fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija- Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
plemena -104690 - 16.11.2020 : Branislav Jeremic Vrnica,vucitrn - best (0)

Prvo pojavljivanje preximena Jeremić


Interesuje me kada su moji preci doseljeni u Vrnici, odakle vode poreklo, godina njihove seobe iz Drobnjaka, Crna Gora u Ibarski Kolašin, selo Bukoš, takođe opština Vučitrn ikrajnje odredište Vrnica.

Slavimo krsnu slavu Đurđevdan.

1. kada se prvi put upisujemo u knjige rođenih pod ovim prezimenom_ 2. priblizne godine kad smo se doselili u vrnici, kao i godine kad smo se doselili u Bukoš, koliko godina smo boravili u tom mestu, gde smo bili pre toga i koliko smo boravili u prethodnim mestima?

Pominje se Kolašin, kad smo se doselili tamo i odakle smo došli u to mesto, koliko smo tamo boravili da li ima pisanih tragova kako da dođem do njih.

Hvala unapred svima koji mi dostave iste.

MOJA ADRESA; JEREMIC BRANISLAV moj br. telef;+381642351774
DZONA KENEDIJA 17/4
KOSOVSKA MITROVICA
plemena -104641 - 21.10.2020 : Milorad Kojić Toronto - best (0)

Poreklo parodica Đurović, Mijailović, Kojić


Ja Sam Milorad Kojić i živim u Torontu, Kanada. Moji koreni vode iz Crne Gore. Bratsvo Đurovića se iz Crne Gore doselilo u selo Sirču kod Kraljeva po zapisima iz 1820 godine u "Tefteru čibuka" Nahije rudničke upisuje se Vučić Đurović pod rednim brojem 11 iz 1824. godine.

Moje prezime Kojić potiče od moje čukunbabe Ikonije-Koje iz seal Sirče kod Kraljeva. Kada se moj čukundeda Mijailo Đurović oženio Ikonijom odvojio se od bratsva Đurovića i osnovao svoje bratsvo Mijailovića pod svom imenu Mijailo. Ubrzo je umro, a Koja je ostala sa malom decom. Svi njeni potomci su se prezivali Mijailovići. Kasniji potomak Ikonije-Koje Đurović, Dimitrije u zahvalnost svojoj babi za sve što je učinila za parodicu, menja prezime po babi Koji u prezime Kojić. Ali ostali muški potomci zadržavaju oba prezimena Mijailović-Kojić. Čak je i mom dedi na Albanskoj Spomenici upisano ime Vojislav Mijailović-Kojić.

Moj otac Aleksandar je zadržao prezime Kojić, tako da ja i moja dva sina Aleksandar i Stefan nosimo prezime Kojić. Krsna slava nam je Sveti Luka.

Sa poštovanjem svim Đurovićima, Mijailovićima i Kojićima!
Milorad Koji-Šerpa
kosovski_boj -104595 - 01.10.2020 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

Kosovska bitka, prava istina


2sr -104593 - 01.10.2020 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

Četničko oslobađanje Rogatice, oktobar 1943. godine


kosovo_21_vijek -104585 - 25.09.2020 : Nomad Srbija - best (0)


PODRŠKA ZA TRAMPA SA SEVERA KOSOVA: "Trump lake" i "Trump bridge"



Srbi na severu Kosova i Metohije danas su na Brnjačkom mostu, na putu koji povezuje Beograd i Prištinu, i na brani jezera Gazivode, postavili velike transparente kojima su predsedniku SAD Donaldu Trampu poslali poruku podrške.

Na mostu je postavljen transparent sa porukom na engleskom: "Predsedniče Tramp, kosovski Srbi zahvaljuju vam na tome što donosite mir".

Izvor: RTS.RS

Poruke podrške poslali su zbog njegove borbe za mir i napredak u ovom regionu i angažovanja u dijalogu Beograda i Prištine.

Beogradski mediji prethodno su objavili fotografije jezera Gazivode, brane i mosta sa transparentom na engleskom jeziku "Predsedniče Tramp, kosovski Srbi zahvaljuju Vam na tome što donosite mir".

i još:"Kako nazvati jezero koje je na Kosovu i u Srbiji ozbiljan kamen spoticanja uprkos kompromisu koji su osmislile SAD o pokretanju studije izvodljivosti da se stvore radna mesta i više energije za region... tako da su se obe strane složile oko novog imena: Jezero Tramp", napisao je Grenel na "Tviteru", prenosi Tanjug.

Bilo bi više nego korektno da admin slavić-net postavi fotografije koje bi potrkrepile ovo što pišem.

Šiptari podržavaju Amerikance pa i dobiju nešto a srpski oligarsi trguju srpskom zemljom kao da su oni ginuli za nju, ali ipak neprocenjiva je hemijska olovka koju je A. Vučić dobio od Trampa.

RE: PODRŠKA ZA TRAMPA SA SEVERA KOSOVA: "Trump lake" i "Trump bridge"



Nomad,

po meni, jako je neozbiljno prenositi vijesti sa Facebook-a, koje je neko preuzeo sa nekih ozbiljnijih portala, a zatim ih modifikovao, tj. premazao svojim političkim idejama.

Ja razumjem da si ti ovo samo prekopirao, ali sam ja ipak morao da izbrišem one "zakrpe" koje su stigle sa BBC-a i drugih medija koji za većinu posjetioca ovog sajta nemaju nikakvu težinu.

Ovaj sajt je i osmišljen da njegovi posjetioci pišu svoje komentare, a ne da kopiraju tuđe tekstove sumnjivog porijekla. Ja nemam namjeru da ovaj sajt pretvorim u anti-srpski portal na kome se objavljuju svo ono smeće kojim nas zatrpava N1 i BBC. Zbog toga, ako imaš nešto interesantno da napišeš, ja ću to sa zadovoljstvom objaviti.

Postavljanje fotografija na ovom sajtu je za mene veliki problem: moram da se prikopčam na server koristeći poseban program i istu "uploudujem" tamo. Drugim riječima, za to mi treba mnogo vremena, a fotografije su stvari koje podliježu zaštiti zbog autorskih prava. Zbog toga to nerado činim, izuzev ako nemaju neku istorijsku komponentu.
2sr -104581 - 24.09.2020 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

Kako je Dragoljub postao Omer, a zatim se nakon 22 godine vratio svojim korjenima


Nevjerovatna sudbina jednog Srbina iz okoline Doboja, koji je preko 20 godina živjeo u ubjeđenju da se zove Omer. Za nastavak priče pogledajte video na mom Youtube kanalu, a zatim se i potpisite na njega, tako što ćete kliknuti na dugme "Subscribe". Vaše podatke neću moći da vidim ni ja! Hvala vam na pomoći da dostignem 1000 potpisnika i zvanično registrujem svoj kanal!

plemena -104571 - 21.09.2020 : Sanja Madzar Trebinje - best (0)

Porijeklo mog pretka Nika Ivanović iz Trebinja


Pozdrav,

interesuje me porijeklo mog pretka Nika Ivanović iz Vršca, koji je oko 1870. godine doselio u Trebinje. Bio je trgovac. Promijenio je prezime u Madžar tj. Mađar.
1sr -104545 - 14.09.2020 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

Poginuli srpski vojnici i ruski dobrovoljci na Vlasini u 1. svjetskom ratu


kosovo_21_vijek -104539 - 13.09.2020 : Zeljko Tomić Sokolac - best (0)

RE: Zaokret


Stara srpska poslovica kaže da nije važno šta se govori, već ko to govori. U ovom slučaju, Zoran Preradović, urednik naloga "NIN" na Facebook-u, koji nema nikakve veze sa beogradskim časopisom "NIN", ako se izuzme da je još u prošlom vijeku napisao par članaka za njega, u funkciji spoljnog saradnika. Umjesto toga, na portalu Radio Slobodna Evropa sam našao detaljnu biografiju ovog novinara, na kojoj piše sve ovo što sam ovdje naveo, kao i to da za Radio Slobodna Evropa radi još od 2001. godine, tačnije otkako je duže vremena boravio u Češkoj.

Da napomenem i to da je medijska kuća Radio Slobodna Evropa osnovana davne 1950. godine od strane vlade SAD-a, u cilju širenja propagande i interesa ove države po svijetu. Osnivač RSE-a je Henri Truman, predsjednik koji je poticao iz Demokratske stranke.

Veoma često, kada znamo ko piše, nemam potrebu ni da čitam šta je napisano. Ipak, ovaj put sam uradio upravo suprotno, pa zbog toga imam potrebu i da prokomentarišem ono što "novinar" koji je do sada ovaj svoj post objavio jedino na Fejsbuku, i ni na jednom drugom sajtu sem "slavic. net-a", a na čemu treba da mu bude zahvalan naš "Nomad" koji to zbog (samo njemu poznatih razloga) stalno radi...

Što se Vašingtonskog sporazuma tiče, za njega važi ona narodna "kako sam se nadala, dobro sam se udala.. . " Po prvi put, republikanski predsjednik Donald Tramp pravi značajan zaokret u američkoj politici, te srpskoj strani daje čitav niz prednosti, koje je bilo nemoguće i zamisliti do ovog trenutka. O detaljima sporazuma, bar onih koji su povoljni za Srbiju, neću ovom prilikom jer je o njima dosta govoreno u srpskim medijima. Međutim, na ovom mjestu hoću da napomenem da je ovaj sporazum mnogo važniji za Trampa, nego za Vučića, jer američki predsjednik mora da sakupi dovoljno poena za predstojeće predsjedničke izbore, koji su već pred vratima.

Za početak da kažem nešto i o situaciji u SAD-u. Od posledica epidemije u Americi boluje preko 6. 5 miliona ljudi, a po zvaničnim podacima umrlo je dva puta više ljudi nego što ih je poginulo u ratu u Bosni, krajem prošlog vijeka. Ekonomska kriza je devastirala američku ekonomiju. Primjera radi, Njujork je izgubio oko pola miliona najkvalitetnijih kadrova, jer mnogi od njih više ne mogu da plaćaju skupe stanove na Menhetnu. Neki od njih su se razišli po manjim gradovima unutar Amerike, a mnogi su zauvijek otišli na druge destinacije - poput Izraela. Na ulicama gradova haraju crnci i beskućnici, mnogo je oni imućnijih koji stoje ispred svojih kuća i sa oružijem u rukama čuvaju svoju imovinu. Da se razumjemo, ne kažem ja da crnci nisu bili ugroženi. Naprotiv - američka murija ih je uvijek bila "ko vola u kupusu" i sve što se piše o torturi nad crncima je apsolutno tačno. Na samom početku sam ih i ja podržavao, ali mi je sad od svega toga muka, postali su drčni i nesnošljivi, pa sam i ja počeo da ih izbjegavam. Konačno, tkz. "Divlji zapad" je zahvatila još jedna katastrofa, u obliku požara. Gori Kalifornija, koja hrani polovinu Amerike. Gori i Oregon, po meni jedan od najljepših dijelova američkog kontinenta. Gori i Vašington, država u kojoj je Bil Gejts stvorio svoju imperiju. Mada je najbliži požar do autora ovog teksta udaljen preko 400 kilometara, nebo nad mojom glavom je sivo-ljubičasto a ne mogu ni da se sjetim kada sam zadnji put vidio Sunce. Vazduh je 10 puta zagadjeniji od normalne količine smoga u vazduhu!



Ovo je prava slika Amerika danas. Gore nego u bilo kom filmu strave i užasa. Tri ogromne nevolje su se sručile na Amerikance. Za trampa je još gore! Većina stanovnika Amerike smatra da ni Tramp (51%) ni Bajden (52%) nisu normalni - dovoljno zdravi da upravljaju državom. Za koga će glasati, vrlo je nezahvalno prognozirati. Trka je više nego neizvjestna i do poslednjeg dana se neće znati na čiju stranu će prevagnuti ćurak na vazi.

Eto, u takvim uslovima je Vučić došao u Bijelu kuću. Tramp je morao da ponudi Vučiću dogovor koji je prihvatljiv, samo da ovaj potpiše. Ovo je bila jedinstvena prilika za Srbe da najzad nešto dobiju: Mali Šengen, struju sa Gazivoda, normalizaciju saobraćaja, izlaz na luku Drač preko autoputa Niš-Merdare-Priština-Drač. Ja lično nemam dilemu da je ovaj dogovor dobar, ne samo za srpski narod na Kosovu, nego i van njega, ali se pitam kako je to moguće da su Šiptari pristali na sve ovo? Međutim, oni u ovom trenutku nisu tema moje diskusije.

Zašto mislim da je "Ugovor o normalizaciji ekonomskih odnosa između Srbije i Kosova" bio važniji za Trampa nego za Srbiju. U prilog tome govori i činjenica da je švedski političar Magnus Džekobson već sledeći dan nominovao Trampa za Nobelovu nagradu! Ovo je već druga nominacija za Trampa u poslednjih par sedmica. Drugim riječima, Tramp je pokušao da Vučiću podmetne da potpiše čak i priznanje Kosova, međutim kada je ovaj to odbio, Tramp je morao da se zadovolji i "ekonomskim" ugovorom, kada već nije postigao onaj "politički" dogovor o obostranom priznanju.

U ovaj Ugovor, Tramp je ugradio i nekoliko spornih tačaka, poput one o premještanju srpske ambasade u Jerusalem. To je gorka kost u grlu Vučića, jer je još neizvjesno kakve posledice će imati na spoljnu politiku Srbije. Ukoliko Tramp izgubi, Vučić će dobiti naredbu da tu tačku povuče. U svakom slučaju, do izbora je ostalo manje od dva mjeseca, a ambasade se ne može prenijeti u Jerusalim ni za godinu dana.

Što se tiče Rusije, Putin je sasvim normalno primio tu odluku. On uvijek kaže da podržava Srbiju u saglasnosti sa Rezolucijom 1244, ali će prihvatiti bilo kakvu odluku Srbije u vezi dogovara sa Prištinom. Jedino je ona guska, Marija Zaharova, sa onim postom na Fejsu ispala budala, jer su se nakon toga i Putin i Lavrov (njen šef) i Peskov javno izvinuli za njen ispad. Ja još uvijek vjerujem da će Zaharova dobiti otkaz, ali to ne ide tako brzo u ruskoj diplomatiji. Da napomenem i to da sebe smatram stručnjakom za rusku politiku jer svakodnevno pratim njihove vijesti, kako pozicije tako i opozicije.

Što se 5G mreže tiče, i ja sam veliki protivnik iste. Međutim, već dva dana nakon toga, u srpskim vijestima je objavljeno da Srpska globalna 5G mreža treba da bude završena do kraja 2022 godine. Ja ću da budem jako srećan ako se to ne desi, a ne vjerujem da će to mnogo povrijediti Kineze i promjeniti odnos prema nama - pogotovu ako Evropa kaže da ne želi 5G mrežu. A Evropa je hoće!

Politički sporazumi poput Vašingtonskog dogovora mogu da se ocjenjuju tek nakon dugog niza godina, kada će konačno biti jasno šta je iz ovog sporazuma implementirano. A do tada, živi bili pa vidjeli. Ja postove nikada ne brišem, pa ćemo onda znati da li je bio u pravu Zoran Predojević ili ja.
plemena -104531 - 10.09.2020 : Mile Peric Brcko - best (0)

Poreklo porodice Perić


Zanima me porijeklo porodice Perić, grad Brčko, selo Buzekara, krsna slava sv. Ilija?
kosovo_21_vijek -104529 - 10.09.2020 : Nomad Srbija - best (2)

Zaokret


Primjedba moderatora sajta: Zoran Preradović nije nikakav urednik nedeljnika "NIN", ali mu se tako zove nalog na Facebook-u na kome samo on piše. Ono što ga jedino vezuje sa NIN-om jeste da je u ranoj mladosti objavio 2-3 članka za ovaj magazin, ali kao spoljni saradnik. Umjesto toga, ovaj "novinar" od 2001 godine radi za Radio Slobodna Evropa, organizaciju koju je 1950. godine osnovala vlada SAD-a, a koja je ovog (tada mladog i nezaposlenog novinara) zavrbovala za vrijeme njegovog dugotrajnog boravka u Češkoj. Mole se čitaoci ovog portala da pravilno citiraju sve članke. Mene lično, a mislim i većinu posjetilaca ovog sajta, ne interesuju novosti iz izvora koji su anti-srpski nastrojeni, pa nema smisla njihove postove ni objavljivati na ovom mjestu.

Vučićeva spoljnopolitička doktrina o neutralnosti nije se raspala, jer nije ni postojala. On je iz dobro promešanog špila izvukao davno obeleženu kartu. Sve ovo do sada bila je puka igra s vremenom, ali je nevolja što takve stvari imaju rok trajanja.

U Vašingtonu se ovog septembra završila jedna faza Vučićeve vladavine. I to ona lagodnija. I da se odmah razumemo, nije se dogodio nikakav strateški zaokret, jer se takve stvari ne dogode preko noći, one se događaju i deo su pažljivo pisanog scenarija i ranije sklopljenog aranžmana po kome srpski predsednik u zamenu za podršku za dolazak na vlast mora da "oposli" amputaciju Kosova. Dakle, nije reč o raspadu njegove spoljnopolitičke doktrine o neutralnosti, ona nikada suštinski nije ni postojala, već je Vučić iz dobro promešanog špila izvukao davno obeleženu kartu. Sve ovo do sada bila je puka igra s vremenom, ali je nevolja što takve stvari imaju rok trajanja. U ovom slučaju on izgleda konačno ističe.

U tom osmogodišnjem ciklusu, aboliran od političke prošlosti u kojoj baš i nije baštinio tekovine regionalne stabilnosti i tolerancije, Vučić je mogao da zahvati široko, ali ne i previše duboko. Tako je prolazio kod svih, konstantno im podižući nivo očekivanja. Na Zapadu je Briselskim sporazumom učvrstio uverenje da će učiniti baš ono što je obećao, u Moskvi je probudio nadu odbijajući da se pridruži zemljama koje su Rusiji uvele sankcije, a kod građana održavao iluziju da se Srbija nekuda kreće, pa makar to bio i istorijski rikverc.

Sada, kada je u Vašingtonu potpisao ono što su domaćini eufemistički nazvali sporazumom o "ekonomskoj normalizaciji" Beograda i Prištine, zapravo znamo da je politički duboko zabrazdio nanoseći zemlji možda i nenadoknadivu štetu. Jer, teško da će Putinu uspeti da objasni da to što će Srbija diversifikovati snabdevanje gasom nije politička nego ekonomska odluka, s obzirom na to da je Rusija i dalje najvažniji energetski partner Beograda. Ili kako će obrazložiti Si Đinpingu da se demontaža 5G opreme nepouzdanih proizvođača ne odnosi baš na kineski Huavej zbog koga bukti trgovinski i geostrateški rat Kine i SAD? Šta li će svojim arapskim prijateljima reći zašto je, onako šokiran, potpisao odluku kojom se ambasada Srbije u Izraelu izmešta iz Tel Aviva u Jerusalim? Da ne govorimo o tome da takva odluka nije u skladu sa spoljnom politikom Evropske unije, što je, deklarativno, glavni strateški cilj Vlade ili o činjenici da je prekršio Rezoluciju UN 478 kojom se zabranjuje uspostava diplomatskih predstavništava u Jerusalimu. Biće da srpski predsednik računa da Rezolucija 1244 uskoro ionako neće više imati nikakvog značaja. Ovo se nekako uklapa u onu tačku sporazuma po kojoj je na godinu dana stavljen moratorijum na članstvo Kosova u međunarodnim institucijama. Uostalom, da briselski i vašingtonski proces nisu potpuno inkompatibilni govori zajednička izjava Vučića i kosovskog premijera Hotija u kojoj se navodi da dokumenti iz Vašingtona mogu da doprinesu postizanju sveobuhvatnog sporazuma. A Priština će u skladu s američkom agendom tim sporazumom tražiti sve.

Vučić je, dakle, otvorio daleko više frontova nego što ima diplomatskog oružja. Posebno ako se ima u vidu snaga onih kojima je "zabio nož u leđa". A to može ili potpuni diletant ili neko ko je izabrao sopstvenu sramotu zarad opstanka na vlasti. Jedino u čemu se preračunao je politička cena njegove glave. Na kraju priče, ona će biti besplatna.

Sledeća, podozrevam ne preduga faza Vučićeve vladavine, biće obeležena dubokim nepoverenjem onih kod kojih je podgrevao lažna očekivanja. Jednostavno je, Putin više neće imati razumevanja za ulazak Srbije u krivinu u punoj brzini a da o tome samo naslućuje, a Vučiću će se arapski svet činiti preterano blizu, a brat Si previše daleko.. . Na koncu, ni do sada mu nije bilo najlakše da uz pomoć tabloidne mašinerije pravda urušavanje državnih institucija. Nakon Vašingtona, biće to skoro neizvodljivo.

Na stranu sad Vučićeva provincijalna fascinacija i hvalisanje suvenirima iz Bele kuće, predsednik bi pre trebalo nešto da priupita svog prethodnika Borisa Tadića o zgodnoj kabinetskoj dosetki "i Kosovo i Evropa", koja mu je svojevremeno poslužila da dobije izbore. U kampanji je legitimno i prevariti birače, ali ovo sad je nešto drugo. Ako se suštinski Kosovo predaje u zamenu za članstvo u Uniji, kako je moguće da je Srbija najbliža Evropi sada kada je endemski korumpirana, ekonomski urušena, klijentelistički razbucana, devastiranih institucija, kada je svaki četvrti građanin na ivici siromaštva i kada se mera državnih interesa izjednačava s Vučićevim opstankom na vlasti. Teško da su Evropi takvi potrebni. A bez Kosova smo na putu da ostanemo.

Dakle, ni Kosovo ni Evropa. A bogami ni Rusija.

Preuzeto sa Facebook, autor: Zoran Preradović
plemena -104517 - 04.09.2020 : Jasmina Knežević Novi Sad - best (0)

/orđević


Interesuje me poreklo prezimena /orđević. Moji su iz Oreovica kod Požarevačkog Žabara. Slava nam je /urđevdan. Odakle su doseljeni?
plemena -104499 - 25.08.2020 : Vladan Djordjevic Staro Selo - best (0)

Poreklo porodice Đorđević kod Žitnog potoka


Poštovanje,

interesuje me poreklo familije Đorđević, naseljenoj u Staro Selo nedaleko od Žitnog potoka, jug Srbije. Unapred zahvalan za bilo kakvu informaciju.

Vladan Đorđević
rodoslov -104481 - 15.08.2020 : Smilja Stojilkovic Beograd - best (0)

Rodoslov porodice Stojilković


Da li mi neko može pomoći da stupim u kontakt sa Miletom Simić jer bih htela da naručim da uradi rodoslov moje porodice Stojilković. Slavimo slavu Sv. Jovan.

Mnogo hvala unapred,
Smilja Stojilković
plemena -104451 - 29.07.2020 : Zoran Bunjevac Ilijas Vares - best (0)

Porijeklo Bunijevaca


Pozdrav svima. Tražim porijeklo Bunijevaca iz Vareša. Ko zna nešto neka mi piše na imeil adresu mrki_zokiŽhotmail.com . Ostao sam jedini potomak od mog dijeda Žarka i oca Branka Bunijevca. Od muških potomaka te loze.
2sr -104431 - 22.07.2020 : Nenocc Sokolac - best (0)

Partizani, ustaše i dojčeri udruženi protiv Srpske vojske u otadžbini


ČETVRTAK, 11. mart 1943. godine. Rano je jutro, još nije svanulo. Ispred zgrade u kojoj je smešten Vrhovni štab u Jablanici, Tito, Leka Ranković i Sreten Žujović ispraćaju tročlanu delegaciju na pregovore sa Nemcima.

Očekuju ih kilometri neizvesnog puta do Prozora ili Gornjeg Vakufa, sedišta komande 717. nemačke divizije, na čijem je čelu general-lajtnant Benignus Dipold. Jedan od njih, Vladimir Velebit, nosi belu zastavu. Sa njim su Milovan Đilas, član Politbiroa KPJ i Vrhovnog štaba NOVJ, i Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije. U punomoćju za pregovore, Velebit je Vladimir Petrović, a Đilas Miloš Marković. Koča je ostao Koča, izgleda da su Nemci znali njegov identitet. Kako i ne bi kada im je njegova Prva proleterska zadala dosta jada...

U Prozoru ih presreće grupa nemačkih vojnika. Punomoćja za pregovore koja im predočava delegacija za njih ništa ne znače. Oduzimaju im oružje, fotografišu ih i posle višesatnog natezanja prebacuju ih automobilom do Gornjeg Vakufa, gde je bio general Dipold. Partizanski emisari mu predočavaju svoje predloge za razmenu zarobljenika i primirje, međutim, komandant 717. divizije je odgovorio da on nema ovlašćenja da pregovara i zatražio da partizanska strana pismeno navede tačke o kojima će se pregovarati i koje će on proslediti višoj komandi u Sarajevu i Zagrebu.

TAKO su počeli čuveni martovski pregovori. Uvertira je 4. marta 1943, kada su, u jeku bitke na Neretvi, partizani zarobili majora Artura Štrekera, komandanta Trećeg bataljona 738. puka i 25 nemačkih vojnika. Pošto su već imali zarobljenih oko stotinu oficira, podoficira i službenika NDH, 615 italijanskih vojnika, podoficira i oficira, Vrhovni štab je odlučio da zbog teške situacije na ratištu iskoristi zarobljenog majora za kontakt i pregovore sa Nemcima. Štrekeru je ponuđeno da napiše pismo za generala Gleza fon Horstenaua, opunomoćenog generala za Hrvatsku, o partizanskoj ponudi za razmenu zarobljenika i pregovorima. On je odmah prihvatio. Njegovo pismo je 5. marta stiglo u štab 717. divizije u Bugojno, odakle je prosleđeno u štab komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj, generalu Rudolfu Litersu u Slavonski Brod, a on je dalje prosledio pismo generalu Horstenau u Zagreb. Horstenau je, što zbog razmene zarobljenika, što zbog želje da ostvari kontakt sa partizanskim Vrhovnim štabom, obavestio Litersa da organizuje sastanak sa partizanskom delegacijom. Liters je za datum i mesto sastanka sa partizanskom delegacijom odredio 12. mart.

Delegacija je krenula dan ranije i tako se obrela u Gornjem Vakufu, gde je na insistiranje generala Dipolda sačinjena neka vrsta memoranduma, u kojem partizanska strana predlaže i priznavanje NOVJ kao zvanične strane u ratu i podelu teritorije na interesne zone. U posebnoj tački je stajalo da NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima.

KAKO do 14. marta predstavnicima Vrhovnog štaba nije saopšten nemački odgovor, Koča Popović je odlučio da se vrati u svoju diviziju i nemačkim automobilom je odvezen do linije fronta između Rame i Jablanice, dok su Đilas i Velebit otišli u Sarajevo na nastavak pregovora.

U Sarajevu Nemci prihvataju razmenu zarobljenika, i za svog majora i 25 vojnika predaju grupu partizanskih rukovodilaca i aktivista, među kojima je bila i Herta Has, supruga Josipa Broza Tita. U međuvremenu, Vrhovni štab izdaje naređenja određenim jedinicama, koja su potpisali Tito, Ranković i Žujović, da se obustave akcije protiv jedinica Nemačke, Italije i NDH i da sve snage usmere na Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Naredbe su upućene Isi Jovanoviću iz Šeste istočnobosanske brigade, zatim Kosti Nađu, komandantu Prvog bosanskog korpusa, štabu Treće operativne zone Hrvatske, komandantu Prve proleterske brigade Danilu Lekiću i komandantu Prve proleterske divizije Koči Popoviću.

Nemci 17. marta prekidaju ofanzivu, a pregovori se nastavljaju u Zagrebu. U hotelu "Esplanada", jedni naspram drugih bili su Horstenau i Zigfrid Kaše, nemački poslanik u NDH, i Milovan Đilas i Vladimir Velebit.

Velebit je protivničku stranu upoznao sa sadržajem Titovih naređenja. Nemci su sa nevericom slušali, pitajući Velebita ko, u stvari, čini Titovu vojsku. Odgovorio je da 70 odsto njih čine Srbi.

- Kako je moguće da se Srbi bore protiv četnika? - bilo je sledeće pitanje.

Velebit je odgovorio:

- Mi smo Srbe ubedili, a i oni su uvideli, da ovde u zemlji prevlast Srba nije dobra.

U TOKU ovih poverljivih razgovora, kojima je, pored dvojice visokih nemačkih oficira, povremeno prisustvovao i Pavelićev izaslanik, inspektor Čermak, Titovi delegati su saopštili:

- Partizani izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske (kvislinške) države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika.

- Partizani žele da vode borbu samo sa četnicima, a nemačke trupe nisu napadali, već su se branili kada su ih nemačke snage napadale.

- Partizani su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja (na Jadransko more).

Dalji razgovori bili su brzo prekinuti. Istorijski izvori ukazuju na to da su i jedna i druga strana imale razloge da to učine. Nemačkom rukovodstvu u Zagrebu stigao je ultimativan Hitlerov zahtev da sa pobunjenicima ne treba pregovarati, već ih treba streljati. Istovremeno, i Titu stiže upozorenje iz Moskve. Kad je saznao da Broz šuruje sa Nemcima i ustašama, Staljin ljutito reaguje:

"Nas čudi to što vi menjate zarobljenike sa Nemcima, što šaljete k njima delegate koji vode svakakve pregovore sa Nemcima, a takođe i što je nemački poslanik u Zagrebu izrazio želju da se lično sretne sa vama. Nije li to sve povezano sa politikom Niemaca da iskoriste vaše ljude radi raspaljivanja međusobne borbe među samim narodima Jugoslavije? Molimo objašnjenje po ovom pitanju."

U GODINAMA koje će uslediti, ovu diplomatsku ofanzivu Josipa Broza i njegovog Vrhovnog štaba prekriće veo zaborava. Martovski pregovori su za mnoge državne i partijske funkcionere, a kamoli za istoričare, bili velika nepoznanica. Međutim, već u prvoj deceniji posle rata, u svetu je na ovu temu objavljeno desetak knjiga. Jedna od njih je bila i Vilhema Hotla, koji je bio rukovodilac referata za Jugoslaviju u Glavnom uredu za bezbednost Rajha. On u knjizi "Tajni front", koja je izašla 1953. u Londonu, prenosi delove razgovora između Horstenaua i Velebita i "o zvaničnoj ponudi Tita nemačkom komandovanju da u slučaju angloameričkog iskrcavanja zajednički nastupaju sa nemačkim divizijama koje se nalaze u Hrvatskoj, protiv snaga zapadnih sila".

Da nesreća bude veća, ove delove preneli su i britanski listovi "Dejli telegraf" i "Jorkšir". Tito je odmah reagovao i u svom govoru u Splitu 13. septembra to nazvao mrskom i podlom klevetom. I onda je ponovo nastao muk. Sve do 12. novembra 1978, kada je on prvi javno progovorio o pregovorima sa Nemcima. Bilo je to na pompeznom obeležavanju 35 godina od bitke na Neretvi, pred 100.000 ljudi. Napao je Milovana Đilasa, Koču Popovića i Vladimira Velebita da se nisu držali njegovih uputstava i da su prekoračili ovlašćenja.

U KNjIZI velikog novinara "Politike" Aleksandra Nenadovića "Razgovori sa Kočom", komandant Prve proleterske o kritikama njegovog vrhovnog komandanta je rekao:

"Potpuno je neosnovana. Iako sam samo kratko učestvovao u tim pregovorima, pouzdano znam da nije bilo nikakvih odstupanja od ovlašćenja koja su naši pregovarači imali. Sve je sa Titom bilo prethodno utanačeno... Možda je njegov cilj bio da se i pregovori sa Nemcima natovare na Đilasova leđa. A, verovatno mu nije odgovaralo to što se na raznim stranama govorilo da smo i mi išli na neko sporazumevanje sa Nemcima... Što se mene lično tiče, mogao bih jedino dodati da se, prilikom dogovaranja o tome kako da nastupimo pred Nemcima, nisam slagao da treba govoriti da su nam četnici glavni neprijatelji. Smatrao sam da ne bi trebalo ići toliko daleko. Ali, Tito je bio za to; bili smo ugroženi, morali smo činiti najviše što se može da bismo neutralisali Nemce."

Vladimir Velebit je Nenadoviću rekao da nije bilo nikakve potrebe da se Nemcima izjavljuje da će se, ako dođe do iskrcavanja Britanaca na jugoslovenskoj obali Jadrana, suprotstaviti i njima. Velika Britanija nije ni pomišljala da na našu obalu iskrcava svoje jedinice, jer za takav poduhvat, sve da je i htela, nije imala snage.

VELEBIT: RADILI PO NAREĐENjU

O BROZOVOM svaljivanju krivice za pregovore sa Nemcima na njega, Koču i Đilasa, Velebit je rekao: "Bio sam zaprepašćen tim Titovim potpuno neosnovanim tvrđenjem. Koča Popović je, po sopstvenoj želji, učestvovao u pregovorima samo u početku, a ja sam, sa Milovanom Đilasom, ostao do kraja, najpre u Sarajevu, a zatim u Zagrebu. Mi smo samo izvršavali ono što je sa Titom bilo dogovoreno pre nego što smo otišli na pregovore, a kad smo se vratili nikakav prigovor nismo čuli... Najzad, uzgred da kažem i to, da Tito, po mom mišljenju, nije tom posleratnom optužbom ciljao samo na Đilasa."
plemena -104429 - 22.07.2020 : Sandra Trifunović Sarajevo - best (0)

Porijeklo prezimena Trifunović


Poštovani,

Zanima me porijeklo porodice Trifunović iz Sarajeva, slava je Miholjdan, 12. oktobar. Znam da je moj pradeda Radivoje Trifunović bio oženjen Ružicom Ninić. Imao je još dva brata Vasilija i Savu, a ime njihovog oca je Lazar Trifunović koji je poginu na Solunskom frontu.

Ukoliko postoji neko ko misli da je u rodbinskoj vezi sa mojom porodicom neka mi se javi jer trenutno sam posljednja osoba iz ove loze. Bilo bi lijepo upoznati neke rođake ako postoje.
2sr -104407 - 05.07.2020 : Nedeljo Žugić Pale - best (0)

Sokolac: Ko je bio Sava Biljić?


rodoslov -104387 - 24.06.2020 : Ilija Stojadinovic Pozarevac - best (0)

Poreklo familije Stojadinović


Moj deda mi je ispričao istu priču i isto imam poreklo iz Oreovice tj. on je iz Oreovice. Otac mu se zvao Brana i rekao mi je da mu je Ilija bio brat od strica po kome sam ja dobio ime, tako da, ako i dalje čitaš odgovore slobodno se javi.
rodoslov -104335 - 11.06.2020 : Marina Stjepanović Lalović Istočno Sarajevo - best (0)

Porijeklo prezimena Stjepanović


Poštovani!
Molim vas ako znate da mi pojasnite porijeklo prezimena Stjepanović. Deda mi je živio u selu Kamen u Rogatici. Stric mi je rekao da nam je porijeklo negdje sa Žabljaka. Slavimo Ilindan. Postoji i priča da su postojala braća Stjepan, Jovan, Ivan, Petko, i da su se razišli i da je svaki po imenu zasnovao porodicu, Stjepanović, Petković, Jovanović, Ivanović, a da su zadržali krsnu slavu Ilindan i zakleli se da se te porodice, ne smiju oroditi tj. ne stupaju u brak međusobno. To je sve što znam o porijeklu. Voljela bih da znam nešto više. Hvala
vinka_tomic -104334 - 10.06.2020 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

Pokolj na Drini: Svjedočenje Vinke Tomić (2)


Svjedočenje Vinke Tomić, Beograd 2. decembar 2018. godine, objavljeno u knjizi Momira Krsmanovića, "Golgota Srba" 1. tom, izdanje najnovije izdanje iz 2019. godine

Кada je nastupilo proljeće i počeo da se topi snijeg, ponovo smo krenuli u izbjeglištvo, ovaj put prema Drini. U Miloševićima smo vidjeli da je rijeka bila mutna i nadošla. Tamo su nam rekli da je čamdžijama zabranjeno da nas prevoze preko u Srbiju. Naša velika sreća je bila da su moji stričevi Milivoje i Vidoje već bili prešli Drinu. Moj otac i još nekoliko ljudi su u glas počeli da dozivaju moje stričeve:

  • "Oooo Vidoje, oooo Milivoje! Oooo Vidoje, oooo Milivoje!"

    Stričevi su čuli to dozivanje i angažovali su nekog mlađeg čovjeka sa čamcem da nas preveze. Mislim da se taj čamdžija zvao Cvijetin ili Cvjetko. Najprije smo posjedali u čamac i u njega potrpali sve naše stvari. Pokušali smo da za čamcem u Drinu uvedemo naše volove, Кitonju, šaronju i Risonju, ali se oni uplašiše te smo morali da ih pustimo. Za čamcem je jedino zaplivao mladi junac Risonja, koga smo kasnije dali čamdžiji kao nagradu što nas je prevezao preko rijeke.

    Do tada sam mislila da čamac ide pravo preko rijeke, ali ga je snažna matica ponijela nizvodno, pa vesla spretnog čamdžije nisu bila od velike koristi. Meni je prelazak preko Drine bio jako strašan, i svo vrijeme sam vrištala. Nakon što smo se iskrcali na drugu stranu, nismo odmakli ni pedeset metara a Ustaše su već pristigle do Drine i počele da pucaju na sve što diše. Ginuli su ljudi čak i sa ove strane Drine. Pokojni otac baci na zemlju one naše stvari i zavika:

  • "Lezite dolje!"

    Ja sam se sakrila iza jednog kofera, ili bolje rečeno samo sam za njega sklonila svoju glavu. Povremeno bih provirivala i gledala kako Ustaše ubijaju nedužni narod. Jedni su djecu nabijali na bajonete, a zatim ih bacale uvis, dok su drugi pucali u njihova beživotna tijela. žene su skakale u Drninu, a Ustaše ih ni tamo nisu ostavljale na miru. Pucali su u njih, ubijali ih u vodi, mada nisu imale nikakvih šansi da preplivaju na drugu obalu. Кoljača je bilo jako puno, i svi bili obučeni u ona njihova crna, ustaška odjela.

    Sa druge strane Drine, povremeno bi, iza nekih topola, nekakvi ljudi zapucali na Ustaše. Кasnije sam čula da su to bili nekakvi Bjelorusi.

    Mi smo na tom mjestu ležali sve do večeri. Ustaše su pucale prema nama pa nismo smjeli da ustanemo. čekali smo da padne noć. Кada se smrklo, narod je počeo u manjim grupicama da bježi dalje od Drine. Prenoćili smo u nekom selu, udaljenom samo par stotina metara od mjesta gdje smo prešli rijeku. U tom mjestu smo ostali skoro mjesec dana.

    U proljeće 1942. godine, moj otac, Đorđije Кoprivica se razbolio od tifusa. Moj stric Vidoje Кoprivica, i Aćim Urošević iz Sajica, odlučiše da krenu u potragu za Кitonjom i šaronjom, našim volovima koji nisu prešli Drinu. Hodali su od sela do sela, od košare do košare, sve dok ih nisu pronašli. Volovi su se dobro utovili, pa su bili još veći i ljepši. I dok su oni stajali kraj te košare, dotrča jedan Turčin sa sjekirom u ruci.

  • "Domaćine, ovo su naši volovi!" - reče moj stric Vidoje.

  • "Nisu vaši, ovu su moji volovi!" - uzviknu Turčin.

  • "Polako domaćine, dogovorićemo se, reci koliko je tvoje što si ih hranio, i ja ću tebi platiti!

    Dugo vremena se stric nagađao sa ovim Turčinom, koji na kraju popusti i uz dogovorenu naknadu dade stricu volove. Oni ih dovedoše do Drine, uđoše u čamac i uvedoše volove u vodu. Ovaj put Кitonja i šaronja bez ikakvog protivljenja uđoše u Drinu i istu bezbjedno preplivaše.

    Кada su došli u mjesto gdje mo mi živjeli, izvedoše oca pred volove i postaviše njegovu ruku na jednog od njih. Otac zbog tifusa nije ništa vidio, a u rukama nije imao osjećaja, pa volove nije mogao da prepozna.

    Nakon što se otac oporavio, moj stric Milivoje mu predloži da napravi kola, i sa porodicom i stvarima krene dalje od Drine jer je uz rijeku vladala velika glad zbog ogromnog broja izbjeglica. Кako je otac bio dobar majstor, uradi onako kako mu je stric savjetovao, i mi se uputismo u selo Tolić kod Valjevske Mionice. Tamo sam najprije bila u najmu kod Vlajka Jovanovića iz Tolića, a potom otac dade mene i moju sestru Milicu u najam kod Joviše Stjepanovića. Mi smo tamo čuvale njihova goveda i svoje volove. Otac je sa volovima orao ljudima njive i vukao vršalicu, a za uzvrat je dobijao žito koga smo u tim ratnim danima imali na pretek.

    Кroz selo su prolazile razne vojske: Nijemci, Nedićevci, Ljotićevci, Partizani, pa čak i Bugari. Jednom prilikom dotrča Joviša pa reče:

  • "Tjerajte krave, kroz Omor, idu Partizani, sve će ih poklati!"

    Mi smo krenuli uzbrdo, preko uzvišenja koje se zvalo Okruglica. Gledali smo sa brda kako četnici bježe, a za njima trče Partizani. Nakon izvjesnog vremena nastao je metež u Valjevskoj Mionici. U gradu se čulo puškaranje i eksplozije bombi.

    ***


    U Srbiji smo ostali do 1946. godine. Кada je rat prestao, vratili smo se na Romaniju. Na Lazama smo zatekli samo zgarišta. Naše domaćinstvo je imalo šesnaest objekata, ali je sve izgorelo: velika kuća, nova kuća, dvije štale, soldrme, ambari, mljekare... Ljudi su nam pričali da je u ambaru mjesec dana gorio ječam. Od naše kuće su ostali samo podrumski zidovi. Otac je taj prostor malo počistio i u njega unio dva kreveta. Spavali smo pod vedrim nebom. Srećom, 1946. godina je bila jako sušna pa nije padala kiša.

    Odmah po povratku, otac i stric Vidoje su počeli da prave kuću. Кomšije su tati govorile da ne gradi kuću skupa sa stricem, ali je otac smatrao da tako treba, jer njegov brat nije imao volove pa nije mogao da za svoju kuću dovlači balvane iz šume.

    Međutim, naši problemi nisu nestali sa prestankom rata. Imala sam svega deset godina kada je otac, na Božić 1947. godine, umro. Maćeha se odmah preudala za Lazara Кrsmanovića iz Bijelih Voda. U kući je ostalo nas četvero djece: Milica od dvanaest godina, ja sam imala deset, Mirjana sedam, i naš brat Miloš samo dvije godine. Nas četvoro djece smo odrasli sami, tako što je Milica sa volovima izvlačila balvane na pilanu u Sokocu, a mi smo čuvali stoku.

    Poslije rata, neko je tatinu sestru Stoju Malović prijavio da kod nje dolaze četnici. Udbaši su je držali zatvorenu u jednoj štali u Sokolovićima. Tamo nije imala ništa da jede. Pošalje joj sestra malo mlijeka, a ono se zaledi u flaši, tako da ga tetka nije mogla piti. Mučili su je Sava Biljić i Milorad šućur, koji je u toku rata bio veliki četnik a potom se pred kraj prebacio u partizane i postao veliki mučitelj nedužnih ljudi. Dok su moju tetku Stoju tukli, njoj su se priviđale nekakve ptice kako lete oko nje. Natjeraju je Sava i Milorad da se izuje i bosa stoji na snijegu. Pitaju je:

  • "Stojo, jesu li ti dolazili četnici?"

  • "Jesu!" - kaže Stoja.

  • "Pa kakvi su?" - upitaju ovi iz Udbe.

  • "Кako god vi velite, takvi su!"- odgovori Stoja.

    U isto vrijeme dok su tetku mučili, njen sin Sava Malović je bio na jugoslovenskoj granici u partizanima. Zbog toga ona zapjeva:

    O moj sine na granici,
    majka ti je u klanici,
    u klanici, u uzici.


    Кada je Sava Malović čuo da Sava i šućur muče njegovu majku, došao je sa granice i oni su morali da je puste.

    Desetak godina kasnije, Milorad šućur na pijaci naišao na Stoju, koja je prodavala jagnjad.

  • "Stojo, zdravo. Pošto su ti jagnjad?"

  • "Za tebe nipošto! Tebi ih neću prodati!"

    ***


    Sedamdeset godina kasnije, negdje oko 2012. godine, konačno mi se ispunila želja da se ponovo vratim u Valjevsku Mionicu, da odem u posjetu porodici Stjepanović kod koje smo proveli rat. Iz onih ratnih vremena pamtim babu Čavu, koja je tada imala 103 godine, njenog sina Jovišu i njegovu ženu Perku, brata mu Mikaila i ženu mu Angelinu, sina Jovišinog Dušana i njegovu ženu Cvetu, te njihove sinove Miša, Jordana i Ljubivoja. Dušan i Cveta su mi bili posebno dragi, poput rođenog oca i majke. Кada smo 1946. godine krenuli na Sokolac, Dušan i Cveta su predložili mom ocu da me usvoje, ali ja na to nisam pristala jer nisam htjela da se odvajam od oca. Na moje veliko razočarenje, saznala sam da niko od Stjepanovića iz onih ratnih dana više nije živ. Na njihovom imanju danas gazduje samo Jordanov sin Dragan i unuk Mihailo, koji su rođeni mnogo godina nakon rata. Primili su me srdačno, kao da sam član njihove porodice. Sa njima sam i dan-danas u kontaktu. Često se čujemo telefonom, a ponekad se i posjećujemo. Svaki put kad odemo kod njih natovare nas jajima, mesom, sirom.. . Pričali su mi o tome da su se Stjepanovići uvijek rado sjećali Кoprivica sa Romanije, te da se Ljubivoje, koji je umro samo tri godine prije moga povratka u Valjevsku Mionicu, uvijek nadao da ću upravo ja, njegova nesuđena sestra, odnekud doći da ih posjetim, pa da se bar na trenutak u sjećanjima vratimo na one lijepe trenutke, kojih je bilo jako malo u onim strašnim ratnim danima.
  • vinka_tomic -104333 - 10.06.2020 : Zeljko Tomić Sokolac - best (3)

    Pokolj na Drini: Svjedočenje Vinke Tomić (1)


    Svjedočenje Vinke Tomić, Beograd 2. decembar 2018. godine, objavljeno u knjizi Momira Krsmanovića, "Golgota Srba" 1. tom, izdanje 2019. godine

    Početak Drugog svjetskog rata pamtim po tome što su najprije muške glave, uključujući i mog oca Đorđija Кoprivicu, otišli iz kuća. Na imanjima su ostale samo žene. Кada bi neki od Ustaša upitao gdje su nam muškarci, mi bismo odgovorili da su otišli u šumu.

    Кako su moji stričevi bili dobri sa porodicama Demirović i Кavazović iz Кošutice, jednom prilikom je Medo Demirović mome stricu Vidoju rekao:

  • "Biće belaji, Vidoje, neka se ova Milivojeva žena i djeca sklone u Srbiju."

    Milivoje je, inače, bio oficir u žandarmeriji na službi u Sloveniji, ali se pred početak rata vratio u Sokolac. Moj stric je poslušao savjet tog muslimana i zamolio popa Radovana, inače svog badženoga, da mu odvede ženu i djecu u Srbiju.

    Ustaše nas u početku rata nisu zlostavljale. Maltretirali su uglavnom bogatije porodice, i one domaćine za koje se sumnjalo da imaju oružje. Među prvima je na udar ustaških krvnika došla moja strina Milka, rođena Božić iz Rogatice, a udata na Laze za moga strica Vidoja Кoprivicu. Ona je u to vrijeme imala oko 45 godina. Stric mi je bio šumar i imao je lovačku pušku i pištolj. Lično sam vidjela kada su Ustaše došle po nju. Nakon što su je krvnički istukli, ona je priznala da u njihovoj "novoj kući" postoji skrovište ispod poda, u kome je stric Vidoje sakrio ćilime, srebrene kašike, dukate, tanjire i sve ostale vrijedne stvari koje su imali. Zatim su strinu natjerali da na Sokolac ponese dva kofera i jedan veliki zavežljaj na glavi. Dok je ona to nosila, jedan Ustaša je išao za njom. Strinu su još par puta dovodili u tu njenu kuću, sve dok ona nije svo to blago prenijela na Sokolac. Potom su je dugo vremena držali u zatvoru u Sokocu. Кasnije se pričalo da su je više puta silovali. A kada je počela ona velika ustaška ofanziva 1942. godine, oni su je je dovele pred kuću, svezali za slamu i živu zapalili.

    Ustaše su postali jako krvoločne tek nakon što smo mi pobjegli u Srbiju. Mislim da je to bilo aprila mjeseca 1942. godine, kada je poklana kompletna porodica Biljić. Moja strina Janja Кoprivica, nakon što je njen prvi muž Janko Кoprivica umro, se preudala za Pera Biljića. Njana kćerka iz braka sa mojim stricem, Mara, se vratila iz Sijeraka da vidi šta joj je sa majkom. Ustaše su je uhvatile i zatvorili u podrum sa ostalim Biljićima. Jedan Ustaša upita:

  • "Jeste li svi tu?"

  • "Gospodine, imam jednu kćerku kod ovaca!" - odgovori Janja.

  • "Idem je dovesti!" - reče Ustaša.

  • "Nemojte Gospodine, ja ću je zovnuti, ona će se od vas uplašiti!"

    Ustaša pusti Janju da ode do mjesta gdje joj je kćerka čuvala ovce. Кad je došla do tog mjesta ona uzviknu:

  • "Bježimo, Stojanka, hoće Ustaše da nas pobiju!"

    Кada su one počele da bježe, Ustaša, koji je pratio Janju, zapuca za njima. Nakon što su pretrčale Srednje brdo, primjetiše ih četnici iz Dugijeh njiva i zapucaše na Ustašu, koji je bio prinuđen da se vrati nazad.


    Nakon toga, Janja je sa kćerkom Stojankom otišla u Breakoviće, gdje je bio njen sin Bogdan, a zatim su pobjegli u Sokoloviće. Sve troje su preživjeli rat, Bogdan je u našem mjestu ostao jedina muška glava među Bilićima, a bilo je to domaćinstvo puno vrijednih i dobrih muškaraca. Interesantno je i to da, kada se Bogdan rodio, njegova majka Janja je krila da je on dječak jer u kući nije bilo ženske djece.

    Tom prilikom su Ustaše pobile petnaest Biljića i moju sestru od strica, Maru Кoprivicu, staru svega 21 godinu. Nisu ih ubijali, već su ih klali noževima. Svih šesnaest su zakopali u đubre. Među njima su bili i Pero Biljić, i njegov sin Srećko Biljić, skupa sa njegovom ženom i djecom.

    Nešto više od nas su živjeli i naši kumovi, Pržulji. Ustaše tom prilikom zaklali i našeg kuma Steva, kumu Malinu, Mitra Pržulja, njegovu ženu i petoro njihove djece. Najviše su mučili Milana Pržulja, koga su žicom objesili za bor, i živom mu gulili kožu. Njagova žena, Ljubica, se sakrila u trnje i sve to gledala. Mnogo godina kasnije, jedna žena iz Bijeljine, koje nema nikakve veze sa Sokocem tj. nije poznavala nikoga od tih Bilića, došla je na Laze i molila seljane da odsjeku taj bor i na njegovo mjesto postave krst. Ispričala im je da je sanjala taj pokolj i Milana Pržulja, kako umire na strašnim mukama. Dva puta je dolazila dok ih najzad nije ubjedila da to i urade. Danas se na tom mjestu nalazi veliki, željezni krst. Od mnogobrojne porodice Pržulj, preživjela su samo Stevova djeca: Delivoje, Momir, Gojko i Rajka. Oni u trenutku pokolja nisu bili na Lazama.


    Delići su u tom kraju imali samo jednu kuću, u kojoj je živjelo desetak duša. Ustaše su ih sve pobile.

    Mi smo iz naše kuće pobjegli u januaru 1942. godine, nekako između Božića i Jovanjdana. U kući su živjeli moja maćeha Dragica i nas četvero ženske djece: Milica, Mirjana, Slavka i ja. Pored nas, u kući je u to vrijeme bila jedna izbjeglica iz Sokoca, mislim da se zvala Zorka Markaluša sa svoje dvoje djece. Nama djeci niko nije pričao da nam prijeti opasnost i da će doći Ustaše da nas pobiju. Dan uoči našeg odlaska, u kući su počele da se dešavaju čudne stvari: nekakav narod je počeo da se mota po kući, otvaraju se vrata, ulaze ovce, goveda riču, nešto se prosipa po podu... Dok je moja maćeha Dragica kupala moju sestru Slavku, bebu od dvadesetak dana, ušao je jedan Ustaša i počeo da je udara kundakom i viče:

  • "Svi izlazite napolje!"

    Dragica nije mogla ništa drugo da uradi, već je svoju bebu, onako mokru zamotala u svoju široku, seljačku suknju i skupa sa nama izašla u dvorište. Stajali smo bosi u snijegu, plakali zbog hladnoće, dok su se Ustaše pripremale da nas strijeljaju. čak je i meni, djetetu od nešto više od pet godina, bilo jasno da oni hoće da nas pobiju.

    U tom trenutku iz pravca Sokoca dođe jedan Ustaša na konju i upita:

  • "šta to radite?"

  • "Hoćemo da pobijemo ovu gamad!" - uzvrati jedan Ustaša.

  • "Prekinute sa tim, a vi djeco ulazite u kuću!" - naredi Ustaša na konju.

    Ja ni dan-danas ne znam ko je bio taj čovjek koji nam je spasio život, ali mislim da se radi o jednom od tih naših komšija iz Кušutice, koji su bili dobri sa ocem i stričevima.

    Nakon toga, Ustaše su zaprijetile da će nam zapaliti kuću ako pobjegnemo. Uprkos tome, kada je pala noć ona Markaluša reče mojoj maćehi:

  • "Hajde, Dragice, da bježimo!"

  • "Кuda da bježim kroz ovakav snijeg sa ovoliko djece?"- usprotivi se Dragica.

  • "Zar ne vidiš, Dragice, da će nas sve pobiti?" - odgovori Zorka - "Hajde, ti iskoči kroz prozor sa donje strane kuće, a ja ću ti dodavati djecu. "

    Pošto je ustaški bunker bio odmah iznad kuće, ni Dragica ni Zorka nisu smjele da otvore kuhinjska vrata i uzmu našu obuću jer su se plašile da dušmani ne čuju škripanje vrata. Zbog toga su nas, onako u vunenim čarapama izbacivale jednu po jednu kroz prozor. Nakon što je i Zorka skočila na zemlju, počeli smo da bježimo u pravcu Vidrića. Svaka od žena je nosila po dvoje male djece, dok smo Milica i ja za njima trčale kroz snijeg. Кako sam bila manja od sestre, stalno sam padala pa mi je zaleđeni snijeg isjekao koljena iz kojih je potekla krv. Nismo odmakli ni dvjesta metara od kuće kada sam počela da plačem. Ustaše su nas čule i osule rafalnu paljbu po nama. Meci su zviždali na sve strane. Na sreću, niko od nas nije pogođen.

    Još neko vrijeme smo išli kroz snijeg, dok konačno nismo došli do Pajića kuća. Bili smo jako umorne i promrzle, pa smo odmah pospale. Кada sam se probudila, vidjela sam oca, Đorđija Кoprivicu, kako stoji iznad nas. Istog jutra nas je odveo u Sjerke. Otac je nosio mene i Milicu, a majka dvije mlađe sestre.

    U Sijercima, selu ispod Кopita, živjela je moja tetka Stoja Malović. Otuda smo ugledali kako nešto gori iza brda. Moj otac je počeo da plače, te reče svojoj sestri:

  • "Eno, Stojo, gori moja kuća!"

    I dok su njegove suze padale po meni, jer sam mu u tom trenutku bila u naručju, pokušah da ga utješim te mu rekoh:

  • "Evo tata puno kuća, ima i u tetke kuća, nemoj plakati!"

    Кaže tetka mom ocu:

  • "Pametnije dijete od tebe, biće kuća ako se preživi!"

    Nakon nekoliko dana tetka Stoja opet reče:

  • "Đorđije, jado, izbježe gola života sa četvero djece!"

    To je čuo tetkin sin Aleksa, i brat moje maćehe, žarko. Drugu noć nakon što smo izbjegli, oni su otišli u našu štalu i iz nje, ispred nosa Ustašama, istjerali tri vola i iste dotjerali u Sijerke.

    Nakon nekoliko dana, tetka opet kaže:

  • "Evo ti, Đorđije, volujske saone, malo odjeće i ponjava, platna i zlata, pa ti idi sa djecom u Srbiju. Ako ti nešto od toga ostane poslije rata ti mi vrati.

    Otac je na kola potrpao svu tu tetkinu robu, a potom nas pokrio uštavljenom volujskom kožom. Najprije smo otišli u Sokoloviće, gdje smo bili u kući ćeranića. Nismo išli dalje jer smo se nadali da će nastupiti primirje i da ćemo se vratiti na svoje ognjište.
  • rodoslov -104317 - 08.06.2020 : Aleksandra Kostić LAJKOVAC - best (0)

    Poreklo familije Kostić


    Poštovanje,

    zanima me odakle potiču koreni moje porodice Kostić. Moj pradeda Dragutin Kostić doselio se u Lajkovac sa pet sinova i jednom kćerkom. Došli su iz Kragujevahče Vlahče ili Strapara ali 99% ovo prvo. Slavimo slavu Sv. Vrace? Da li mi možete pomoći oko otkrivanja porekla moje familije?
    plemena -104298 - 23.05.2020 : Zoran Spasovski Spasovski Kumanovo - best (0)

    Tragam za preklom porodice Murgović


    Interesuje me da li neko zna nešto o porodici Murgovi) iz Valjeva ili okoline? Tačnije, Savo Murgović, mog pradeda, rođen negde oko 1880 godine. Imao je brata Jovana Murgovića pa su se preselili u Makedoniju.

    Isto bih molio za savet pošto imam tapiju od njihove kuće, koji su kupili u Kumanovo 1913. godine Kako bih mogao na osnovu toga da dođem do traga gde su tačno roeđni?
    Unapred hvala!
    Zoran

    RE: Tragam za poreklom porodice Murgović



    Zorane,
    treba da ti neko rastumači tu tapiju: mora da piše srez, selo itd.
    rodoslov -104295 - 23.05.2020 : Tatjana Poljasevic Doboj - best (0)

    Porijeklo prezimena Božić


    Pozdrav! Mene interesuje porijeklo Božića iz okoline Zavidovića. Krsna slava sv. Ignjatije Bogonosac!
    plemena -104288 - 15.05.2020 : Dejan Trivun Mostar - best (0)

    Potraga za porodičnim stablom prezimena Trivun


    Poštovanje,

    molio bih Vas ako neko ima ikakvih informacija o porijeklu prezimena Trivun! Otac mi se zove Milorad a djed pokojni Aćim Trivun! Bilo kakva informacija o porijeklu prezimena bi mi dobro došla. Hvala od srca, pozdrav!
    rodoslov -104281 - 12.05.2020 : Jelena Japalak Kanada - best (0)

    Porijeklo prezimena Nonković


    Moje devojacko prezime je Nonković. Živjela sam u selu Žagrović, Knin, Hrvatska. Ime moga oca je Ilija Nonković, majka Zorka Nonković ( rođena Dobrijević). U nekim knjigama piše da smo se doselili u Žagrović u 17. vjeku iz Bosne. Željela bih znati odakle iz Bosne su doselili i da li je to tačno. Otac mog oca se zvao Đuro, majka Darinka. Imali su petoro djece (dve kćerke Miku i Iku, sinove Spaseniju, Boška, Iliju).
    kosovo_21_vijek -104265 - 02.05.2020 : Srbin Sokolac - best (0)

    A ja molim se


    kosovo_21_vijek -104253 - 24.04.2020 : Nenocc Sokolac - best (2)

    Iduće godine u Prizrenu


    plemena -104203 - 14.04.2020 : Zoran Miljković Pridvorica - best (0)

    Poreklo Miljkovića iz Pridvorice opština Bojnik


    Molio bih sve koje nešto znaju o poreklo Miljkovića iz sela Pridvorice kod Bojnika da se jave na mail zoran. bojnikŽgmail.com. Porodična slava je Mitrovdan. Iz dedinih priča saznao sam da imamo i familiju u Bugareskoj Naime jedan od naših predaka je odveden u Bugarskoj posle 1. svetskog rata. Znam pouzdano da se moj pradeda zvao Miljković Stojan a baba Dragica.
    Unapred hvala!
    plemena -104202 - 13.04.2020 : Sonja Petrušev Beograd - best (0)

    Vladimir (Dragan) Trifunović


    Poštovani,

    Bila bih Vam veoma zahvalna kada bi me povezali sa Gospodinom koji je 21. 11. 2017. godine objavio jedan članak o poreklu Trifunovića. Gospodin se zove Vladimir Draganov Trifunović.
    plemena -104193 - 10.04.2020 : Saronjic Krusevac Krusevac - best (0)

    Poreklo porodice Šaronjić


    Poštovani prijatelji i rođaci,

    nasa porodica Šaronjić je stara jevrejska porodica poreklom iz Soluna, originalno prezime prema grobno spomeničkom spisima je Šaron, osnivac porodice je Aron Šaron.

    Podatke o Jevrejskoj porodici Šaron, pa Šaron-Židić i konačno Šaronjić, možete naći u arhivskim spisima pok. Čede Mandila, Jevrejina izbeglice, 90-tih god. iz Prištine, gde je bio Direktor Zavoda za arhivu AP Kosova i Metohije. Tu se spominje boravak, rad i trgovina porodice Šaron u Prištini, Sjenici, N. Pazaru, okolnim selima ali i selu Šaronje. Dakle, niko ne tvrdi da je ta porodica osnivač sela, već samo ističe sudbinsku koincidenciju dva imena. Šaron i Šaronje. Pokojni Čeda Mandil je dalje tvrdio da je porod. Šaron iskoristila tu sličnost zbog problema koji su imali u trgovini a i inače u životu zbog verske razlike, izvesni članovi su prihvstili prezime Šaronjić. Drugi su dodali Židić.

    Porodica Šaronjić, danas, najviše članova broji u okolini Kruševca, tačnije selo Garevina kod Aleksandrovca, odakle je i moj deda. Na Balkanu nas nema preko 100. Delimo se u pravoslavce, muslimane i Jevreje.
    plemena -104185 - 04.04.2020 : Milan Beograd - best (0)

    Božići iz Kaljine


    Odgovor na poruku Nenada Božića iz Kaljine

    Zdravo, Nenade!

    Mi smo rođaci, moja majka je od Božica iz Kaljine. Znam da si davno napisao poruku, ali, eto, nisam je ranije video :)
    Mogu štošta da kažem o poreklu naših Božića, ali ne znam kako da te kontaktiram.

    Ako moderator ovo vidi, da li možete stupiti u kontakt s Nenadom, jer vi vidite njegov kontakt mejl?

    Ukratko, Božići su se nekada prezivali Grbović, a došli su iz Drobnjaka, pripadaju bratstvu Kosovčića.

    Pozdrav,
    Milan
    rodoslov -104179 - 29.03.2020 : Zoran Kalinić Banjaluka - best (0)

    Porijeklo prezimena Kalinić


    Moji Kalinići su, po starini iz Bilišana kod Obrovca(Hrvatska), a slava nam je Đurđevdan.

    Ovi Kalinići su sa drugim srpskim i crnogorskim porodicama naseljavali područje Ovče Polja, of Kumanova do Štipa. U selu Kadrifakovo su ih napadali bugarski nacionalisti i- konačno ih 1941. godine otjerali u Srbiju.

    Drugi Kalinići (ili isti) su živjeli u Lici, na Primorju sadašnje Hrvatske, pa čak i u Italiji. Zatim su se raseljavali put Vojvodine, tako da moji žive u Crvenki, a drugi Kalinići žive u Subotici, Somboru, Riđici, Staroj i Novoj Pazovi, Inđiji, Beogradu, Sarajevu.

    Ako neko ima sređene podatke iz istraživanja o porijeklu ove porodice, molio bih kontakt.

    Srdačan pozdrav svim Kalinićima,
    Zoran Kalinić
    plemena -104143 - 08.03.2020 : Dragana Jovanović Leskovac - best (0)

    Poreklo porodice Stevanović


    Pozdrav! Interesuje me poreklo porodice Stevanović. Moj deda Petar je rođen 1927. Preci su se doselili iz okoline Peći sa Metohije. Krsna slava je sv. Arhangel.
    radomir_neskovic -104129 - 27.02.2020 : Milos Đukić Ljubovija - best (0)

    Миленко Калезић


    Поздрав, и ја сам тражио где ми је ђед сахрањен у Борикама и Бранковићима, Капетан Добрица Ђукић, нашао сам неку локацију, нико ништа незна, чак ни да су чули за њега, праве се луди, сем једног црквењака ако је још жив, Милош Башовић.
    plemena -104083 - 04.02.2020 : Branislav Blagojcic Sivac - best (0)

    Poreklo porodice Blagojčić


    Intersuje me poreklo Porodice Blagojčić. Većinom smo od Dervente, mesto Gornji Kalendrovci, BIH. Krsna slava nam je Sveti Trifun. Kolko znam o svojim prcima, moj čukudeda Jakov je imao brata Đorđu i još jednog, kome neznam ime. Njihova deca su bili ćerka Cveta i sinove Pero i moj pradeda Miloš.

    Moj pradeda Miloš je imao šestoro dece: ćerke Smilju i Spasu, i sinove Mirka, Jovana, Milivoja i moga dedu Bogdana.

    Hvala Vam unapred za date informacije.
    radomir_neskovic -104073 - 24.01.2020 : Milenko Kalezić Danilovgrad - best (1)

    Dragiša Kalezić


    Na dobrom sam tragu da nakon 76. godina pronađem posmrtne ostatke svoga đeda Dragiše Kalezića rođenog 1906. godine. Dragišu je smrt, ili pogibija zatekla u Borikama, tačnije zaseoku Zabrežje u rogatičkoj opštini, za vrijeme odstupnice crnogorskih četnika kroz Bosnu prema Zidanom Mostu.

    Dragišu su mještani sahranili ispod međe, na ulazu u mjesno groblje u Zabrežju. Molim sve one, koji još bilo kakvu informaciju imaju da mi jave, da bi bio što sigurniji prije no zemne ostatke svoga đeda prenesem u njegovo rodno selo Rova, podno Ostroga u Danilovgradskoj opštini.

    Unaprijed zahvalan,
    Dragišin unuk, narodni guslar Milenko Kalezić
    plemena -104067 - 22.01.2020 : Osman Agic Sarajevo - best (0)

    Prezime Poljo iz Rogatice


    Prezime Poljo spominje se popisom čifluka 1835. godine u rogatičkom kadiluku. Tada se kao spahije u Staroj Gori općina Rogatica spominju braća Poljo, Mustafa i Hasan. Počevši od ovih predaka Polja, napisano je porodično stablo od osam generacija. Postoji sačinjen spisak svih Polja po muškoj liniji koji su rođeni u Staroj Gori.
    plemena -104065 - 20.01.2020 : Milutin Pejic Banja Luka - best (0)

    Poreklo prezimena Pejić


    Interesuje me porijeklo prezimena Pejić. Sada su u selu Aleksići, opstina Laktaši, BiH. Krsna slava im je Sv. Pantelemon. Interesuje me iz koga su plemena? Prema neprovjernenim podacima, vode porijeklo sa Žabljaka, Crna Gora. Navodno iz sela Kovačka dolina, a neko od predaka im se u Banja Luku doselio iz Trebinja.
    plemena -104063 - 19.01.2020 : Daniela Dożen Banja Luka - best (0)

    Porodica Živanović iz Prokuplja


    Poštovani,

    tragam za svojim korijenima iz Prokuplja. Svi preci su umrli, tako da nemam koga da pitam. Moj djed se zvao Milomir Živanović. Rođen je 1930. godine u Prokuplju. Bio je vojni muzičar u JNA. Službovao je u BiH, gdje je i zasnovao porodicu. Umro je 1974. godine. Jedino znam da mu se majka zvala Lenka. Ništa više o svojoj familiji Živanovića ne znam! Molim Vas da mi pomognete.

    Idi na stranu - |1|2|