fix
Logo
fix
Nalazite se na Rat1992- Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
zaboravljeni -103175 - 10.02.2019 : Slavica Bijeljina - best (0)

Miodrag Vikić - Ribin


Vuče Vikiću iz Bijeljine,
Šta te tačno interesuje u vezi pomenutog?
Lijep pozdrav
Slava Vikić, Bijeljina
zepa -103173 - 08.02.2019 : Nomad Srbija - best (0)

Presretnuti razgovori tkz. ABiH


Presretnuti razgovori Srebrenica-Žepa

Republika Bosna i Hercegovina ODBRANA REPUBLIKE
Stab vrhovne komande OS R BiH VOJNA TAJNA
KM Kakanj STROGO POVERLjIVO
Str. pov. broj: 02-1/1504-1
Kakanj, 28. 11. 1994. godine

Odgovor na dopis broj:
130-01-SP/94 od 27. 11. 1994.

(na ruke Nasera Orića brigadira)
preko KM 1. žepačke brigade

Vama je vrlo dobro poznato da je ovo prvi put da smo uvezali bilo kakve konce i da želimo vojnički stvarati preduslove za uspješnu deblokadu Srebrenice i Žepe. Izvršili smo razmjenu podataka o ciljevima i načinu realizacije operacije i to je jako dobro. Istinu za volju, vrijeme nam ne ide na ruku ali snalazit ćemo se. Iz predloženog plana vašeg odgovora o mogućnosti realizacije istog potrebno je uraditi i naći rješenje za prostore Cerske i Kamenice (Prva i Druga borbena grupa) što na terenu praktično radimo ja, K-dant 2. K (komandant Drugog korpusa), K-dant Og-6 (komandant Operativne grupe 6) i K-dant 1. podrinjske muslimanske br. Ja i danas u vezi sa tim idem na teren. Tvoja osnovna zamisao je u potpunosti prihvatljiva zajedno sa K. dantom ž1. žepačke brigade i u vezi sa tim vršite pripreme. Lično sam i životno zainteresovan da učinim i činiću i dalje sve što mogu za ovu čim na terenu uvezemo ostale detalje. Kale i Ziko ne smiju odlagati stvari pa ako se slažeš da njihove dogovore rješavamo naređenjima pa da znamo ko izvršava precizno. Vrlo dobro znate za sva dešavanja u Bihaću i za taj prostor se vrlo intezivno radilo ovih dana. Upotreba helikoptera je potpuno sada rizična. Cjenim da ćemo provaliti u ovom momentu sami sebe ako to sad učinimo. I ako učinimo, lokacija mora biti van slobodnih prostora Žepe i Srebrenice o čemu ćemo vam javiti. Uvažite i to da će vremenski uslovi diktirati ovaj zadatak. Što se tiče humanitarne pomoći vidite da se što češće oglašavaju ljudi iz politike i organa vlasti na radiju i televiziji. Situacija sa UNPROFOR-om se u potpunosti usložila i ovi su nemoćni da izvršavaju humanitarne zadatke. Čim se vratim sa terena i ako mi uslovi dozvole javit ću se odmah i sa terena i dati slijedeće informacije i upute. Molio bih kada pišete ako je moguće razdvojite u informacijama vojničke od drugih stvari. Maksuz selam i čujemo se akobogda brzo i slijede detaljniji podaci oko zajedničkog zadatka.

Zamjenik komandanta ujedno načelnik SVK
brigadni general Enver Hadžihasanović


Republika Bosna i Hercegovina ODBRANA REPUBLIKE
Štab vrhovne komande OS R BiH VOJNA TAJNA
KM KAKANj STROGO POVJERLjIVO
Str. pov. broj: 02-1/1514-1
Kakanj, 01. 12. 1994. godine

Odgovor
1. žepačka brigada (n/r Palica A. )
(n/r Orića N. )

Veza: Vas akt broj: 130-01-SL/94 od 27. 11. 1994. godine

- Vas prijedlog se usvaja.

Dana 02. 12. do 15:00 časova čeka ko prije dođe. Od momenta dolaska vrijeme čekanja je 24 sata.
- uputiti 40 ljudi koji će preuzeti sredstva. Pored toga pošaljite još bar 30 ljudi koji će se sa našom ekipom vratiti kod nas i opremiti, a nazad i oni mogu ponijeti dosta TMS. Realizaciji zadatka pristupiti krajnje ozbiljno sa svih aspekata, a posebno bezbjednosti i zaštiti života ljudi. Po drugim pitanjima bićete naknadno obavješteni.

- ODZIV: LED
- LOZINKA: LEMEĆ

ADZ/AK Zamjenik komandanta ujedno načelnik SVK
brigadni general Enver Hadžihasanović

3.

REPUBLIKA BOSNA I HERCEGOVINA ODBRANA REPUBLIKE
ARMIJA REPUBLIKE BOSNE I HERCEGOVINE VOJNA TAJNA
1. ŽEPSKA LAKA BRIGADA STROGO POVJERLjIVO
BROJ 180-73/94
DATUM, 12. 12. 1994.

SVK KAKANj NAČELNIKU ŠTABA BRIGADNI GENERAL ENVER HADžIHASANOVIĆ

VECERAS OKO 20. 00 SATI POČEO JE ŽESTOK ARTILjERIJSKI NAPAD NA ŽEPU. NAPAD I DALjE TRAJE. SELA PURTIĆI I ČAVČIĆI SU NAPUSTILI SVOJE KUĆE ZBOG JAKOG GRANATIRANjA. DOSAD JE PALO OKO 500 (PESTO) GRANATA. UNPROFOR NIŠTA NE PREDUZIMA.

KOMANDANT pukovnik AVDO PALIĆ

REPUBLIKA BOSNA I HERCEGOVINA ODBRANA REPUBLIKE
ARMIJA REPUBLIKE BOSNE I HERCEGOVINE VOJNA TAJNA
1. ŽEPSKA LAHKA BRIGADA STROGO POVJERLjIVO
BROJ: 180-78/94
DATUM, 13. 12. 1994.

URGENT

SVK OS R BiH
KM KAKANj
n/o zamjeniku k-danta ujedno nacelniku SVK
brigadni general ENVER HADžIHASANOVIĆ

k-di 8-OG SREBRENICA
n/r komandanta
brigadir NASER ORIĆ

Pješadijske četničke snage držimo pod stalnim nadzorom, duž čitave zone odgovornosti. Vatreni položaj Vrtače - Stoborani - Ruišta mogu kratko osujetiti ubačenim diverzantskim grupama. Cijeneći sve napore SVK Armije R BiH o planiranim dejstvima što konkretno možete predložiti ako bi nasilno uzeli predato oružje UNPROFOR-u i krenuli u odsudnu bitku. Ako neće biti tih aktivnosti od vas ja moram koristiti svaku šansu da bi sa manjim ubačenim grupama nanosio što jači udar posebno u pravcu Sokolca i Han-Pijeska. UNPROFOR odnosno ukrajinska četa jos metka nije ispalila u cilju odbrane civilnog stanovništva Žepe. Njen komandir ništa konkretno ne preduzima već samo slijepo izvršava naredbe komandanta ukrajinskog bataljona iz Sarajeva. Da li čekati dalje aktivnosti posmatrača UN i da li raspolažete sa kakvim informacijama u vezi sa nastalom situacijom i tražim kraće upute.

KOMANDANT pukovnik Avdo Palić

Republika Bosna i Hercegovina ODBRANA REPUBLIKE
Štab vrhovne komande OS R BiH VOJNA TAJNA
KM KAKANj STROGO POVJERLjIVO
Str. pov. broj: 02-1/1597-1
Kakanj, 13. 12. 1994. godine

Orgаnizacija preventivnih mjera odbrane, naređenje
1. zepacka brigada


Pozitivni i negativni primjeri ratovanja na BH prostorima uče nas da moramo biti svjesni činjenice "ko želi da se brani" - odbranće se. Vi ste to na najbolji način potvrdili na vašem primjeru odbrane. Taktika i jeste vještina ratovanja. Ima lošijih i boljih rješenja, ali nema bezizlazne situacije. U vezi s tim, a u cilju pronalaženja u novonastaloj situaciji najpovoljnijeg rješenja odbrane stanovništva i slobodne teritorije.

N a r e đ u j e m

1. Procjeniti novonastalu situaciju što realnije, izraziti težište odbrane rejona i pravaca i precizirati zadatke za svaki pravac ili objekat posebno.

2. Posebno se angažovati na organizaciji višekatnog sistema vatre, sistema zaprečavanja i utvrđivanja, u skladu sa raspoloživim snagama i sredstvima. VP (vatrene položaje) artiljerije i drugih sredstava utvrditi u stepenu koji posluži-borcu garantuje potpunu sigurnost od dejstva sa zemlje i granatiranja bilo koje vrste.

3. Sve pravce moguće upotrebe tehnike zapriječiti priručnim sredstvima i pripremiti više mjesta za rušenje objekata. Zaprečavanje jednog pravca vršiti po dubini na više mjesta. U sistemu zaprečavanja uključiti i moguća mjesta za spuštanje helikopterskih desanata.

4. Na izabrane pravce odbrane izvršiti razmjestaj - eseoniranje rezervi hrane i lijekova i obezbjediti potrebne uslove za čuvanje istih.

5. Moguće osjeke za forsiranje rijeke Drine (jezera) zapriječiti MES, a u nedostatku istih priručnim sredstvima.

6. Za svaku odbranu pravca ili objekta imati i rezervnu varijantu ili po potrebi i više varijanti.

7. U slučaju napada na stanovništvo i naseljena mjesta predvidjeti mjesta za sklanjanje građana i upoznati ih u vezi s tim, a ista zaštititi priručnim sredstvima od dejstva projektila manjih kalibara i gelera granata.

8. Jedinici UNPROFOR-a dati zadatak da u slučaju NAPADA MORA da Vas brani. Izlazak-napuštanje Žepe od strane UN snaga NE SMIJETE dozvoliti. Sva sredstva za odbranu moraju Vam biti na raspolaganju.

9. Radimo na načinu ubacivanja UBS u čemu ćete biti naknadno obavješteni.

Zaštitite centar veze i ne dozvolite ulaz nepozvanim licima, kao i dokumenta koja dobijate paket vezom. Radio veze što manje upotrebljavajte. Tim putem vam otiče najviše podataka. Kako vas slušaju četnici tako i mi čujemo. Koristite razgovornike i često ih mjenjajte jer se isti brzo provale.

Selam.

ADZ/AK ZAMJENIK KOMANDANTA UJEDNO NAČELNIK SVK
brigadni general Enver Hadžihasanović



REPUBLIKA BOSNA I HERCEGOVINA ODBRANA REPUBLIKE
1. ŽEPSKA LAHKA BRIGADA VOJNA TAJNA
BROJ: 180-93/94 STROGO POVERLjIVO
15. 12. 1994. g.

SVK KM KAKANj
n/r brig. gen.
ENVERA HADžIHASANOVIĆA

Veza Vaš broj str. pov. 02-1/169-1 od 13. 12. 1994. g.

Na osnovu Vašeg telegrama str. pov. gore navedeni broj, izvještavamo
Vas o slijedećem:
1) Izvedene su dvije diverzantske akcije u rejonu Laze-Mislovo. Akcije su izvedene 12. 12. 1994. g.

2) Nismo imali gubitaka niti bilo kakvih povreda u ovim diverzijama. Na strani cetnika bilo je 5 poginulih, od toga jedan oficir.

AP/AG KOMANDANT pukovnik AVDO PALIĆ

bihac -103147 - 02.02.2019 : Ljuti Krajišnik Novi Sad - best (0)

Breza '94.


Pitanje za Bracu iz Banjaluke: Da li možeš da napišeš nešto za operaciju Breza '94.? Zašto je ta naša operacija krenula po zlu? Da li je bilo neke izdaje u našim redovima? Ovo me interesuje jer sam gledao njihov film na YouTube, gdje ovi iz Bužimska 505. pričaju o tome kako su pobedili. To je sramota koliko su se izlagali, kažu da su pobedili osam hiljada Srba, koji su imali 800 tenkova. Ovakvih laži nema čak ni u američkim filmovima! Pozdrav za sve, a posebno za moju braću Krajišnike!
bihac -103140 - 01.02.2019 : Braco Banjaluka - best (0)

Breza '94


Pozdrav za sve napacene duše.
U životu, tako je kako je.

Nisam dugo pratio ovaj portal, zbog odsustva i obaveza. I dalje nema nikog sa druge strane, bar od komandira vodova i udarnih jedinica da pojasnimo dešavanja operacije Breza. Moguće da čitaju, ali neće da se jave, neće ni taj "mudan" što je ranjenika u obe potkoljenice čizmom udarao, a zatun i u nos, bradu, grkljan. Sve se to dešavalo dole na obroncima Ćorkovače.

Ćorkovače, tu gdje je ostao tenk, bst, pat, i Ćarliji, gdje je ujutro oko 08:30 moj drug bio na straži, primjetio je da se primiču nepoznati vojnici, sasuo. rafal, a onda su oni bacili bombe, par komada. Geler ga je udario u glavu, onda su ga odnijeli saborci, a mi smo ostali još. Sjetiće se neko u jednom potoku su dvojica zarobljeni živi, a potom ubijeni pred razmjenu. A Izet jeste tako poginuo.
poginuli -103137 - 31.01.2019 : Bojan Stanković Bratunac - best (0)

Ranko (Milovan) Stanković


Rodjen: 11. 09. 1957. godine
Mjesto rođenja: Drivuša, Zenica
Supruga Jovanka Stanković
Sinovi: Boško i Bojan
brigade -103127 - 27.01.2019 : Dragan Milinković Brcko - best (0)

2. semberska brigada


Da li neko zna nešto o 2. semberskoj brigade, ili može da opiše neke događaje na njenom ratnom putu? Da li je neko poznavao njenog borca, Dragana Milinkovića.
zaboravljeni -103110 - 22.01.2019 : Vuk Vikic Bijeljina - best (1)

Miodrag Vikić RIBIN


Pozdrav svima,


Često pratim objave na ovom portalu i drago mi je kad vidim razgovor nekada "zaraćenih" strana. Svi na kraju imaju istu muku. Teško je nositi se sa tim posleratnim sindromom, sjećanja naviru - tako da svako traži sebi slične, one koji ih razumiju; kako bi im bilo lakše.

Da li se neko sjeća č Miodraga Vikića Ribina iz Bijeljine, jednog od komandanata u 4. odredu Specijalne brigade MUP-a Republike Srpske (Janja)? Ima li koga da je učestvovao u akcijama sa njegovom ekipom?Učestvovali su u borbama na Majevici, Brčkom, Brodu, Bihaću, Trnovu i oko Bratunca koliko se sjećam, a ako se ne varam vjerovatno na još nekoliko mjesta.

Krajem februara 1997 desila se eksplozija u vojnom magacinu u kom je često bio u svom rodnom selu, pod sumnjivim okolnostima. Od tad mu se gubi svaki trag.

Ako se neko nečega sjeća, bio bih mu zahvalan.

Srdačan pozdrav!
bihac -103043 - 20.01.2019 : Ado Bihac - best (0)

Napad na sela Gata, Mala Peć preko Bugara


Pozdrav,

zanima me da li neko od učesnika napada na Gatu ima možda koji snimak, naravno koji ga ne kompromituje, ili neke slike akcije. Ako je neko voljan iste podjeliti, ili dati nam više informacija o akciji iz novembra 1994. ili januara 1995. gocine. Hvala puno i vojnički pozdrav.
ozren -103017 - 12.01.2019 : Srbko Vedski VINČA - best (0)

Srbi, narod najstariji i narod Božji


OZRENSKI MUČENICI

Braćo moja Srbi i sestre Spkinje, svedoci smo dešavanja u najsiromašnijoj državi na Arabijskom poluostrvu u Jemenu, gde već četiri godine bukti građanski rat. Gde svakih deset minuta, po podacima UNICEF-a, umire jedno dete od gladi.

Mnogi on bi se sad zapitali, kakve to veze ima sa Vozućom i Ozrenom?! Najstrašnija zverstva nad zarobljenim srpskim borcima i civilima, kojih su se čak i naši muslimani užasavali, počinili su upravo građani Jemena.

Jesu li bili Suniti ili Šiti, za nas Srbe je nevažan podatak.
Iza ovih prvih stoji Saudijska Arabija a iza Sauda stoji SAD.
Iza ovih drugih stoji Iran.
Sad su nam stvari malo jasnije.
A ko stoji iza nas Srba sad je pitanje?
Ne, nisu Rusi.

VINČA VEDI ILIRI SRBI
Potražite malo, ove pojmove na YouTube i ne verujte u istoriju u koju su nas učili!
Braćo moja iza nas stoji Stvoritelj.
Verujte u Boga i molite se Bogu, on sam kažnjava naše neprijatelje, jer mi smo ne moćni da ih kaznimo.
Molite se zajedno sa mnom za izmučenu decu koja umiru od gladi u Jemenu.
poginuli -103011 - 09.01.2019 : Aleksandra Avlijaš Sarajevo - best (1)

Srpko Avlijaš


Poštovani,

hvala vam na podacima koje ste napisali. Voljela bih da još dodate da je Srpko Avlijaš bio dobar čovjek, muž, otac i prijatelj. Bio je eseljak, volio je pjesmu i društvo. Svi su ga voljeli i poštovali. I dan-danas kada me neko prepozna kao njegovu kćerku čujem te riječi.

Najstarija kćerka Tanja ima dva sina i živi u Istočnom Sarajevu. Srednja kćerka Zorica ima jednog sina i živi u Švedskoj, najmlađa kćerka Alekandra se udala u Bijeljini, živi blizu majke Živane.

Kako sam saznala iz priča, naš kum Golubović Jovan je bio ranjen i tata je pošao da ga izvuče ali ga je snajper pogodio i ostao je na mjestu mrtav.

Vječna mu slava i hvala!
poginuli -103009 - 09.01.2019 : - best (0)

Veljko (Pajo) Plakalović


Kćerka Veljka.
ozren -102993 - 04.01.2019 : Dragan Jovanovic Doboj - best (0)

Milenko Nikolić - Nidžo


Da li neko zna i može da podijeli sa nama pravu istinu pogibije komandanta Milenka Nikolića - Nidže?
ratko_mladic -102986 - 02.01.2019 : Aleksandar Popović Rakovica, Beograd - best (2)

Smenjivanje Generala Mladića (3)


Feljton NIN-a

Sutradan je Vojska izdala saopštenje u kojem je upozorila da primena takvog zakona o odbrani može imati nesagledive posledice za odbranu i Republiku. Međutim, ni ovo saopštenje, nijedno sredstvo informisanja u RS nije prenelo.

Važnu ulogu u rušenju Glavnog štaba VRS i antivojnoj propagandi odigrao je Štab Republike Srpske Krajine (RSK) u Banjaluci. U okviru ovog štaba radi novinska agencija "Fles" (finansira je Soroš fondacija, a koja je u Republici Srpskoj sprovela više istraživanja javnog mnjenja za potrebe američkog Galupovog instituta). U saradnji sa SDS pokrenut je i sedmični list "Knin" , koji je glavni i odgovorni urednik pomoćnik ministra za informisanje RS Miro Mlađenović, a zamenik urednika lista sadašnji ministar za informisanje RS Svjetlana Šiljegović. List " Knin " bio je prepun stavova protiv Vojske i Glavnog štaba, posebno protiv generala Mladića, Gvere i drugih. Mnoge tekstove iz ovog lista po nalogu političkih moćnika prenosili su državni radio i televizija. U takvim tekstovima posebno se isticao penzionisani general-potpukovnik Ilija Rašković "studioznim" razmatranjima razlika između "srpskih" i "komunjarskih oficira" i njihove, navodno, izdajničke uloge u proteklom ratu, upravo u vreme - dok se on skrivao u ogromnom stanu u Beogradu. Inače, njegovi stavovi o potrebi formiranja srpske vojske i izgradnji srpskih oficira bile su gomila neadekvatnih citata vojnih teoretičara.

Za izuzetan doprinos rušenju Glavnog štaba VRS zamenik glavnog urednika "Knina" Svjetlana Šiljegović postala je ministar informacija RS, a njen šef Miro Mlađenović i u novoj vladi zadržao je mesto pomoćnika ministra. Milan Martić je u razgovoru sa generalom Mladićem tvrdio da iza toga ne stoje njegovi ludi. Međutim, šef njegovog kabineta Ilija Prijić izjavio je na Srpskoj radio-televiziji da u okviru štaba RSK deluje agencija "Fleš" i list "Knin". Verovatno su gospoda iz RSK želela na ovaj način da prenesu bogata iskustva oko uređenja vojske, što bi trebalo i prihvatiti ako se očekuje sličan kraj i u Republici Srpskoj.

Mesecima je Glavni štab VRS optuživan da ne izvršava naređenja vrhovnog komandanta Biljane Plavšić za otpust studenata iz vojske. Međutim, Glavni štab je još aprila 1996, i kasnije, pismeno zatražio od Vrhovne komande i vlade da se reši pitanje popune jedinica kako bi se pravovremeno izvršio otpust studenata. Niko od nadležnih na takav zahtev Vojske nije reagovao. Istovremeno, neke opštinske organizacije SDS, u cilju stvaranja većih tenzija protiv Vojske i Glavnog štaba, organizovale su besplatan prevoz roditelja do jedinica da bi oni tamo protestovali i svoju decu (studente-vojnike) odveli kućama.

Mnogi su zaboravili da je odmah posle završenih izbora Glavni štab VRS javno istakao da će poštovati glas naroda, prihvatiti predsednicu Biljanu Plavšić, odnosno dok tu funkciju ne preuzme Momčilo Krajišnik, član Predsednistva BiH, koji je shodno Dejtonskom sporazumu, i civilni komandant oružanih snaga Republike Srpske. Međutim, takva izjava nije umirila političke moćnike.

Predsednica Plavšić je boravila u Glavnom štabu VRS (poslednji put pred smenu) 29. oktobra 1996. godine. U razgovorima generala Mladića i predsednice Plavšić, prema njenoj tadašnjoj oceni, ispoljen je visok stepen saglasnosti i dogovoreno je da se za narednu sednicu Vrhovne komande pripreme odgovarajući predlozi. Sednica Vrhovne komande očekivala se za desetak dana pa se užurbano radilo na pripremi.

Posle podne, 6. novembra, u Glavni štab stigao je kurir predsednice Plavšić, koji je generalu Ratku Mladiću doneo poziv za sastanak Vrhovne komande. Biljana Plavšić je tražila da general Mladić, sutradan, 7. novembra, sa svojim pomoćnicima prisustvuje sednici Vrhovne komande na Palama. General Mladić nije bio u mogućnosti da prisustvuje sednici jer je general Manojlo Milovanović bio u inspekciji jedinica u Krajini, general Zdravko Tolimir na sednici o razoružanju u Beču, a general Milan Gvero na službenom putu. U isto vreme, IFOR je vršio inspekciju kasarni u okolini Han Pijeska i trebalo je pratiti njihov rad i postupke. Takođe, njegov pokret ka Palama bio je u takvim uslovima veoma riskantan.

General Mladić je zamolio predsednicu za razumevanje i tražio odgodu sednice za dva dana. Overen odgovor generala Mladića poneo je kurir predsednici Plavšić istog popodneva.
ratko_mladic -102984 - 02.01.2019 : Aleksandar Popović Rakovica, Beograd - best (3)

Smenjivanje Generala Mladića (2)


Feljton NIN-a, Beograd

Tokom 1996. godine, po nalogu najodgovornijih ljudi u RS, organizovane su beskrupulozne propagandne akcije na blaćenju čelnih ljudi VRS. Preko državnih sredstava javnog informisanja neprekidno se zahtevalo čišćenje oficirskih redova "gvozdenom metlom" od "komunjara i izdajnika". Međutim, svestan pogrešnih procena i tromosti državnog rukovodstva, Glavni štab VRS je, ne čekajući posebna naređenja, od januara 1996. godine, obezbeđivao planirani tempo implementacije vojnog dela Dejtonskog sporazuma. Istovremeno je sprovođena planirana reorganizacija Vojske (koju je odobrila Vrhovna komanda) uz nastojanje da se obezbedi potreban stepen borbene gotovosti i spreče sva moguća iznenađenja. Ocene i izjave pojedinih komandanata IFOR-a pokazuju da su oni bili zadovoljni kooperativnošću VRS na realizaciji planova.

Neprekidno su tražena "planirana" finansijska i materijalna sredstva od državnih organa kako bi se obezbedile jedinice i provereni borački kadrovi kao profesionalci zadržali u Vojsci. Međutim, tokom cele 1996. godine sredstva nisu stizala. Vojni specijalisti su napustali Vojsku, što je nenadoknadiv gubitak. U isto vreme, od državnih organa zatraženo je više brige za borce, ratne vojne invalide i porodice boraca. Od toga nije bilo ništa.

Najodgovorniji u Republici Srpskoj zaboravili su, ili nisu hteli da znaju, da se muslimanske i hrvatske snage neprekidno naoružavaju savremenim naoružanjem i opremom i da ih američki i instruktori drugih stranih zemalja obučavaju i pripremaju za borbu. Neodgovorno se posmatraju i borbeni pokliči Alije Izetbegovića i muslimanskih generala za nasilnu reintegraciju i oslobađanje cele BiH. Naši državni organi morali bi da shvate da prisustvo međunarodnih snaga i obećanja svetskih moćnika nisu garant slobode srpskog naroda i da se takav garant mora tražiti u redovima vojnih starešina i boraca.

Računalo se da će se dolaskom Biljane Plavšić na mesto predsednika sukob lako prevazići. Ali prvi sukob predsednice Plavšić i generala Mladića izbio je već 10. avgusta, kada je ona bezuslovno zahtevala da Glavni štab VRS na komandnom mestu u Han Pijesku odmah dopusti inspekciju IFOR-a. General Mladić pokušao je da objasni predsednici da se moraju skloniti određena tehnička i borbena sredstva, što je ona shvatila kao neposlušnost.

Sutradan, Biljana Plavšić dogovorila se sa generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom, komandantom snaga NATO-a za Evropu generalom Džordžom Džulvanom i komandantom IFOR-a admiralom Džozefom Lopezom o novom terminu inspekcije IFOR-a u Han Pijesku za 24 časa, a postupak Glavnog štaba ocenjen je krajnje neprihvatljivim. Tom prilikom, predsednica Plavšić najavila je i ubrzane kadrovske promene u Vojsci i pripremu formiranja vojnog kabineta, jer, kako je istakla, "ne može se više tolerisati samovolja i nedisciplina pojedinih generala".

Vec sutradan, komandant kopnenih snaga IFOR-a general Majkl Voker je sa predsednicom izvršio inspekciju komandnog mesta Glavnog štaba VRS u Han Pijesku. Pronađeno je uredno stanje i poštovanje Sporazuma od strane VRS. General Voker je izrazio svoje zadovoljstvo zbog odnosa pripadnika VRS prema IFOR-u i na organizovanom ručku generalu Gveri rekao: "Lako je generalu Mladiću sa tako sposobnim generalima i oficirima." Po završenoj inspekciji, general Voker je javno rekao: "Otklonjeni su nastali nesporazumi sa VRS."

Ovaj događaj kasnije je dobio sasvim drugo viđenje i tumačenje od strane državnog rukovodstva. Neki "saradnici" međunarodnih organizacija iz najvišeg državnog rukovodstva, prvenstveno razni savetnici srpskog porekla (Jovan - Džon - Omer) Zametica, Đorđević, Prica i drugi bili su, navodno, zaplašeni mogućim komplikacijama odnosa sa međunarodnom zajednicom. Oni su zatražili od međunarodnih institucija i komande IFOR-a pomoć za smenu neposlušnih generala i viših oficira VRS koji, prema njihovom mišljenju, mogu otežati dalji tok primene Dejtonskog sporazuma.

Sada je sve više potvrda koje upućuju na zaključak da su pojedinci iz državnog rukovodstva RS zatražili i akciju IFOR-a na uništavanju minsko-eksplozivnih sredstava u vojnom magacinu Margetići, 17. avgusta 1996, kako bi se kod naroda i uopšte javnog mnjenja podigle tenzije protiv Vojske. Trebalo je time pokazati nesposobnost generala i starešina Vojske da pravilno uskladište eksplozivna sredstva. Treba reći da je uz posredovanje diplomatije Jugoslavije nakon prvog dana zaustavljeno uništavanje eksplozivnih sredstava, ali je ono nastavljeno već sutradan, pošto je general Džordž Džulvan dobio saglasnost Pala da se akcija IFOR-a na uništavanju eksploziva sprovede do kraja.

Vlasti su krenule i u privatizaciju značajnih vojnih objekata. Vlada je zatražila da se na Pale prenese Vazduhoplovni zavod "Orao" , koji je inače bio već preseljen u Bijeljinu, a i otpočeo sa proizvodnjom. Glavni štab je 20. avgusta 1996. godine, odbio zahtev vlade za njegovo ponovno preseljenje i suprotstavio se imenovanju bivšeg premijera Dušana Kozića za novog direktora "Orla". Zatim, 28. avgusta odbačena je odluka vlade da se privatizuje Ratna bolnica "Koran" koja je, prema ranijoj odluci, trebalo da predje u nadležnost Ljiljane Zelen Karadžić. Glavni štab je imao na umu da je na prostoru Srpskog Sarajeva bio izuzetno veliki broj boraca i invalida bez materijalnih primanja kojima je trebalo obezbediti besplatnu lekarsku pomoć.

Još ranije Radovan Karadžić je doneo odluku o potpunom izuzimanju vojnog sudstva i vojnog tužilaštva iz nadležnosti Vojske. Oni su stavljeni pod nadležnost Ministarstva odbrane kako bi se obezbedilo poništavanje odluka vojnih organa. Tokom 1996. godine, vojni sudovi doneli su više odluka po kojima su ranijim donatorima isplaćena znatna finansijska sredstva iz navodnog budžeta Vojske. Kažem navodnog, jer budžet Vojske nikad nije bio ni usvojen. "Donatori" su požurili da naplate "donacije" na osnovu potvrda koje su tokom rata dobili od jedinica. To je čist kriminal, jer su donacije tokom rata davane kao pokloni jedinicama, a darodavci su, već ranijim odlukama, za te iznose bili oslobođeni plaćanja poreza za Vojsku. Istovremeno, sudskim odlukama isplaćeno je više navodnih šteta biranim pojedincima za "oštećenja stambenih objekata" koji su bili u blizini izvođenja borbenih dejstava. Takve odštete naplatili su isključivo stranački lideri i opštinski moćnici koji su zbog položaja u vlasti tokom proteklog rata profitirali i obogatili se.

S obzirom na dobro poznati stav Glavnog štaba o nestranačkoj prirodi vojske, nekoliko meseci pred izbore naređenjima je zabranjena stranačka aktivnost oficira i organizovanje stranaka u jedinicama. Time su još jednom energično odbačeni svi zahtevi državnih organa i SDS da Vojska RS bude stranačka vojska.

Baš u vreme predizbornih aktivnosti SDS u RS, masovno su preko državnih sredstava informisanja najavljivani mitinzi podrške Radovanu Karadžiću i generalu Ratku Mladiću protiv zahteva Haškog suda za njihovo izručenje.

Ipak, osim najava podrške i masovnog nošenja slika generala Mladića o njemu se nije govorilo na mitinzima. Njegovo ime neprekidno je korišćeno za okupljanje što većeg broja ljudi oko politike SDS kao da se radi o stranačkom lideru. Zbog takvih manipulacija general Mladić je u listu "Srpska vojska" , juna 1996. godine, izjavio: "Ja sam vojnik, pripadam svome narodu i svojoj vojsci, ne pripadam nijednoj stranci, niti ću pripadati dok nosim uniformu. Mene mnogi svojataju, nose moje slike na mitinge, prave neku scenu, oni mene štite. Sve su to gluposti. Ja pripadam sebi. Zato kažem - uzaludan je posao svima onim koji nose moje slike na mitinge, a sve u želji da me iskoriste u političke svrhe." Ovu izjavu generala Mladića ni jedan medij u RS nije preneo.

Privlačne stranačke ponude, bez obzira na stavove Glavnog štaba VRS, prihvatili su general-major Dragomir Milošević, pukovnik Pero Čolić, Vinko Pandurević i još neki. Kasnije im se to isplatilo.

Na zahtev Glavnog štaba, 2. septembra 1996. godine na Palama je održana sednica Vlade RS kojoj je predsedavao predsednik vlade Gojko Kličković. Sednici su prisustvovali generali Manojlo Milovanović, Milan Gvero, Petar Škrbić, pukovnik Ratko Miljanović... Razgovaralo se o preseljenju Vazduhoplovnog zavoda "Orao" , predlogu izmena i dopuna Zakona o odbrani, očuvanju vanstranačke prirode Vojske i rezultatima reorganizacije Vojske. Na sastanku je ispoljen visok stepen saglasnosti vlade i vojske o svim pitanjima.

Nekoliko dana kasnije, predsednik vlade RS Gojko Kličković, potpredsednik vlade Miroslav Vještica, ministar odbrane Milan Ninković, ministar finansija Novak Kondić sa saradnicima boravili su u Glavnom štabu. General Mladić i njegovi pomoćnici detaljno su ih obavestili o rezultatima reorganizacije. Predstavnici vlade bili su zadovoljni. Premijer Kličković je tvrdio da će vlada u narednom periodu obezbediti prioritet finansiranja vojske. Tom prilikom usaglašena je 21. tačka konkretne aktivnosti vlade, što je i predsednik Kličković javno istakao u izjavi za SRT.

Ali, svi dogovori o prihvatanju predloga vojske o izmenama i dopunama Prednacrta zakona o odbrani brzo su pali u vodu. Zakazana je 63. sednica Narodne skupštine za 12. septembar. Sednica je kasnila nekoliko časova zbog mitinga SDS na Palama. Predsednik Skupštine Momčilo Krajišnik i poslanici iskoristili su stari sastav skupštine da bi dan pre izbora, na brzu ruku, u paketu, usvojili više od dvadeset zakona za 15 minuta. U paketu, bez skupštinske rasprave, usvojen je i Zakon o odbrani. Ako se tome doda i činjenica da nije prihvaćen ni jedan predlog stručnih timova Vojske, onda mnogo šta postaje jasnije. Nezadovoljni takvim postupkom predstavnici Glavnog štaba VRS napustili su salu pre glasanja.
ratko_mladic -102981 - 02.01.2019 : Aleksandar Popović Rakovica, Beograd - best (3)

Odsudna odbrana Krajine i smenjivanje Generala Mladića (1)


Feljton NIN-a Beograd

Nakon pada RSK vojno-politička situacija u Republici Srpskoj postala je znatno teža. Stotine hiljada izbeglih tražilo je krov nad glavom. Jedinice Srpske vojske RSK izvlačile su se u neredu, a vojni obveznici iz RSK bacali su naoružanje i vojnu opremu odlazeći, najvešim delom, zajedno sa porodicama u Srbiju. Linija fronta jedinica VRS povećala se za nekoliko stotina kilometara.

Pod utiskom nezapamćenog egzodusa srpskog naroda iz RSK, kolale su priče o izdaji i prodaji, svođenju teritorije RS na 49 procenata bivše BiH, kako je to državno rukovodstvo ranije dogovorilo i potpisalo.

Neki stranački lideri SDS i službenici DB RS mešetarili su po Dinari, Šatoru, Glamoču, Grahovu, Drvaru, Petrovcu, Ključu (o tome je Glavni štab imao podatke) i govorili da se "narod pakuje i bježi, jer se na taj prostor sprema velika ustaška ofanziva koju VRS vojska neće moći zaustaviti" . Takvi postupci takođe uzuju na igre vlasti RS i tajne dogovore srpskih predstavnika sa Hrvatima o čemu svedoci i izjava tadašnjeg ministra informacija RS Miroslava Toholja u Banjaluci da ga "Krajina uopšte ne interesuje jer mu je svejedno da li se u njoj nalaze komunisti ili ustaše."

Početkom septembra, usledilo je snazno bombardovanje avijacije NATO-a po vitalnim objektima infrastrukture, telekomunikacionim sistemima, centrima veze, komandi vojske i značajnijim vojnim objektima i položajima. Nekoliko dana kasnije usledili su napadi hrvatske i muslimanske vojske koje su veoma izdašno, neposredno, podržale Snage za brza dejstva NATO-a (iako komandanti Unprofora to nisu hteli da priznaju, bar za sada). Mnoge krajiške opštine bile su ugrožene snažnim artiljerijsko-raketnim dejstvima združenih snaga, a Tuđman i Izetbegović su javno izjavljivali da će "uskoro piti kafu u Banjaluci".

Posle gubitka nekoliko krajiških opština, početkom septembra 1995. godine, predsednik Republike Srpske, Radovan Karadžić napokon je proglasio ratno stanje u Republici Srpskoj. Tome je prethodila sednica Narodne skupštine, na kojoj je doneta odluka da se ratna predsednistva opština ne potčinjavaju komandi Vojske u zonama izvođenja operacija, što je mimo strategije i savremenog načina vođenja rata. Na ovaj način u Republici Srpskoj je uvedena dvojnost rukovođenja i komandovanja odbranom: po jednoj liniji, preko ratnih predsedništava komanduje lično predsednik Republike, a po drugoj, komandant Glavnog štaba jedinicama VRS. Tako nešto nije zabeleženo u vojnoj teoriji i praksi. Ratna prededništva opština, koja su direktno od predsednika Republike dobijala naređenja, u trinaest zapadno-krajiških opština "samoinicijativno" su donela odluke o iseljavanju stanovništva i napuštanju teritorija bez konsultacija sa komandantima Vojske na terenu. Umesto organizacije odbrane gradova ratna predsedništva opština, bez ikakvog plana i često bez realnog razloga, napuštaju opštine. Primer radi, predsednik opštine Drvar gospodin Knežević hvalio se na SRT kako je on "poslednji napustio grad", iako su jedinice VRS još 40 dana bile ispred grada na 15-20 kilometara. Ratna predsedništva opština odmah su, po donošenju odluka o napuštanju gradova, slala emisare SDS u jedinice Vojske koji su pozivali vojnike da iseljavaju svoje porodice. Zbog toga su linije odbrane jednostavno napuštane. Neretko se dešavalo da su neprijatelju ostavljana i borbena sredstva. Takvi postupci mogu se meriti s izdajom, ali za to niko nije odgovarao. Naprotiv, mnogi su za "takav rad" kasnije nagrađeni najvišim državnim odlikovanjima, ministarskim položajima i visokim funkcijama u organima vlasti i vodeće stranke.

Zbog gubitka nekoliko zapadno-krajiških opština, general Ratko Mladić je krajem septembra 1995. godine napustio lečenje na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu. Iako mu je predlagana hitna operacija i duži oporavak, Mladić dolazi u Banjaluku kako bi se na licu mesta organizovala odsudna odbrana Krajine.

U Banjaluci, 22. septembra 1995. godine, održano je referisanje komandanata jedinica i organa Glavnog štaba. Starešine su generala Mladića detaljno obavestile o stanju na frontovima, ljudskim gubicima, izgubljenim borbenim sredstvima, problemima izvođenja borbenih dejstava i pozadinskog obezbeđenja i predlagale mere za stabilizaciju linija odbrane. General Mladić je oštro zamerio generalu Taliću ćto su jedinice pod njegovom komandom prve popustile na Glamoču i Mliništu, tražeći odgovornost komandanata za neizvršene zadatke. Veoma oštre reči prekora uputio je komandantu 2. krajiškog korpusa general-majoru Radivoju Tomaniću: "Sram vas bilo, generale! Vi ste izgubili zonu odgovornosti korpusa, izgubili ste narod i vojsku. Kako imate obraza da tom narodu pogledate u oči? Zar se zbog toga ne stidite?"

Starešine su govorile o problemima obezbeđenja neprekidnih veza s potčinjenim komandama, samovolji ratnih predsedništava opština, gubljenju pojedinih gradova odmah nakon boravka državne delegacije s Radovanom Karadžićem na čelu i, na kraju, urednog pražnjenja poslovnih banaka i SDK u tim mestima. Mnogi komandanti navodili su primere kako su odredi MUP-a samoinicijativno napuštali položaje i to najčešće u ključnim momentima, i isticali neprihvatljiv odnos Srpske dobrovoljačke garde, odnosno Željka Ražnatovica - Arkana, Božovića i Filipovića prema narodu, borcima i invalidima. Oni su maltretirali ljude, šišali, zatvarali, a bilo je i pojedinačnih ubistava, otimanja tenkova i transportera od jedinica vojske i sprovođenje policijskog nadzora u zonama borbenih dejstava jedinica, bez odobrenja njihovih komandi. General Mladić je pitao generala Milovanovića (on je rukovodio operacijom) ko je zvao Srpsku dobrovoljačku gardu u Krajinu. Milovanović je odgovorio: Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske.

Vojni organi bezbednosti istakli su da komandanti SDG poseduju pismeno ovlašćenje za streljanje ljudi sa potpisom i pečatom Radovana Karadžića. General Mladić je na trenutak prekinuo sastanak i telefonom pozvao predsednika Karadžića. Pozdravio ga, onako vojnički, i rekao mu da je prekinuo lečenje i stigao u Banjaluku. Pitao je predsednika ko je dao ovlašćenja SDG da strelja ljude. Radovan Karadžić je, navodno, bio iznenađen. General Mladić je zahtevao da SDG u roku od 48 časova napusti RS.

Na kraju referisanja general Mladić je naredio odsudnu odbranu Krajine. Zahtevano je hitno sprovođenje istrage i pokretanje krivične odgovornosti protiv starešina koje nisu izvršile dobijene zadatke. Naređeno je brzo formiranje prekih vojnih sudova pri Glavnom štabu i korpusima. Za svako novo uzmicanje ili neizvršenje naređenja zahtevano je preduzimanje najrigoroznijih mera, uključujući streljanja po presudi sudova. Zahtevano je da se svi vojnosposobni muškarci odmah mobilišu. Zabranjen je ulazak i izlazak lica iz zona borbenih dejstava uključujući i zabranu boravka organa vlasti i SDS u jedinicama bez posebnih pismenih ovlašćenja Glavnog štaba. Naređeno je organizovanje odlaska SDG za 48 časova iz Krajine i zabranjeno je da organi Ministarstva unutrašnjih poslova prisustvuju referisanjima u Glavnom štabu. Naloženo je da Narodni patriotski radio Krajina intenzivno radi, tim pre što je Ministarstvo informacija RS zabranilo rad svim lokalnim radio-stanicama, što je veoma uticalo na širenje glasina.

U Banjaluci je tih dana intenziviran rad Srpskog intelektualnog foruma, a sve političke stranke i udruženja ujedinili su se u Patriotski front.

Zaustavljeno je napredovanje hrvatskih i muslimanskih snaga. Ohrabrene i potpomognute jedinice su na većem delu fronta već narednih dana, po naređenju Glavnog štaba, krenule u protivnapad.

A dok traje odsudna odbrana, Narodna skupština, 16. oktobra 1995, na sednici u Banjaluci donosi odluku o smeni i penzionisanju general-potpukovnika Milana Gvere i Đorđa Đukića, general-majora Zdravka Tolimira i Gruje Borića i pukovnika Milovana Milutinovića. General Mladić odbija da sprovede takvu odluku.

Da li slučajno ili namerno, pokazaće vreme, ali Izveštaj Komande 2. krajiškog korpusa, dostavljen Glavnom štabu VRS 1996. godine, o gubicima zapadnokrajiških opština, u jesen 1995. godine, govori i o odgovornosti nekih starešina koje su zbog toga obilato nagrađeni od vlasti RS. U izveštaju se ističe da je komandant Drinske brigade pukovnik Vinko Pandurević (sada zamenik načelnika Generalštaba VRS) odbio da sa brigadom posedne naređenu liniju odbrane Oštrelja, već je krenuo za Ključ, a potom sa brigadom napustio ratište odlazeći u Zvornik. Slično se navodi i za komandanta Zaštitnog puka pukovnika Milomira Savčića (sada načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VRS) koji je odbio da sa pukom posedne položaje za odbranu Bravskog polja, već je samoinicijativno sa pukom otišao u Ključ, a potom se preselio u Sanski Most i Prijedor.

U istom Izveštaju navodi se da je u realizaciji Naredbe generala Mladića o protivudaru snaga, od 23. septembra 1995. godine, komandant Operativne grupe Prijedor pukovnik Radmilo Zeljaja odbio da sadejstvuje 2. korpusu ostavljajući potpuno nezaštićen desni bok i objekat Stanica brdo preko kojeg su muslimanske snage 9. oktobra, bez borbe, ušle u Sanski Most. Istovremeno, komandant 5. brigade pukovnik Pero Čolić (sada načelnik Generalštaba VRS) dobio je zadatak da napada u pravcu Ključa i Velagića, ali se sa brigadom tih dana "prekinula radio veza" i ona je ostavila potpuno ugrožen levi bok snaga 2. korpusa.

Ne želeći da se prejudicira bilo kakav zaključak o odgovornosti pojedinih starešina, kako se kaže u ovom izveštaju, a što je nedavno izjavio komandant 2. krajiškog korpusa general-major Radivoje Tomanić, jedinice navedenih starešina nisu izvršile dobijene zadatke iako su svi bili visoko vrednovani i gotovo svake ratne godine vanredno unapređivani.

Cudna je slučajnost (!?) da su imenovane starešine u Izveštaju postale osnovni kadar za formiranje novog Generalštaba VRS, posle smene generala Mladića. Imajući na umu da je verifikaciju za nove visoke dužnosti u Generalštabu dao Glavni odbor SDS i državno rukovodstvo, može se pretpostaviti da je gubitak vekovnih srpskih prostora plod prljavih političkih igara.

Zbog propusta i slabosti u rukovođenju i komandovanju do sada su odgovarale samo starešine 2. krajiškog korpusa na čelu sa general-majorom Radivojem Tomanićem. Neki su smenjeni, neki suspendovani a protiv nekih je istovremeno pokrenut i krivični postupak.
poginuli -102959 - 26.12.2018 : Bosa Simic-Korugic Saviese-CH - best (0)

Ranko (Aćim) Bunijevac


Počivaj u miru, školski druže!
poginuli -102957 - 26.12.2018 : Bosa Simic-Korugic Saviese Svajcarska - best (0)

Zoran (Jovo) Simić


Da u šestom redu brat do brata, sinovi Jove Simića iz sela Brda, opština Vareš, le'e jedan pored drugoga u zagrljaju tuge. Slava im!
poginuli -102956 - 26.12.2018 : Bosa Simic-Korugic Saviese Svajcarska - best (0)

Slaviša (Jovo) Simić


Brojevi i redovi, tužno. Moj brat Slaviša, ostavio je svoj mladi život na Žuči, i iza sebe suprugu Dobrinku i još nerođenog sina Slavena. A nama tugu i žalost, vječnu.
krajina -102925 - 16.12.2018 : Nomad Srbija - best (0)

Duboka je bila Una River za Hrvate


Pripadnici 11. dubičke brigade, tih dana napada (septembar 1995) HV na RS nalazili su se u Posavini (Krepšić). U rejonu Kozarske Dubice dobrim osmatračkim radom HV je ubacila grupu diverzanata koji su imali cilj da naprave zonu u koju će se ubaciti ostatak dobro uvežbane vojske. "Crne mambe" upadaju na teritoriju Republike Srpske, naša strana iznenađena ne zna da su oni tu već dva dana. Civili ne znaju da su Hrvati ovladali putem Kostajnica-Kozarska Dubica, mnogi su stradali u automobilima koje su Hrvati zaustavljali ne sluteći ko ih zaustavlja, pobijene su i radnice iz jedne fabrike tekstila.

Crne mambe su se rasporedile po dubini od Une sve do srpskih sela koje se nalaze i po 10-15 km vazdušne linije od Une. Seljani (zaseok Drljići) koje se nalazi na lokalnom putu K. Dubica-Knežica uočavaju grupu HV-a. Organizuju se pripadnici VRS-a u tom kraju koji nisu bili sa ostatkom brigade koja je još u Posavini. Hrvati prodiru u dubinu prema Knežici, u okolini sela Slabinja dolazi do okršaja sa našom vojskom, ranjen je jedan vojnik VRS, ubijen je i jedan vojnik Hrvata između sela Slabinja i Drljići, ostatak Hrvata se izvlači linijom kuda vodi dalekovod na nekih 300-400 metara od samoorganizovanih srpskih boraca i vraćaju se prema Uni.

U selu Drljići seljani su primetili Hrvate koji su znali da tu nema organizovane odbrane, ali su uspeli da dojave našoj vojsci o upadu Hrvata. Hrvati su najmanje dva dana bili u dubini srpske strane, u selu Drljići su se čak i otvoreno kretali osmatrajući teren, jedan njihov ofcir je pušio cigaretu i dvogledom osmatrao, na mestima gde su boravili u rejonu Drljića, nađeni su ostaci pakovanja SDO-a američke proizvodnje, ko je viđao takva pakovanja obroka zna o čemu se radi.

Posle dojave gde su Hrvati i posle obračuna sa njima, pripadnici VRS-a koji nisu bili sa ostatkom 11. dubičke brigade VRS-a uspevaju da potisnu Hrvate prema Uni (oko 10 km terena) i zaustavljaju zbegove stanovništva iz K. Dubice i Kostajnice, žene i decu propuštaju muškarce zaustavljaju i te vojno sposobne muškarce uključuju u borbu.

Glavnina 11. dubičke brigade VRS-a pristiže sa Posavskog ratišta, situacija na terenu se solidno stabilizovala. Hrvati artiljerijom tuku po dubini prema Knežici, gine jedna žena, koliko se sećam, K. Dubica trpi teška razaranja. Hrvatski diverzanti u okolini K. Dubice su potisnuti do same Une, ali još pružaju jak otpor, radi se o dobro uvežbanom neprijatelju. Pontone koje su Hrvati postavili neutrališe avijacija VRS-a, dejstvuje se i po jednoj njihovoj brigadi u pokretu u dubini Hrvatske, tu su oni pretrpeli velike gubitke.

Oni hrvatski vojnici (Crne mambe) koje su još na strani upada u Republiku Srpsku trpe gubitke, ali još odolevaju. VRS izlazi na samu obalu Une i borba je žestoka, prema Drakseniću Hrvati nadiru sa jakim snagama, ali naši odolevaju, iako su osujećeni pokušavaju forsiranje Save kod Jasenovca da amfibijama, na obalama Une kod Draksenića naši pogađaju jednu amfibiju, u njoj ima ranjenih i živih Hrvata, nasukani su i ne predaju se. Naši ih dozivaju i prete, dok iskusni borci nude garancije za predaju Hrvata, međutim u jednom trenutku odjekuje prasak ručne granate, iako malte ne na dohvat našima, Hrvati se odlučuju na samoubistvo.

Među tim poginulim Hrvatima iz amfibije je i jedan za njih važan čovek, koliko se sećam zvao se Macan. Pročulo se da je bio vozač pomoćnika ministra policije i Hrvati su tražili njegovo telo po svaku cenu. Koliko sam čuo Hrvati su za njega dali kamion brašna. U amfibiji je bilo dosta opreme, pa je izgleda bila preteška, a čini mi se da se i pokvarila, to je samo olakšalo da je naš borac pogodi RB-om.

Neodgovornim ponašanjem nekih naših boraca ostali smo bez zarobljenih Hrvata koje bi smo razmenili za naše zarobljene.

Odbrana je konsolidovana, hrvati posustaju, posle čišćenja terena nađeni su njihovi papiri u kojima se videlo da je akcija ozbiljno pripremana.

O poginulim Hrvatima su se pobrinuli komunalci, a među njima je bilo i Srba koji su bili pripadnici HV-a, mobilisani u Zagrebu. Poginule iz gardijskih brigada (diverzanti) naši su pokazali stanovništvu, samo da napomenem da su to bili oni koji su pobili naše civile, među kojima je bilo i dece i tako mrtvi bili su strašni za naše ljude koji su podneli velike žrtve tih dana septembra 1995. godine.

Međutim, odbranjena je važna i velika tritorija naše zemlje. Jedan zarobljeni hrvatski vojnik nam je rekao, da su oni znali da bi te osvojene teritorije morali da vrate, ali su hteli da imaju još koji adut za pregovore koji su kasnije usledili krajem rata, naši ljudi su dokazali da mogu da se odupru dobro organizovanim Hrvatima, i da se samo borbom moglo doći do slobode, dok mi se čini da su druge teritorije padale po dogovoru za koji su i srpski političari znali.

Hrvati su bili osokoljeni padom naših teritorija u RS Krajini i nekim delovima Bosne, pa su bili alavi misleći da će olako ovladati zapadnim delom Republike Srpske, ali eto u Sisak i Zagreb su doneli okrvavljene gaće.

Što se tiče naše strane presudilo je to što se posle početnog iznenađenja krajnjim naporom uspelo doći do položaja u kojem su borci sa Posavskog ratišta u borbe oko Une stupili bukvalno iz kamiona i autobusa.

Imalo bi tu da se piše još mnogo, ali evo nekih sećanja, za Hrvate duboka je bila Una river (reka). Reč Hrvat sam namerno pisao malim slovom, jer ne zaslužuju bolje, zbog zločina koje su počinili nad srpskim civilima...
krajina -102919 - 13.12.2018 : Aleksandar Popović Rakovica, Beograd - best (9)

Krah operacije UNA 95 ( 2. deo)


Operacija i njen tok

Zamisao operacije bila je nasilan prelaz reke Une kod Novog Grada i Kozarske Dubice, kao i reke Save u području Jasenovca, uspostavljanje mostobrana, ovladavanje planinom Prosarom i stvaranje povoljnih uslova za prodor prema Prijedoru. Za napad su angažovane snage zbornih područja Zagreb i Bjelovar, 1. Gardijske brigada "Tigrovi", 2. Gardijske brigade "Gromovi" i delovi 52. domobranske pukovnije, 121. do-mobranska pukovnija, 125. domobranska pukovnija, 202. brigade PZO (PVO) i delovi 303. LoB-PRS. Sa 5. korpusom tkz. ABiH odlučeno je da se sadejstvuje na pravcu Ključ-Sanski Most-Prijedor i Bosanska Krupa-Novi Grad. Na težišnom pravcu napada na reci Uni napadalo je Zborno područje Zagreb a na pomoćnom pravcu na reci Savi, Zborno područje Bjelovar.

Zadatak Zbornog područja Zagreb bio je stavljanje reke Une i Unske pruge pod kontrolu HV i ABiH, odbacivanje snaga VRS prema Prijedoru i Banja Luci i sprečavanje da snage 5. korpusa tkz. ABiH izbiju na reku Savu. Zadatak Zbornog područja Bjelovar bio je da spremnim snagama uz artiljerijsku podršku 16. topničko-raketne brigade HV izvede odlučan napad na širem području Jasenovca u zoni Gradine i u sadejstvu sa Zbornim područjem Zagreb ovla da planinom Prosarom, zaštiti bok Zbornog područja Zagreb i stvori uslove za razvoj i napredovanje HV prema Banja Luci.

Gotovost za početak napada bila je u 10 časova 18. septembra 1995. godine. Snage predviđene za napad imale su na raspolaganju desetak sati tokom kojih su trebale izraditi sva potrebna borbena dokumenta i pripremiti jedinice za nasilan prelazak reka.

Napad HV otpočeo je u tačno navedeno vreme uz jaku artiljerijsku vatru. Zadatak da naprave mostobran u Kozarskoj Dubici dobile su zloglasne "Crne mambe". Početnu prednost snage HV, pod komandom generala Vrbanca, iskoristile su za pogrom nad civilnim delom stanovništva ovog dela Pounja. Najveći zločin brigada "Tigrovi" napravila je prvog dana operacije u naselju Tunjice kod Novog Grada, na putu Novi Grad-Srpska Kostajnica. Tu su ubili 23 civila srpske nacionalnosti.

Ovo je strahovit zločin za koji do danas niko nije odgovarao!!!
Napad na Srpsku Kostajnicu VRS je relativno lako zaustavila. U Kozarskoj Dubici "Crne mambe" i Gromovi ubijaju 26, a ranjavaju 19 civila. Čim su borci VRS saznali da na topografskim kartama nađenim kod poginulih hrvatskih vojnika stoji naziv "Drina-95", odmah se znalo da odstupanje ne dolazi u obzir. Odlučeno je da se prihvati borba prsa u prsa sa snagama HV.

Srpska konsolidacija i brzi odgovor

Iz Mahovljana su poleteli borbeni avioni kako bi pomogli jedinicama VRS u odbrani.

Avijacija VRS je odigrala važnu ulogu tokom slamanja hrvatske ofanzivne operacije "Una-95″. Naime, žestok otpor srpske odbrane podržane borbenim avionima i helikopterima VRS, osujetiće hrvatske planove na tom delu fronta. Mbr<
Prvo je po mostobranu hrvatskih snaga dejstvovao jedan helikopter Gama Gazela, koji se vešto skrivao posle dejstva. Da bi oko 17:30 časova 18. septembra po snagama protivnika na mostobranu dejstvovala i dva aviona (jedan Jastreb i jedan Orao). Avioni su poleteli sa aerodroma Mahovljani, pravcem Prijedor-Knežica-Kozarska Dubica do mostobrana. Let do Kozare izveden je letom iznad oblaka, potom se par aviona spustio kroz "rupu" ispod oblaka i u niskom letu produžio do ciljeva na koje je dejstvovano nevođenim zrnima S-8-16. Oduševljenje u redovima 11. Dubičke pešadijske brigade koja je branila taj pravac, a koja je bila podržana i slušaocima Centra vojnih škola VRS bilo je veliko. Pojava avijacije odjednom je popravila poljuljani moral srpskim snagama.

Sledećeg dana 19. septembra na pravcu odbrane kod Novog Grada izvedena su presudna dejstva za stabilizaciju fronta i zaustavljanje hrvatskih snaga. U dejstvima kod Novog Grada, takođe po oblačnom danu, srpska avijacija je uspela da zaustavi i poremeti mostobran hrvatskih snaga. Po mostobranu su delovala dva aviona Jastreb, pri čemu je jedan pogođen od strane hrvatskih snaga. Pogođen je vođa u avionu ev. br. 24453. Pilot je osetio udarac. Jastreb je odjednom izgubio upravljivost. Komande su postale neupravljive. Avion je pao na srpsku stranu, na uzvišenje Kula kod Novog Grada, dok se pilot katapultirao i pao 50 metara od mesta pada aviona.

Veliki problem odbrani VRS činila je artiljerijska vatra HV, samo na područje Kozarske Dubice palo je približno 3000 granata, a na Novi Grad tada je palo oko 2000 granata. Hrvatska artiljerija gađala je i kolonu izbeglica na magistralnom putu Novi Grad-Prijedor kod sela Svodna. U pomoć snagama VRS kod Kozarske Dubice upućeni su slušaoci Centra vojnih škola VRS. U borbe sa srpske strane uveden je i manji broj tenkova.

Planirani prelazak reka Une i Save od strane HV sa većim snagama nije uspeo. Reke su prešle samo manje snage, koje su počinile zločine nad civilima, ali usred protivudara srpskih snaga nisu uspele da zadrže mostobrane. Hrvatske snage su u nekoliko navrata pokušale da pređu reke i uspostave mostobrane, ali ih je srpska vojska uvek uspešno osujetila. Tokom noći snage HV su pokušavale nasilno izviđanje, kao i pokušaj da se pomogne opkoljenim snagama. Međutim, sve planirane pokušaje osujetile su srpske snage. Posle ponoći snagama HV je naređeno da prestanu sa borbenim aktivnostima i da pređu u odbranu.

U jutarnjim časovima 19. septembra izviđački vod 34. inženjerijske bojne HV, pronašao je mesto za novi prelaz preko Save. U 10. 30 časova, sprovedena je artiljerijska priprema HV. Osam izviđača iz sastava 52. domobranske pukovnije u 10:50 časova prebačeno je u područje Ciperne, ali su ih srpske snage osujetile u planiranom iskrcavanju. Nakon toga VRS otvara snažnu ar-tiljerijsku vatru po snagama HV koje su pokušale ponovno da nasilno pređu Savu. U tim borbama srpska vojska uništava nekoliko čamaca i dva PTS transportera, dok su Hrvatske snage pretrpele katastrofalne gubitke.

Prelazak hrvatskih jedinica preko Une odvijao se u vrlo nepovoljnim uslovima kad je reč o prirodnoj prepreci kao što je reka. Mostobran preko Une hrvatske jedinice su radile pri brzini reke od 4 m/s što je vrlo rizično, nekoliko čamaca se prevrnulo, ali uprkos tome i 1. i 2. Gardijska brigada uspele su ući u Kozarsku Dubicu i Novi Grad zauzimajući delove naselja. Za prelaz preko Une bili su spremni i hrvatski tenkovi. Međutim, s druge strane Une dočekala ih je dobro ukopana srpska vojska koja je po snagama HV počela dejstvovati iz sveg naoružanja. Mostobran nije bio kvalitetno uspostavljen u takvim uslovima rečnog toka, nije bilo dovoljno snaga da se slomi takav srpski otpor.

Dan posle početka operacije 19. septembra 1995. godine, donesena je naredba o prekidu operacije i to ne zbog američkih pretnji kako se nakon toga pričalo, već zbog promašenih odluka i krivih obaveštajnih procena o stanju u srpskoj vojsci. Posle neuspele operacije, pričalo se, da je jedan deo hrvatskih snaga stradao pri samom povlačenju.

Operacija "Una-95" završava se u kasnim poslepodnevnim satima 19. septembra 1995. godine, strahovitim porazom hrvatskih snaga. Zbog velikih žrtava ova operacija smatra se jednom od najtragičnijih akcija HV, a Hrvatska javnost još ne zna potpunu istinu o tome zbog čega je, prema službenim podacima, stradalo 49 elitnih pripadnika HV, a prema neslužbenim između 90 i 130.

Ovom značajnom pobedom borci VRS, su ostvarila psihološku prednost i povratili vojničko samopouzdanje za nastavak borbe.

Još jednom se pokazala genocidna namera regularne Hv vojske i hrvatske države ka zatiranju svega Srpskog, odsustvo bilo kakvog vojnog dostojanstva samih hrvatskih vojnika, a nama Srbima još jedna lekcija iz života i istorije, koju smo najskuplje platili, životima svoje dece!
zoran_borovina -102904 - 04.12.2018 : Marko Trebinje - best (1)

Slika Zorana Borovine


Poštovani, da li igdje ima slika Zorana Borovine? Ako ima da li možete objaviti? Ja je tražim izvjesno vrijeme, ali je ne mogu naći. Ako je nema na internetu ogromna bi šteta bila da se lik tog junaka zaboravi!
krajina -102883 - 02.12.2018 : Aleksandar Popović Rakovica, Beograd - best (3)

Odsudna bitka za opstanak zapadnog dela Republike Srpske - Krah operacije UNA 95


Na osnovu Holbrukovih predloga i navodno povoljnih obaveštajnih procena o slabostima srpskih snaga doneta je odluka o angažovanju HV u zapadnoj Bosni. Direktiva za napad GS HV napisana je 17. septembra 1995. godine i dobila je kodno ime "Una-95".

Operacija "Una" je bio naziv vojne operacije u kojoj je Hrvatska vojska sa teritorije Republike Hrvatske napala četiri zapadnokrajiške opštine Republike Srpske: Novi Grad, Kostajnica, Kozarska Dubica, Gradiška. Cilj akcije je bio zauzimanje Prijedora i okupacija cele teritorije istočno od puta Gradiška - Prijedor.

Operacija je počela 18. septembra 1995. a završila se već idućeg dana (19. septembra) teškim porazom Hrvatske vojske.

Zbog agresije Hrvatske na Republiku Srpsku i teškog poraza, u Hrvatskoj javnosti se veoma malo zna o ovoj neuspešnoj operaciji.

Na nagovor američkog predstavnika za Balkan, Ričarda Holbruka, Hrvati na čelu sa svojim predsednikom Franjom Tuđmanom, odlučuju da situaciju u Pounju reše u svoju korist. Naime, Ričard Holbruk je Tuđmanu još 14. septembra predlagao da hrvatske snage napadnu RS iz pravca Banije i Pounja, forsiraju reku Unu i zauzmu Novi Grad, Kozarsku Dubicu, Srpsku Kostajnicu i Gradišku i tako izbiju pred sam Prijedor i preseku Banja Luku od ostatka Republike Srpske.

U hrvatskom "Glavnom stožeru", smatrali su da postoje realni uslovi za uspešnu operaciju na potezu od Novog Grada do Kozarske Dubice i dalje prema Gradiškoj. Operacija je nazvana "Una-95" i cilj joj je bio zauzimanje celokupne Banjalučke krajine i proterivanje srpskog stanovništva sa tog područja.

Iz hrvatske perspektive činilo se da je situacija povoljna. Operacija "Maestral" bila je veliki uspeh, VRS je pretrpela niz poraza i bila je u nepovoljnijem položaju. Uz to se i izbeglički talas kretao ka Banja Luci, otežavajući tako manevar srpskoj vojsci čiji 2. krajiški korpus nije kontrolisao situaciju u zoni svoje odgovornosti.

Procenjuje se kako je u operaciji "Una-95" bilo angažovano 1.500 hrvatskih vojnika iz sastava gardijskih brigada i još toliko iz tri domobranske pukovnije. Ne znajući da se srpska vojska konsolidovala i da ih je spremno čekala, u Hrvatskoj je doneta pre svega politička a ne vojna odluka o napadu na četiri zapadnokrajiške opštine u RS.

Na osnovu Holbrukovih predloga i navodno povoljnih obaveštajnih procena o slabostima srpskih snaga doneta je odluka o angažovanju HV u zapadnoj Bosni. Direktiva za napad GS HV napisana je 17. septembra 1995. godine i dobila je kodno ime "Una-95". Direktivu je potpisao general bojnik Vinko Vrbanac.

Nastaviće se
rsk -102863 - 21.11.2018 : Nomad Srbija - best (0)

Slobo i pad Krajine


Kada se progovori o proterivanju Srba iz Hrvatske, ne može da se ne pomene "izdaja" ili "prodaja" iz Srbije.

Na internetu se pojavio snimak koji je dugo bio zaboravljen, a u kom je Slobodan Milošević otvorio dušu novinaru i rekao šta se zaista događalo tog 5. avgusta kada je kolona Srba krenula u Srbiju.

Na pitanje da li ste tražili da se brani RSK i insistirali na njoj, a desio se Bljesak i Oluja, Milošević je odgovorio:

  • "Zalago sam se da se brani. U pregovaračkoj poziciji došli bi do boljeg rešenja. Čak je takva poruka i poslata Srbima, ali nije bilo ni jednog poteza odbrane, a posle smo gledali kako se hrvatski general džipom vozi pola sata kroz ogromna skladišta vojne opreme koje su Srbi imali na raspolaganju da brane RSK, a onda su zamerili nama i optužili nas."

    On je kasnije pojasnio:

  • "Ja sam rekao grupi političarima: "Vi nećete da branite ni pola sata, a od mene tražite da pošaljem decu da ginu vaših kućnih pragova sa kojih ste pobegli glavom bez obzira".

  • "Takvu odluku ja neću da donesem. Mogli smo da odemo da im pomognemo ali ne da mesto njih branimo RSK i ne bi bilo ni pravedno da neki mladić koji je primio izbeglice iz RSK i one koji su pobegli glavom bez obzira pred ustaškim napadima ide tamo da gine dok oni ovde samo vode politiku i obaveštavaju da je to naša sveta dužnost. Sveta je dužnost svakog patriote i svakog Srbina da se brani, a ne samo Srba iz Srbije".

    da li je to bilo tako ili je istina ono što Krajišnici pričaju da je došla ekipa iz Beograda i blokirala neke ljude... kako je Sloba radio, tako je i prošao... Volim i ja Vas...

    www.youtube.com/watch?v=PBG57tbhbb4
  • poginuli -102845 - 12.11.2018 : Seoce, Breza - best (0)

    Savo (Slobodan) Bunjevac


    Počinjeno krivično djelo ratnog zločina nad Savom Bunjevcom u prisustvu njegove majke Mire, ispred njegove kuće u Seocu, opština Breza. Isti je mučen i zaklan!
    poginuli -102841 - 09.11.2018 : Jovan Čudanov Stari Ledinci - best (0)

    Sreto (Anđelko) Jovanović


    Sticajem okolnosti, danas sam saznao da je Sreto poginuo. Bili smo zajedno u JNA 1969. godine u Zemunu i spavali na istom krevetu. Žao mi je da sam upravo na ovaj način saznao za njega. Neka mu je večna slava i pomen. Bio je divan čovek!
    bihac -102839 - 09.11.2018 : Pukovnik Bihac - best (0)

    Lune u Cazinskoj krajini


    Lune, ili kako smo mi nekada zvali Volhovi, su padali uglavnom po seoskim naseljima i koliko mi je poznato, osim širenja panike nije bilo poginulih. U selima gdje su pale su prouzrokovale krater dubine nekoliko metara i širine nekoliko metara i dolazilo bi do pucanja stakala na prozorima i mislim da je bilo i rasturanja crijepa na nekoliko kuća u neposrednoj blizini pada.

    Najopasnije ispaljenje je bilo 04. 11. 1994. kada je Luna ili Volhov pao na bivše skladište Badela u neposrednoj blizini osnovne škole "Ivo Lola Ribar", Gimnazija i medicinska škola. Skladište je u potpunosti uništeno, na školi su popucala stakla i nekoliko učenika u osnovnoj školi je ranjeno staklom, a sva djeca su bila jako prestrašena. Bilo je još neke štete na okolnim kućama i zgradama i mislim nekoliko lakše ranjenih. To je bilo najopasnije djelovanje Lune. Uglavnom jaka, ali jako neprecizna raketa.

    Odmah nakon oslobođenja Ključa, u blizini Sanskog Mosta ispaljena je jedna, ili možda dvije Lune, i gledao sam je iz Kamička kako ide gore i lete... Pala je negdje na neku livadu nekoliko kilometara iza linije.
    krajina -102829 - 02.11.2018 : Milovan Ilić Šipovo - best (0)

    Borbe na Kupresu


    Malo kritike sto se slabo opisuju borbe na Kupreškom ratištu, pa nismo se ni mi igrali klikera sa neprijateljem.
    Pozdrav
    bratunac -102827 - 02.11.2018 : Wolf VojvodinA - best (0)

    Čauš


    Oko 15-16. januara te 1993. godine prebačen je i deo valjevske brigade u rejon sela Donja Ljuboviđa kraj Ljubovija, kao i VBR-ovi iz Kragujevca. Poznata mi je "kartona ra" u Bratuncu, događaji na Čaušu i pogibija nesretnog momka iz jedinice iz Novog Sada.
    1992_1995 -102811 - 27.10.2018 : Istina True Negdje - best (0)

    Srpske izbjeglice iz Dubnice i Zolja


    Ima li ko od srba iz Dubnice i Zolja a da se povlačio preko Majevice 26. maja 1992. godine. Ili neko ko ima bilo kakve informacije za tu veliku kolonu srpskih izbjeglica koji su preko Majevice prešli na slobodnu teritoriju?
    rat_sekovici -102809 - 27.10.2018 : - best (2)

    Mira Krstić, Ruža Radivojević, Ljubisav Stupar...


    Pozdrav za sve. Drugo vremea me nije bilo. Da ispravim gospodina Krstu iz Bajne Bašte: Mira Krstić (bila trudna) i majka od njenog momka Ruža Radivojević i još jedna starija žena, žao mi je što ne mogu imena da joj se sjetim, nisu žrtve masakra u Pelemišima, one su civilne žrtve poginuli od granatiranja užeg centra Šekovića, u dvorištu, od granate koja je doletjela iz pravca kote Bandijerke. Starija baka je poginula u bašti u dijelu Šekovića zvanom Sućani.. Učitelj kojeg spominjete, je ustvari nastavnik i borac Ljubisav Stupar, koji je poginuo u borbi za Bandijerku, od neprijateljske granate.
    rat_brcko -102798 - 18.10.2018 : Pele Brčko - best (1)

    Artiljerija u Brčkom


    Pozdrav svim učesnicima, i prije svega jedno veliko HVALA svim borcima VRSK, od ondašnjeg tinejdžera, kojeg su čuvali i sačuvali u Brčkom. Jedini u svojoj užoj porodici nisam bio pripadnik VRS, jer sam bio premlad za to, ali sam cijeli rat proveo u gradu.

    Male ispravke - divizioni 122 mm i 155 mm nisu bili samostalne jedinice. HAD 122 mm je bio dio Prve posavske (komandant je legenda ovog kraja bio, i ako nije odavde), dok je HAD 155 mm bio dio Korpusne artiljerije IBK, na terenu praktično podređen 1. istoj brigadi.

    Što se tiče VBR-a, nije mi jasno ovo mjesto "Čerkezovići" koje spominje "Sledge Hammer". Ako misli na Oraški džep, onda je VBR ostao u životu i do kraja rata gađao isključivo naseljeni dio grada. On je 2000. godine bio u skladištu HVO (Federalne armije) u Bukovoj Gredi (100% provjereno - rumunski APR-40).

    Trinaest izmaskariranih boraca VRS su iz Grbavice, sela na istočnoj strani grada. Priča kako su nastradali je odmah bila poznata. Njihov komandir je išao prvi u izviđanje i bio zarobljen u jednoj kući u Boderištu. Jednog po jednog je dozivao svoje saborce u klopku. Kada su razmijenjeni, tijela su im bila topla. Snimci govore o stanju u kojem su se nalazili. Tijela je nama uručio Mirsad Đapo kao njihov predstavnik komisije za razmjenu. Do dan-danas nije progovorio od koga ih je preuzeo, a ako se ne varam, bio je i kandidat za podpredsjednika RS iz bošnjačkog naroda.

    Puno zdravlja svima želim!
    16_krajiska -102795 - 17.10.2018 : Igor Galić Banja Luka - best (0)

    Hvala ti 'Jagare'


    Nije mi ugodno bilo čitati šta se sve izdešavalo taj dan. Započeo sam nešto i trebaju mi informacije neke. Ko je u mogućnosti neka na FB-u lajkuje stranicu. Правда за побијене војнике на Возући... I tamo neka me kontaktira. Ili lično Игор Галић na FB-u... A a ako ima. Novica Banović na ovoj stranici on neka mi se obavezno javi. Još jednom "Banja Luka Jagare" hvala ti!!!
    logori -102793 - 17.10.2018 : Nomad Srbija - best (3)

    Logor Čelebići


    Piše: Strahinja Živak

    LOGOR ČELEBIĆI 1992-1994.

    Svjedok M. K.


    "Mene su optužili da sam igrala kolo s Radovanom Karadžićem i da sam velika Srpkinja. Uhapsili su me 15. maja 1992. i odveli u logor, zajedno sa suprugom. U početku smo u jednoj prostoriji bile samo nas dvije žene. Nije bilo maltretiranja dok nije došao istražni sudija Mirso Repak. Optužio me je da sam nekakvom Muji Lizdi govorila kako će njegova kuća biti moja, a pokazalo se da taj Lizdo ne postoji. Optužena sam i što sam učila djecu da pišu ćirilicu i što ne govorim "kruh" već hljeb. Stalno su izmišljali povod da bi nas zlostavljali. Skidali su nas gole, to je bilo njihovo "saslušavanje". Udarali su nas pendrecima po prsima. "Jesi li igrala kolo s Radovanom Karadžićem?" urlali bi, a ja bih rekla: "Nisam."

    I koliko god puta to kazala udarali su me po prsima, butinama i leđima. Svijećom su mi palili kosu, nožem rasecali donji veš i bokserom me udarali u usta. Sve su to činili Mirso Repak i neki što su ga zvali Bosanac, a prezime mu beše Čevra. Bio je visok, star oko 25 godina. Pričao je da je dugo živio u Švajcarskoj i da je tamo bio oženjen, a da je iz Sarajeva došao po zadatku, pa ga zato zovu Bosanac. Prijetio je da će mi odseći glavu ako se sazna šta mi rade. U logoru mi se svašta dešavalo, ali ništa naspram kako je prošla N. N. Ona je lijepa, mlada i pametna žena, i najviše puta je silovana. Silovali su nas maltene svi dežurni policajci. Kao ključari mogli su da rade s nama šta su htjeli. A nas Srpkinja u logoru bilo je 66. Ženu staru 67 godina silovao je neki Vranješ, s nadimkom Cikoja. Donio je drveni polni organ i natjerao baku A. A. da ga upotrijebi. Čak je donio i fotoaparat i slikao je dok to čini. Silovali su B. B, od 55 godina, i Ž. Ž, od 45. Iz Mostara je dovedena djevojka M. M, koja nam je kazala da su je prilikom hapšenja silovala dvojica. T. T. je silovao Hasan Toparan, a sat vremena nakon njega i Vinko Promorac. Ja sam silovana "samo" šest puta, valjda što sam starija. Silovali su me Ivan Medić, Mile Artuković, Drago Dujmović (koji je došao iz Kanade), pa neki Fiško, pa Željko Šešelj. Zapovjednik je tada bio Hektor Ćosić, zvani Dida. Jednom su nam priredili masovni čin, moglo je to biti oko 20. juna 1992. Svu su nam odjeću iskidali i odredili koji će koju da siluje. Poslije je u logor došao fratar da ih ispovjedi. Jedan debeli koga su zvali Buco, dobrovoljac iz NJemačke, govorio je: "Ja sam se danas ispovidio, ali to nije dovoljno, moram i lično da Vam se izvinim". Poslije ispovjedanja opet su mogli da čine gadosti. A onaj masovni čin: svijeće, mrak, sve je bilo jezovito. Jedan Hrvat me je uhvatio za dojku, drugi uzeo bajonet i kazao: "Sad ću ti je otkinuti". Slično se desilo i kada nas je posjetila grupa ustaša iz Mostara. Uz poklike natjerali su N. N. i Ž. Ž. da se skinu gole, zauzmu ležeći položaj i policijskim palcima imitiraju polni odnos, uvlačeći palice u sebe naprijed-nazad. Nekoliko Šiptara koji su, tobože, bili zatvoreni zbog preprodaje oružja, uhvatili su za kosu dvije naše nesrećnice i gole ih vukli po hodnicima. I tada su ih grupno silovali, uz perverzije i navijanje kao na utakmici. Jednu ženu silovala su četvorica Šiptara. NJih su naprosto izvodili da nam to čine. Jednog su zvali Ćaza, ostalima ne znam imena. hrvatski novinar Milan Vego uživao je da prisustvuje silovanju. Čula sam da je to i snimao, vjerovatno da pokaže svijetu kako Srbi siluju njihove žene. On je lično nagonio Šiptare na N. N. i uživao da gleda kako je bespomoćna. Bile smo zatvorene na spratu a muškarci u prizemlju, gdje je bio i moj muž. Mislile smo da naši muškarci ne znaju ništa o našem stradanju. Sve se radilo u nekoj tajnosti. A najviše smo stradale kad je bilo struje. Zločinci su gledali porno-filmove a onda nas izvodili. Tada je maltene svaka bila silovana.

    Niti su nas čuvali od trudnoće, niti nas za to pitali. Bilo je slučajeva da su žene kao S. S. silovali u njihovim stanovima, pa ih otud dovodili u logor. S. S. su silovali Mirso Repak i onaj Čevra što su ga zvali Bosanac. Jedna drugoj smo pričale šta nam se dešavalo i međusobno se tješile da je važno da ostanemo žive i opet vidimo svoju djecu, i sačuvamo pamet da ne poludimo. S. S. je pričala da su je silovali na očigled muža. Vodili su je i u Split da dokažu da je silovana, a potom smijenili Mirsu Repka, glavnog isljednika u logoru. Na saslušanje su nas izvodili samo da bi nas dobro istukli. Vraćale smo se modre, a noću privijale mokre krpe na uboje. M. M. mi je pričala da su je kombijem dovozili iz Mostara. S njom su bili i njena drugarica R. R. i Srbin B. B. U pratnji je bio i Sergej Bjelović, Srbin sin muslimanke, koji se deklarisao kao najokorijeliji ustaša. U kombiju je Sergej natjerao Srbina B. B. da legne na Srpkinju M. M. i da ga seksualno zadovoljava. A ta žena je 55 godina stara. K. K. nam je pričala da su nju u Mostaru silovali u zgradi policije. Poslije se nekakav inspektor potrudio da i lekari ispitaju da li je silovana. Cilj im je bio da to prikriju i medicinski. A bila je zaista divna djevojka. Sve smo im, naravno, govorile da o silovanju nećemo nikome nikad pričati.

    I Blaž Kraljević je često slao isljednike da ispituju ove slučajeve. Dovodili su i novinare. Davali su nam češalj da se očešljamo i pred novinarima smo morale govoriti da nam je u logoru dobro. Žene sa vidljivim ozljedama tada su negde sklanjane. Drago Dujmović je rekao novinarima: "Ovo su četnikuše", a ja sam se usprotivila: "Mi smo u logor dovedene iz svojih stanova!" Dujmović je tada novinarima kazao da su nam muževi četnici. Jedan ustaša iz Šibenika stalno je izvodio N. N. da je siluje, uvijek pijan. Potom su ubili Blaža Kraljevića jer im je smetao. Jednog dana su izveli nas deset da s kantama i lopatama idemo u obližnju šumu. Tamo smo vidjele izrešetan automobil.
    Prepoznala sam vozilo Blaža Kraljevića. Kada sam vidjela mozak i dijelove kose, i hiljade crva, došlo mi je zlo. Tada nam je rečeno:

  • "Što ste vidjele niste vidjele, nikome ništa ne smijete pričati".

    Narednik Ejub Buljubašić, izrekao se pred nama pijan da je ubijen Blaž Kraljević. I ranije smo čule da to planiraju, jer je Kraljević postao suviše moćan imao je 16. 000 svojih hosovaca iz svih krajeva Jugoslavije i svijeta, a i dosta iz Australije, odakle je došao. Čule smo da je za nas bio pripremio masovne grobnice. Dana 18. avgusta smjestili su nas u drugi logor. I tu su navaljivali da nas siluju. Izvodili su nas i ubjeđivali da pristanemo dobrovoljno. Ja sam jednom stražaru rekla: "Kako te nije sramota, mogu ti biti majka, i kako ti se ne gadim ovakva prljava, ti si mlad čovjek!" Nije imao više od 18 godina.

    Navalio je da me miluje, da mi stavlja ruke na nezgodna mjesta, nagovarao me da se sama skinem, a kad sam zaprijetila da ću ga prijaviti, odustao je. Prijavila sam ga Veseljku Zupcu i taj se više nije pojavljivao u logoru. Koliko znam, tu nisu silovali, ali su nas noću svaki sat izvodili na prozivku. Samo im kažeš: "Tu sam gospodine. " Nakon sat eto ih opet, izvode i muškarce i žene, i tako do zore.. . "

    (Iz knjige Strahinje Živaka, Logor Čelebići 1992-1994, izdanje "Srne", Pale Republika Srpska, 1997)

    Strahinja Živak je rođen 1932. Penzionisani inženjer elektrotehnike. U Drugom svetskom ratu muslimani mu zverski ubili oca. U Otadžbinskom ratu 1991-96. ubili mu, na sličan način, oba sina. U muslimanskom zatvoru u Sarajevu proveo tri godine, pušten novembra 1994. Predsednik Udruženja logoraša Republike Srpske, i autor memoara "Živim da svedočim", Javnost, Sarajevo, 1996.
  • 1992_1995 -102792 - 17.10.2018 : Nomad Srbija - best (1)

    Tkz. 'Logori za silovanje'


    Piše: Rajko Doleček

    OPTUŽUJEM: "LOGORI ZA SILOVANJE" - KAKO SU RASLI BROJEVI SILOVANIH MUSLIMANKI

    Kada su senzacije oko navodnih srpskih "logora smrti" počele da gube na učinku, kada se utvrdilo da hrvatski i muslimanski podaci o broju njihovih zarobljenih sunarodnika ne odgovaraju istini, kada ni CIA nije otkrila nijedan logor za likvidaciju, pojavila se nova senzacija. Srbi su optuženi da u okviru svoje ratne strategije sistematski siluju muslimanke. Političari Evropske zajednice i SAD, svesno ili iz neznanja, zloupotrebili su neistine koje su Hrvati, muslimani i zapadni mediji lansirali o planskom, masovnom silovanju. Komesar Evropske unije Hans van den Bruk (Hans van den Broek) više puta reagovao je neodmereno, govoreći o bosansko-hercegovačkim Srbima kao silovateljima. Silovanje svakako spada među najgnusnije ratne zločine, ali je njegova propagandna zloupotreba još gora.

    Histerija je izbila u novembru 1992, mada se BBC već u septembru pozivao na muslimanske izvore. Na ženevskim mirovnim pregovorima u jesen 1992. tadašnji ministar inostranih poslova vlade u Sarajevu, Haris Silajdžić, zapanjio je javnost izjavivši da je silovano 30.000 muslimanki. Potom su svetski, uglavnom zapadni mediji, podigli broj navodno silovanih žena do neverovatnih razmera. Začudo, prvih meseci rata u BiH se ništa slično "nije dešavalo" a onda su muslimanske i Hrvatske agencije i razne nevladine organizacije počele da licitiraju sa brojem silovanih, a zapadni mediji da trube o "logorima za silovanje". Kod nas je rekord postavila reporter Jitka Obzinova kada je 5. decembra 1992. u večernjoj emisiji "Ne delite Bosnu" izjavila da je silovano 100. 000(!) muslimanki, rekavši da su "sami Srbi priznali" 30.000 silovanja. I tako je tragedija obeščašćenih žena postala propagandistički hit.

    Decembra 1992, neverovatne cifre o navodno silovanim muslimankama citirane su i na samitu EZ u Edinburgu. Ne proveravajući istinitost medijskih izveštaja, članovi Evropskog parlamenta su 17. decembra 1992. izjavili: "U Bosni i Hercegovini zatočeno je nekoliko hiljada žena i devojaka koje se sistematski siluju, a mnoge su već u drugom stanju. Ti logori su očevidno logori za silovanje i logori smrti, gde se silovanje koristi kao ratna taktika..." Tim povodom, holandski profesor državnog prava sa Univerziteta u Lajdenu i predsedavajući komisije stručnjaka OUN za ispitivanje zločina u BiH, Fric Kalshoven (Fric Kalshoven), izjavio je sledeće: "Pogledajte šta se dogodilo u Edinburgu. Prvo su oštro osuđena zverstva a potom poslati istraživači da ispitaju jesu li se uopšte desila... Ljudi pričaju o jezivim događajima pošto ih je neko iz propagandističkih namera podstakao da to čine, ili pošto svi ostali pričaju o njima". Profesor Kalshoven je hteo dokaze, ne propagandu. I tako je EZ u nekadašnju Jugoslaviju poslala komisiju sa bivšom ambasadorkom Britanije u Danskoj, En Varburton (Ann Warburton), da ispita navode. Svoje dve posete od po nekoliko dana provela je u Zagrebu i Sarajevu, gde je razgovarala sa javnim ličnostima i vlastima, i sa četiri žrtve napastvovanja. Na nepoznat način, Komisija je došla do zaključka, objavljenog 8. januara 1993, da je silovano 20.000 muslimanskih žena. Posle nekoliko sedmica Varburtonova je priznala da bi valjalo smanjiti broj silovanih na 10.000, ili možda uopšte ne saopštavati brojke. Zgranuta brojkom od četiri ispitane žrtve, i nekritičkim prihvatanjem muslimanskih i hrvatskih zvaničnih podataka, gospođa Simon Vejl (Simone Veil), bivša ministarka francuske vlade i bivša predsednica Evropskog parlamenta, napustila je Komisiju iz neslaganja. Komisija je potom saopštila da su silovane i Srpkinje i Hrvatice. No januara 1993. EZ je onemogućila dolazak u Brisel delegaciji srpskih žena koje su htele da svedoče o svom silovanju.

    U januaru 1993, u okviru komisije OUN problem silovanja ispitivao je i Tadeuš Mazovjecki (Tadeusz Mazowiecki). Saslušao je 30 silovanih žena i 19 žena koje su navodno zatrudnele posle silovanja. Prema nekom proračunu došao je do brojke od 12.000 silovanih žena. No američki Njusvik (Newsweek) od 4. januara 1993. nastavio je da barata cifrom od 50.000 silovanih muslimanki. Tom Poust (Tom Post), jedan od autora tih proračuna došao je do te brojke posle razgovora sa 28 navodno silovanih žena. Kao savetnik NJusvika javila se i nemačka novinarka Aleksandra Štiglmajer (Alexandra Stiglmayer) koje je bez provere pisala o Doboju kao "gradu silovanja". Navodno, tamo su u logoru u školi "Đuro Pucar" držali muslimanku Besinu, koja je o svojim stradanjima Štiglmajerki pričala za Štern (Stern), Veltvohe (Weltwoche) i druge časopise. No novinar Martin Letmajer (Martin Lettmayer) otišao je da ispita i drugu stranu, ne našavši ništa ni nalik logorima za silovanje (Veltvohe, 10-17. marta 1994). Svojim člankom razotkrio je i druge neistine o Doboju i njegovim nepostojećim javnim kućama, o kojima je pisao E. Rotleder (E. Rothleder) u berlinskom Tagescajtungu (Tageszeitung) od 2. decembra 1992. Uprkos tome, gospođa Štiglmajer postala je vrhunski autoritet za pitanje silovanja u BiH, dobivši čak i neku novinarsku nagradu, a njeni članci su uticali na nemačke političare i političare EZ. Zanimljivu informaciju o svemu tome dala su dva danska novinara, N. Krauze (N. Krause) i M. Harc (M. Hartz), u Jitlands Postenu (Jutlands Posten) od 28. februara 1993, iznevši da je 117 raznih grupa saslušavalo uglavnom 20 istih žrtava silovanja.

    Komisija OUN za ratne zločine u nekadašnjoj Jugoslaviji je oktobra 1993. navela ukupno 330 protokolisanih slučajeva silovanja na sve tri zaraćene strane. U svojoj diskusiji o rezultatima komisije En Varburton (17. i 18. februara 1993), Profesor F. Kalshoven je izjavio da se njene tvrdnje ne bi održale na sudu. Ovo "gađanje brojevima" na osnovu neproverenih priča, bez dokaza, pa i za novac, prikazao je francuski TV novinar Žerom Boni (Jerome Bony) u programu "Specijalni izveštač" od 4. februara 1993. "Na 50 kilometara od Tuzle, rekli su mi", kazao je, "idite u gimnaziju u Tuzli, tamo ima 4.000 silovanih žena! Na 20 km od Tuzle taj se broj smanjio na 400. Na 10 km, ostalo ih je svega 40. Kada sam stigao na lice mesta, razgovarao sam samo sa četiri žene voljne da nešto kažu". Štaviše, ukoliko je masovnih silovanja zaista bilo, pratile bi ih masovne trudnoće i porođaji. Decu silovanih majki Anglosaksonci zovu "đavolja deca" (Devil's children). U raznim zemaljama Evrope, pa i kod nas, sve se spremalo za masovni prihvat te dece ali njih nije bilo. Šta je sve objavljivano u prestižnim zapadnim novinama pokazuje i slučaj DŽudi Darnel (Judy Darnell), medicinske sestre iz NJu DŽersija, SAD, koja se pojavila kao "instant stručnjak za Bosnu". Časopisu Amerika danas (USA Today) 13. januara 1993. saopštila je priču o petomesečnom odojčetu rođenom posle sistematskog srpskog, to jest, četničkog, silovanja muslimanki. Odmah posle toga u čuvenom NJujork Tajmsu (The New York Times) od 15. januara 1993. pojavila se slika dvomesečne devojčice Emine koju je rodila mlada muslimanka, navodno silovana u jednom srpskom logoru. Urednici kao da nisu znali da trudnoća traje devet meseci, a da je rat u Bosni počeo aprila 1992. Po toj logici, prvo odojče se rodilo u četvrtom mesecu a drugo u sedmom. No za zapadne medije sve je moguće, pa i takvo obaveštavanje javnosti i političara. Šta da pomisli prosečni građanin pročitavši nemački Štern, britanski Mejl on Sandej (The Mail on Sunday) ili francuski El (Elle), kad vidi sliku deteta čiji je otac: "... jedan od bezbrojnih pijanih, nekulturnih srpskih ćetnika.. . "

    a majka "devica, kada su je četnici zarobili 20. aprila"? No to dete rođeno je na vreme, novembra 1992, što znači da je "devica" bila trudna već u februaru, ili krajem januara.

    Neumorna DŽudi Darnel na američkoj TV mreži CBS 5. februara 1993. tvrdila je kako zna za 47 srpskih logora za silovanje u BiH. Istovremeno, Međunarodni Crveni krst izjavljivao je da nema podataka o postojanju takvih logora u BiH. Niko iz Unprofora niti iz CIA nije našao takav logor. Tada se pojavio i Štefan Švarc (Stephan Schwartz), član nemačkog Bundestaga, sa vešću iz Hrvatske da srpski lekari muslimankama implantuju embrione pasa. Švarc je to navodno saznao od hrvatskih lekara u Bosanskom Brodu. Što je još neverovatnije, "vest" je objavljena u britanskom Dejli Miroru (Daily Mirror) od 4. januara 1993, i u raznim nemačkim listovima. NJenim tragom holandski novinar Gert van Vijland (Gert van Wijland) stigao je u Slavonski Brod, gde su se svi lekari sa kojima je razgovarao čudili takvoj besmislici. Svoje nalaze Van Vijland je objavio u De Gelderlanderu (De Gelderlander) 16. januara 1993. Srećom, ni otupela javnost tu vest člana Bundestaga nije mogla da proguta, pa se ona ugasila brzo. Treba se samo nadati da nemački parlament nema još takvih poslanika. Ali šta reći o Dejli Miroru, Bild am Zontagu (Bild am Sonntag) i ostalim novinama koje su to objavile? Zbog sličnog, novinar Remo Urbini (Remo Urbini) iz milanske Epohe (Epoca) u tekstu od 30. marta 1993. naveo je sledeće reči jednog kolege iz BBC-ja: "Glavne urednike nekih novina trebalo bi izvesti na sud kao ratne zločince".

    (Iz knjige Rajka Dolečeka Optužujem, izdanje "Rivel Ko", Beograd, 1998)

    Rajko Doleček je rođen 1925. godine u Pragu, od oca Čeha i majke Srpkinje. Školovao se u Beogradu gde mu je otac bio češki privredni zastupnik. Posle Drugog svetskog rata radio kao sekretar ruskog vojnog atašea, i u predstavništvu UNRE kao prevodilac za ruski i engleski. Diplomirao medicinu u Pragu. Od 1963. docent Medicinskog fakulteta u Brnu. Od 1970. redovni profesor Univerziteta u Olomoucu i Beogradu (po pozivu). Živi u Ostravi, u Češkoj. Stručnoj javnosti poznat po radovima iz endokrinologije. Od raspada SFRJ u medijima i javnosti bori se za istinu o Srpskom narodu.
    poginuli -102785 - 16.10.2018 : Natasa Rakic Indjija - best (0)

    Dragomir (Borisav) Rakić


    Sin Srđan, kćerka Danijela, supruga Stojka. Posle njegove smrti, 2003. godine je na Zalazju stradao i njegov rođeni brat Savo, od posledica gaženja mine. U ratu je ranjen i njegov drugi brat, Milo.
    trebinje -102773 - 13.10.2018 : Neba Bak Srbija - best (6)

    Hum


    Navrsilo se 23 godine od, za nas velike akcije vraćanja Huma. Bilo je, kao da je juče bilo, u mojim očima, oduvali smo njihovu specijalnu Laste, kao da nisu ni bile.

    Te večeri je vraški dobar posao odradila i naša artiljerija. Poklopila ih je sa svih strana, tako da smo ima naneli velike gubitke, kako u ljudstvu tako i u tehnici. Pogođen je i glavni magacin, i još su pri tome dva dana pre akcije izgubili i njihovog zlikoca Zaima, tako da smo im napravili pravi dar-mar. Veličanstvena pobeda, ali smo mi nažalost imali i nekoliko poginulih, među njima veliki Bunjevac i ruski heroj, Sergej Mirončuk, Velika tuga! Rat je bio i verovatno je tako Bog rekao da mora biti.

    Kad se sve sabere, izvojevali smo veliku pobedu, i trebamo je pamtiti, prenositi sa kolena na koleno priču o našoj borbi, za opstanak srpskog naroda na našoj, srpskoj zemlji.

    Živi bili, svi ostali preživeli heroji našeg rata, a pokojnicima neka je laka crna zemlja.
    groblje_pijesak -102771 - 12.10.2018 : Biljana Rudovic Bakmaz Han Pijesak - best (0)

    Borovine


    Mala ispravka za mjesto Borovine kod Han Pijeska. Tu su poginula tri civila i tri borca Republike Srpske.
    1992_1995 -102769 - 12.10.2018 : Nebitno Ilijas - best (5)

    Želim da se slika moga člana porodice skloni


    Pozdrav, vec sam vam pisao. Posle toga ste pokušali da mi hakujete e-mail adresu. Nisam neko ko donosi brzoplete odluke, ne interesuje me vaš sajt, samo želim da uklonite slike sa groblja na kojima se nalazi moj član porodice. Niste imali pravo bez saglasnosti moje porodice da ih stavljate na ovaj sajt. Ko god da ste, još jednom ću vas zamoliti da stupite u kontakt sa mnom da to rešimo, i to ostaje između mas, a vi i dalje nastavite sa svojim aktivnostima. Srdačan pozdrav.
    trebinje -102763 - 11.10.2018 : Zelenikovac Trebinje - best (0)

    Kontakt sa Zengom


    Molio bi da mi se javi Zenga Split, radi podataka oko kontakta sa osobama o kojim sam ga pitao. Unaprijed hvala i pozdrav.
    poginuli -102734 - 28.09.2018 : Jednom Vojnik Bosansko Grahovo - best (0)

    Nestali hrvatski vojnik


    Pozdrav svima na forumu i molba za administratora! U periodu 12. 8. 1995. - 15. 8. 1995. odvijale su se borbe oko prevoja Derale i za cestu Grahovo - Drvar. Sudjelovale su jedinice HV-a i jedinice VRS. U ovim borbama poginulo je više boraca sa obje strane, a bilo je i nestalih.

    Hrvatska strana, suborci i rodbina mole da se neko javi ako zna za slučaj Lade Nive koja je zaustavljena negdje kod Derala. U njoj su bila četiri vojnika HV. Dva vojnika HV su zarobljena i razmijenjena, jedan je poginuo, a tijelo četvrtog vojnika (Drago Ilović, r. 1948.) nije nađeno.

    Svrha moga pisanja je da se nadam da je nekome ovaj slučaj poznat. Ne traže se okolnosti pogibije nego nas zanima samo da nađemo tijelo nestalog čovjeka.

    Ako je nekome problem platiti put do mjesta gdje se nalazi tijelo pokojnika, spremni smo snositi trošak. Nudi se također i novčana nagrada kad se potvrdi pronalazak pokojnika. Nadamo se da će ova informacija ostati na ovom forumu. Hvala unaprijed! Možete me kontaktirati preko fejsbuka

    Drago-Ilovic-171842597075682
    ozren -102689 - 17.09.2018 : Mili77Doboj Doboj - best (4)

    Odnos snaga na Vozući 10.09.1995. g.


    Poznato je da je u konačan slom odbrane Vozuće i Ozrena 10. 09. 1995. godine iz 3. korpusa krenulo oko 14.000 neprijateljskih vojnika, a iz 2. korpusa 7.200 vojnika, što ukupno iznosi oko 21.200 vojnika. U svojoj knjizi "Bitka za Vozuću 1992-1995", autor Nenad M. Cvjetković kaže da je 4. ozrenska lpbr imala 1.176 boraca, 14. lpbr oko 500 boraca. I neprijatelj se toga drži...

    Hajde da pokušamo ustanoviti tačno stanje ljudstva VRS na dan 10. 09. 1995. godine.

    Ovako je bilo:
  • 4. ozrenska lpbr je imala "na papiru" 1.176 boraca, ako odbijemo tu razne rashode (odmor kući, bolovanje, liječenje), smatram da na prvoj borbenoj liniji nije moglo biti više od 700-800 boraca.

  • 14. lpbr je imala oko 500 boraca "na papiru". Odbijmo isto rashode, smatram da je na liniji odbrane bilo 250-300 boraca,

  • 1. srbačka lpbr, ona je na papiru imala oko 860 boraca. Oduzmimo i ovdje rashode, smatram da je i njih na liniji odbrane bilo oko 600. Najveći teret podnio je 2. pb pomenute brigade, koji je držao poziciju Okretaljka-Popovo Osoje-Paljenik. Koliko je bilo brojno stanje bataljona? Smatram da ni njih na l/o nije bilo više od 250-300.

  • bataljon PJP MUP-a RS, bilo ih 400-450. Na liniji ih nije bilo više od 100-150.

    Znači ja dolazim do tog podatka da je VRS za odbranu Vozuće 10. 09. 1995. godine imala oko 1.900 boraca, a po brojnom stanju bilo je oko 2.986 boraca.

    Od OMJ neprijatelj je iz 3. korpusa imao 3. tenkovsku četu, a iz 2. korpusa 2. tenkovsku četu. Pretpostavljam, da je i njihova formacija slična ili ista ko u bivše JNA, što znači da su imali na raspolaganju oko 24 tenka, po 12 u svakom korpusu.

    Sa druge strane, jedinice VRS su na tom području imale mješovitu oklopnu četu iz sastava 2. okbr (tenkovi T-55, oklopni transporteri M-60 i samohotke ZSU 57/2). Zbog šarolikosti mješovite oklopne čete VRS, možemo reći da je i ovdje neprijatelj imao prednost minimalno 3:1.

    Artiljerijsku podršku neprijatelju su davala dva mješovita ariljerijska puka, 2. map i 3. map.

    Jedinice VRS su podržavale (dok su imale municije) dvije haubičke baterije D-30 122 mm. I ovdje je odnos minimalno 6:1 u korist neprijatelja.

    Ako uz to još uzmimo i prazne međuprostore između jedinica VRS koji su bili i do 2-3 km, rezultat se unaprijed znao.
  • Idi na stranu - |1|2|