|
Gogle Search
Gogle Oglasi
|
|
|
Velimir Ilijas : Ilijas
|
24376 |
27.04.2010 |
Mnogo imenaDobrivoje Ostojić – Foksi je zapisao jednu šaljivu priču.
Sudionici priče su Manojlo Mane Savić, upravnik Biblioteke u Ilijašu i Rade Đurić, penzionisani radnik Željezare Ilijaš.
Evo te priče:
Jednoga dana, nešto se zaradio Mane.
Na vrata, bez kucanja, u kancelariju ulazi Rade.
Bez pozdrava veli:
- Slušaj ti Mane, svima daješ knjige na čitanje, daj i meni jednu”.
- Pusti se Rade ćorava posla, šta će tebi knjiga - ne gledajući ga, veli Mane.
- Hoću, hoću, moraš mi dati!
Podiže pogled Mane, začuđen, pa sa stola spodbi knjižurinu, - Telefonski imenik Bosne i Hercegovine.
- Evo Rade, i sutra da vratiš knjigu.
Ode Rade sav radostan.
Sutra poslije podne ulazi u Manetovu kancelariju.
Na upitan pogled samo reče:
- Mane, mnogo je dobra knjiga, samo ima mnogo imena, nisam mogao sve da zapamtim.
|
|
|
Velimir Ilijaš : Ilijaš
|
23263 |
11.01.2010 |
PRIČE
Da se malo odmorimo od suviše ozbiljnih tema i da se našalimo.
Ja ću ispričati tri priče od kojih će dvije biti vezane za fudbal, a jedna je tu negdje uz fudbal.
Inače o sportu u Ilijašu drugom prilikom.
Prva priča:
U Ilijašu je postojala Opštinska fudbalska liga u kojoj je bilo 10 fudbalskih klubova.
Bilo je organizovano opštinsko fudbalsko prvenstvo.
Jedne nedelje igrana je utakmica između ekipa FK "GAJEVI" - FK "KADARIĆI" na igralištu koje se nalazi na Čevljanskom Polju u blizini Gajeva.
To je jedna livada na kojoj su se održavale koride (borbe bikova) svake godine 27.
jula (dan Ustanka u BiH u 2.
svjetskom ratu), a koja se nalazi u jednoj udolini.
Tu je formirano fudbalsko igralište, Sa obje strane, odmah od aut linija teren se blago diže i čini prirodne tribine.
Svaki gledalac može lijepo da posmatra šta se dešava na igralištu i da niko nikome ne zaklanja vidik.
Na tu utakmicu nije došao delegirani sudija pa su se ekipe dogovorile da utakmicu sudi jedan posjetilac Š.
B.
iz Sovrla.
Utakmica je počela i Gajevi su poveli sa 1:0.
Kadarići su izjednačili na 1:1, ali su Gajevi ponovo poveli sa 2:1.
Kadarčani su izjednačili na 2:2, ali Gajevi ponovo povedu sa 3:2.
Kadarići izjednačuju rezultat na 3:3 pa povedu i sa 4:3.
Gajevi nisu zadovoljni pa nešto protestuju protiv postignutog gola, ali se utakmica ipak nastavlja.
Kadarići povedu i sa 5:3.
Međutim Gajevi nešto ponovo protestuju i ne žele da nastave utakmicu.
Zahtijevaju od sudije da se rezultat vrati na 3:3 pa će nastaviti igrati.
Pošto je to bilo smiješno utakmica je prekinuta, ali je Komisija za registraciju rezultata registrovala utakmicu sa rezultatom 5:3 za Kadariće jer je bilo prošlo više od polovine drugog poluvremena.
Druga priča:
U maju mjesecu 2009.
godine otišao sam na utakmicu u Ilijašu između FK "Ilijaš" - FK "Ljubinići".
FK "Ilijaš" je bio nešto kažnjen pa se utakmica igrala bez publike.
Ja sam ponio malu digitalnu kameru da snimam utakmici i stao sam izvan ograde, negdje iza korner zastavice i odatle snimao.
Nakon kraćeg vremena dolazi jedna manja grupa mladića i ulazi u krug ograde i sjedaju ispred mene, ali unutar ograde.
Upozoreni su da ne smiju tu sjediti, a oni kažu: - Mi smo huligani, mi sve smijemo.
-
Utakmica se igra, nastavlja se i drugo poluvrijeme i kad je već poodmaklo vrijeme igranja, FK "Ilijaš" vodi sa 8:0.
U jednom trenutku jedan igrač FK "Ljubnići" negdje na svojoj polovini uzima loptu i sa njom ide prema svom golu i zabija gol.
Utakmica se prekida, ali mi ne znamo zašto.
Nikakve gužve nije bilo.
Nakon završetka utakmice saznajem da je taj igrač iz revolta dao sebi gol jer je navodno bilo dogovoreno da rezultat bunde samo 2:0.
Treća priča:
U blizini Čevljanskog polja gdje se održavaju koride i gdje se nalazi fudbalsko igralište nalazi se jedna mala kuća u kojoj se, navodno, može besplatno popiti kafa.
Tu drži jedan musliman.
Mene je jednom jedno društvo pozvalo, kad sam bio na tom terenu, da odemo i popijemo kafu.
To je jedna mala čađava prostorica sa siromašnim inventarom od nekoliko đezvica i fildžana.
Mene to ništa ne interesuje, nego ja sam primijetio da na toj kući velikim slovima iznad vrata piše "K N O B".
Pitao sam šta to znači.
Rekli su mi da je to skraćenica od rečenice: "Ko navrati ovdje bujrum".
|
|
|
Zeljko Tomic : Sokolac
|
20266 |
24.01.2009 |
Kad prasići utihnu
Autor teksta je Nebojša Milosavljević, novinar iz Beograda koji živi i radi u Torontu
Ćurka neće proći.
Non passaran.
Ne dam.
To u moju kuću može da uđe samo na podvarku, i to u slučaju da dotaknem dno života pa da nemam za krmenadle.
Granica stvarno negde mora da postoji.
Pristao sam da živim u zemlji u kojoj lipa ne miriše.
Nekako sam prihvatio i to da ovde fudbal neće nikada zaživeti.
Progutao sam i činjenicu da više od pola godine provedem ispod nule.
Pomirio sam se sa skoro svim glupim običajima, ali ćurka predstavlja direktan atak na moj integritet i nacionalni identitet.
Ako nešto ne podnosim onda je to prvo jutro nakon Dana zahvalnosti ili Božica (po gregorijanskom kalendaru) kada me obavezno iza prvog ugla sačeka neko kome suva ćuretina i gnjecava krompir salata vire iz ušiju sa obaveznim pitanjem:
Kakva je bila vaša ćurka?
Mi ne jedemo tu pticu, jer je ćurka u Srbiji sveta životinja.
Jel'? Nešto kao krava u Indiji?
Pa da, samo što smo mi daleko manja zemlja pa nam ne doliči da obožavamo rogatu marvu.
Nama je dobra i živina.
Prema svecu i tropar.
Zašto osešam toliku netrpeljivost prema gastronomskom specijalitetu Severne Amerike? Pa, iz prostog razloga što je on odavno izašao iz tog okvira i postao produžena ruka, trojanski konj, novog svetskog poretka, nadnacionalnog kapitalizma i globalizma koji preti da nam, pored svesti, uniformiše i jelovnik.
Umotana u celofan, očisćena i zamrznuta, ćurka predstavlja simbol novog načina života i razmišljanja i stoji rame uz rame sa McDonalds-om, najisturenijim jurišnikom u osvajačkom pohodu kome se ne vidi kraj.
I još, kada bih se priklonio ćurećem belom mesu izgledalo bi kao da sam izdao prase, a to je isto kao i da sam izdao uspomenu na svoje detinjstvo.
Sećam se mraznog zimskog jutra, puste ulice i ušorenih kuća iz čijih se dvorišta razleže groktanje i skičanje.
Čuju se samo oni mali, beli, od 10-12 kg.
vitki kao ribice i spremni da padnu za dobrobit porodica koje slave najveći hrišćanski praznik.
Kad prasici utihnu ostaje samo tišina pojačana snegom koji polako zatrpava pustu ulicu.
A za to vreme u kućama se odvija prava drama.
Glavno jelo je već u rerni, ali ima toliko pratećih komponenti koje treba pripremiti da zajapurene žene jedva stižu da dignu glavu.
Srećom, muževi im daju zdušnu moralnu podršku uz rakiju, sir i kiseli kupus, pa tako sve ipak stigne da se u planirano vreme nađe na trpezi pred ozarenim članovima porodice.
Uštirkani batistani stolnjak i stara porodična srebrnina, uglančana do bola, dominiraju ambijentom.
Počinje se, normalno, sa rinflajsom koji u stopu prati supa sa domaćim rezancima, a nakon nje, čisto kao zagrevanje, na sto se spušta činija sa onom pravom, mučeničkom, pravoslavnom sarmom.
Meze i rusku salatu namerno nisam pomenuo jer služe isključivo da zavaraju glad.
Tu obavezno istrpimo babu koja se uvek sa setom seti "pok.
Gospodina Nikolajevića koji je za ručak jeo po dvanaest sarmi, ali onih predratnih, a ne ovih današnjih, komunističkih, što ni na šta ne liče".
Onda se deda nađe dirnut u živac i udari kontru sa pričom kako je on sa poručnikom Alempijevićem jeo u svoje vreme celo prase za fruštuk.
Nama mladima je to dobar znak jer znamo da po završetku priča iz davnina sledi krešcendo, odnosno prelazak na ono glavno.
Glava kuće važno daje znak glavom i sredina stola se rasčišćava da primi dugo očekivanu životinju koja svakako nije ćurka.
Počasno mesto zauzima vruće, rumeno, hrskavo i slatko prase koje prosto mami svojim nadrealnim izgledom.
Nešto kao apstraktna skulptura od koje ne možete da odvojite pogled, samo što je za jelo.
U grobnoj tišini, domaćin polako uzima nož i pristupa sečenju.
Osetljiv i delikatan posao koji zahteva dobro oko, sigurnu ruku i smisao za pravdu, jer svi cvile za omiljenim delom.
Ko ce narodu ugoditi? Neko vapi za rebarcem, neko hoće butkicu, svi su za kožicu, a nađe se i neki izrod koji izvoljeva za nus proizvodima kao što su rep i mozak.
Ipak, sve se završava na opšte zadovoljstvo i uskoro se samo čuje zvuk zadovoljnog žvakanja koje vodi najprimarnijem ljudskom instiktu - blagoutrobiju.
Verovatno sam zaboravio da napomenem da je prase obično vrlo sočno.
Ali, u to vreme to što je curilo niz bradu zvalo se mast.
Holesterol je kasnije izmišljen.
Ako malo bolje razmislite, prase predstavlja neizostavni i sastavni deo srpskog folkolora.
Ili, ako hoćete da budem nešto precizniji, srbijanskog, jer su naša braća iz pasivnijih krajeva nekako više naklonjeni jagnjetini.
Protiv koje nemam ništa - dapače.
Bez njega praseta) kum ne dolazi na svadbu, ne može se zamisliti ni ispraćaj u vojsku, a neizostavan je i deo svake mrsne slave.
Zato je za mene prelazak na ćurku potez ravan veleizdaji, skrnavljenje dobrih starih običaja i zatiranje tradicije koja jedina može da nas održi u surovom svetu pečalbarenja.
Svetli primer očuvanja tekovine naše gastronomske revolucije predstavlja Radiša Dobrosavljević, poreklom iz Despotovca, poslednjih tridesetak godina stalno nastanjen u Torontu.
Svake zime, pred Božić, Radiša putuje 200 km.
na sever do farmi Amiša, gde kupuje živo prase, ono belo k'o ribica od 0-12 kg.
Zaveže mu njusku kanapom, stavi u prtljažnik i odveze do svoje kuće u Ricmond Hilu gde ga vec čeka vrela voda za šurenje i naoštreni nož.
Na užas svih komšija koji su odavno digli ruke od zvanja policije i društva za zaštitu životinja, moj dobri Rade obavi egzekuciju kao paganski sveštenik ritualni obred prinosenja žrtve.
I to nije sve.
Njegovo zadnje dvorište od jutra se oseća na dim bukovine, koja daje najbolji žar za razanj.
Onda ga polako, sa merakom, ispijajući ljutu rakiju prokrijumčarenu iz zavičaja, satima okreće i zaliva pivom da dobije onu nedostižnu sjajnu, rumenu boju kože.
Ne bih želeo da me neko optuži za uskogrudost i kulinarski nacionalizam, ali ćurku nikada neću zavoleti onom iskrenom, toplom ljubavlju koju osećam prema prasetu.
Moram da priznam da sam prvih godina svog bivstvovanja u Kanadi, sada se toga stidim, ali svako je grešan pa i ja, pokušao da za jedan Božić svoje omiljeno biće iz carstva domaćih životinja zamenim ovom ružnom pticom.
Razočarenje je bilo veliko kao prerija Alberte.
Već pri prvom zalogaju strani ukus sintetičke živine paralisao je svaku želju za daljim "uživanjem", a da ne pričam o tome kako je apsolutno onemogućen tako potreban čin "omršćivanja" nakon dugog božićnog posta.
Što se tiče čuvenog belog mesa, po meni, ono može samo po nekada da posluži kao odlična zamena za hleb.
Gledajući sugrađane Kanađane kako ushićeno iz velikih supermarketa iznose zamrznute džinovske lopte koje treba da predstavljaju glavno jelo za najveći praznik, osećam u isto vreme i poštovanje i sažaljenje.
Poštovanje prema tradiciji koja se gaji stotinama godina i sažaljenje zbog toga što znam šta propuštaju.
Ali, neću im reći.
Zadržaću za sebe onu čaroliju mraznog zimskog jutra, iščekivanje deda Ive i porodični ručak sa pričama iz davnina i umašćenim rukama.
Zato, braćo i sestre, ne dozvolite da vas sablazne poroci u obliku ćurke i ostalih navlakuša novog svetskog poretka.
Čuvajte prasetinu kao zenicu oka svoga.
Ona nas je održala - njojzi fala.
|
|
|
Don Marcom :
|
15714 |
31.10.2007 |
Došao čovjek sa stane u Sokolac, pa upita Gorana Radića:
Stranac: Bogati, Gorane, od čega živite na Sokocu kad ništa ne radi? Sve su fabrike zatvorene i slabo ima ikakve proizavodnje.
Goran: Od kladionica!
Stranac: Pa kako živivite?
Goran: Pa kad je realno kolo dobro.
|
|
|
Roka Rodjo : Zemlja Nedodjija
|
15620 |
28.10.2007 |
Istinita anegdota profesora KoljevicuProf.
Nikola Koljević se našao u Srpskoj delegaciji koja je po ne znam koji put pokušavala da dogovori primirje sa zaraćenom stranom u Sarajevu.
Došao je na Butmir, koliko se sjećam, u novembru 1992.
godine, i tek što je došao na mjesto pregovora, upita ga onako "mudro" jedan od oficira HVO-a:
"Dragi gospodine Koljeviću, nešto vam je izblijedila ta trobojka na kaputu! "
On se samo nasmijao, kao što je to uvijek radio, pa odgovori:
"Dragi gospodine, nije ni čudo što je ova trobojka na mom reveru izblijedila, koliko smo star narod! "
Uvjek ga se sjetim u nekim situacijama, Bog da mu dušu prosti! I sa vjerom u Boga!
|
|
|
Sokocanin :
|
9783 |
28.05.2006 |
Zatvor FočaSjetih se priče mog komšije (Z.
C.
) Bio on u zatvoru, pa mu cimer bio Alija Izetbegović, politički zatvorenik.
Zatvor, ko zatvor, svako nešto radi! Tamo je, izmedju ostalog, bola i farma svinja, pa se on opredjelio da "štroji" svinje.
Moj komšija, ineče Srbin, da bi razbio monotoniju Aliji Izetbegovicu, pozove ga da mu ovaj pomaže u poslu "štrojenja" prasadi, što ovaj nevoljno prihvati.
No kada je čuo skiku mladog nerasta, i probao "bijele bubrege" na žaru, izgleda da, da se opredjelio za taktiku, "osvoji kur**m".
Samo jednu stvar je zaboravio, taj isti ku**c je Srbin!
|
|
