Nalazite se na Rat1992-DEJTON
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

Milorad Tica - Tile

dejton - 25735 - 11.12.2010 : Vogoscanin Pravi Vogosca -  ⁽⁰⁾

U Vogošćanskom bataljonu, u kome sam ja bio komandant, bio je i naš heroj Milorad Tica - Tile, vojnik kakav se rijetko rađa.

Tile je bio u akciji kada smo osvojili Glavicu 3. jula 1992. godine. U akciji je pogođen u nogu, i zbog te naizgled bezazlene rane je ostao bez noge. Nakon oporavka i dobijanja proteze, nastavio je da ide na liniju iako su mu u komadi Bataljona govorili da to ne radi. Međutim, on bi im šaljivo odgovorio "Pa šta je vama ljudi, ja sam vam najbolji za odbranu, jer budite sigurne da nikada neću pobjeći sa linije".

Jednom prilikom, na liniji prema Ugorskom, vogoscanski muslimani su prepoznali Tiletov glas. Kako su informacije iz Vogošće neprestano "curile" na muslimansku stranu, jedan musliman ga upita: "TTile otkud ti na liniji, zar ti nisi izgubio nogu"? Tile mu je na to saljivo odgovorio "Ma kakvi, laže raja".

I vogošćanski muslimani na linijama fronta su voljeli njegove šale. Kada prepoznaju Tiletov glas i shvate da je došao na liniju, obavezno mu se jave i dogovare sa da ne pucaju jedni na druge. U ta vremena svi su se slobodno kretali po liniji odbrane.

Vogošćanski muslimani prije dobijanja smjene i odlaska sa linije, javili bi našim borcima da će ih smjeniti jedinice u kojoj su se nalazile Sandžaklije, i da budu oprezni jer bi sa njihovim dolaskom dogovor o "primirju" prestajao da važi.

To je bio period u kome je stvoreno veliko povjerenje boraca sa obje strane.

dejton - 25734 - 11.12.2010 : Zeljko Tomic Sokolac -  ⁽¹⁾

Danas otvaramo temu "ratni vojni invalidi". Ovo je članak koji mi je putem email-a poslao "Vogošćanin Pravi", a članak je objavljen u "vesti-online.com" a autor članka je Z. Tmušić.

Rat im uzeo noge, a mir nadu

Daleko od rodnog Sarajeva, stare raje, od roditelja, daleko od svih koje su voleli i koji su ih voleli, žive danas Milorad Tica (47) i njegov ratni prijatelj Oliver Pajdaković (37). Žive iza sedam brda od nekadašnje sreće, a još dalje od zdravlja. Prokleti rat uzeo im je noge, pretvorio ih u teške invalide, a mir ih je pretvorio u mučenike.

Sačuvali vojnički obraz: Oliver Pajdaković i Milorad Tica

Njima, borcima kojima su na junaštvu čestitali i prijatelji i neprijatelji, poratno vreme donelo je milion nevolja i na lice im urezalo ogromne bore na kojima jasno piše: "Za ovo se nismo borili, ovo nismo zaslužili. "

Milorad danas samuje u drvenoj montažnoj kućici u brdima sela Prelovo kod Višegrada. Dani su mu dugi, umorni, puni gorčine i pitanja bez odgovora. Otac ga je napustio kad je bio sarajevski klinac, rat mu je uzeo desnu nogu, majka mu je umrla od tuge, supruga je uzela kćerku i otišla...

Oliver danas živi u garsonjeri, u izbegličkoj zgradi na brdu Bikavac iznad Višegrada. Otac Rajko mu je poginuo u ratu, majka i mlađi, teško bolesni brat žive u Nemačkoj, u Ahenu, supruga ga je ostavila i uzela sina, a rat mu je uzeo obe noge...

Dva ratna druga preživela su četvorogodišnji pakao sarajevskog brda Žuč, najkrvavijeg bosanskog ratišta, sačuvali su srpski vojnički obraz, a potom su otišli u zaborav. Igrom sudbine, dva ratna druga sa Miljacke našla su se zajedno pored Drine.

Kad papci provociraju Više puta sam išao u moj grad, nalazio po nekoga od stare raje i sedeli smo u kafićima. Mnogi među njima su muslimani, počev od taksiste Zajka iz Vogošće. Znaju oni da sam ja bio častan vojnik... Šta ćeš, popijemo, prisetimo se, ali džaba, pojavi se odnekle taj srebrenički papak i počne provocirat... Zato sve manje idem tamo. Zato i Zajko oće da ode iz Sarajeva - priča Milorad.

Pronašao sam ih onomad zajedno u Prelovu. Listali su neke predratne stranice sarajevskog života, praznili jednu flašu piva i tražili način kako da spreme nešto za jelo. Sedeli su na dve strane nekakve ugaone garniture. Na podu su stajale njihove proteze. Iako im se svet srušio, dva jarana su zbijali šale na svoj račun, smejali se, pričali o medicinskim sestrama iz beogradskih bolnica i prisećali se kako su nekad davno navijali - jedan za Sarajevo, a drugi za
Želju.

Nema, jarane, otišao život niz Miljacku. Pobedili papci. Idi sad u Sarajevo i nađi nekog muslimana, ali pravog Sarajliju i pitaj ga... Isto će ti, bolan, kazati, da su pobedili papci i fute iz Srebrenice i Žepe - reče Milorad, ustajući da pristavi kafu za gosta.

Jarane, nestalo nam kave... Oprosti, hiljadu puta! - skršeno će Sarajlija.

Bi li te nešto mogao zamoliti? - upita Oliver.

Otišao sam do seoske prodavnice, kupio im kafu, pivo i lubenicu...

Slušaj, jarane, s obzirom na to da si tako poslušan, nešto kontamo - mogli bismo da te zaposlimo, treba nam jedan malac za poslušat... - smejali su se i, kao da prepričavaju neki stari roman, počeli o svom životu...

Milorad je živeo u stambenoj zgradi u Vogošći sa majkom Ljubicom, suprugom Jadrankom i kćerkom Leom. Imao je dobar posao i mnogo razloga za sreću. Pre nego što će buknuti ratni požar u Sarajevu, poslao je svoje u Bar, kod rođene sestre Gordane.

Jedina sreća Moja Lea je danas velika cura. Završila je fakultet i ima svoj život. Ponosan sam na nju - kaže Milorad, pokušavajući da sakrije suze. Ni Oliver nije želeo da priča o svom bračnom brodolomu, osim da ima 16-godišnjeg sina, kome daje veliki deo penzije, koga viđa i koji mu je sve u životu.

Ja sam ostao. To mi je bila obaveza, da branim svoje!

U podne, 3. jula 1993, Milorad je ranjen u borbama na brdu Žuč. Metak ga je pogodio u desnu nogu. Povreda nije bila opasna, ali zbog neadekvatnog lečenja, nogu je uhvatila gangrena i 25. avgusta legao je na operacioni sto VMA u Beogradu.

Strašno je to, jarane. Probudiš se i vidiš nema noge. U tom trenutku, pred očima mi je bila samo moja sedmogodišnja ćerka Lea. Stajala je ispred mene i pitala me: "Tata, kako ćeš ti sad mene jurit? " U tom trenutku, imao sam izbor - da se ubijem ili nastavim život. Odlučio sam se za ovo drugo, verujući da će biti ljudi koji će ceniti moju ranu. Ali... - zastade Milorad i zapali još jednu.

Posle lečenja, Milorad se, sa protezom, vratio u Sarajevo. I ponovo uzeo pušku i ponovo otišao na liniju. Nije, kaže, mogao da sluša kako se papci hvale pobedama. Međutim, Žuč nije bez razloga proglašena za najopasnije ratište u Bosni.

Pogodi me geler u glavu na Vidovdan 1995. I, hajd', opet u Beograd, opet u bolnicu, opet one sestre!

Tebe je to, jarane, neko klepio po dogovoru, samo da vidiš one beogradske seke! - upade Oliver.

Jooj, jesu fine cure, jesu lepotice, pa to nema... - tražio je reči Milorad.

Nakon dugotrajnog lečenja i tumaranja po Srbiji i bezuspešnog pokušaja da spase brak, Milorad se 2006. sa majkom Ljubicom skrasio u brdima iznad Drine.

Majka je tugovala i za mnom, i za Sarajevom, i za unukom. Nije mogla da izdrži u ovoj nedođiji. Borila se i predala pre dve godine. Eto, ostao sam sam. Bolje mi je ovde, niko me neće povrediti i pitati gde si pošao i što si došao.

Šalom se brane od tuge: Oliver i Milorad

Tamo, u Sarajevu, u Pionirskoj dolini, Oliver je živeo u kući, sa majkom Olgom, koja je bila pravnik u "Bosnalijeku", ocem Rajkom, ortopedom, i trogodišnjim bratom Bojanom. Imali su sve što se poželeti može. I više od toga. Oliver je bio dobar fudbaler, igrao je u podmlatku Sarajeva i kao 18-godišnjak bio na korak od prvog tima.

Ali, rekli su mi: "Idi ti, mali, prvo završi sa vojskom, pa se vrati i čeka te mesto u timu. " Tako sam i uradio... - priseća se Oliver početka 1991.

Majka i brat u Ahenu Nakon što je neko vreme proveo kod bošnjačke porodice u Ahenu, Oliverov brat Bojan se obreo u jednom nemačkom internatu. Oliver i njegovi roditelji više od dve godine nisu ništa znali o malom Bojanu. Tek kasnije, Olga je uspela da sazna gde je, a potom i da stigne do Nemačke gde i danas živi sa sinom koji je, takođe, bio veliki fudbalski talenat, ali ga je teška povreda kičme odvojila od terena.

Nekoliko meseci kasnije, našao se u grupi mladih srpskih vojnika koje su hrvatske zenge zarobile u Mirkovcima i dovele u Zagreb. Kad se vratio kući, u Sarajevo, svi su već, kaže, pričali o ratu u Bosni.

Jedna muslimanka, profesorka, dobra prijateljica naše familije, ponudila se da brata Bojana odvede u Nemačku kod svojih i spase ga onoga što se može desiti u Sarajevu. Odvela je Bojana, ovde je počeo rat, stradanje. I otac i ja uzeli smo puške... Naš život se odjednom pretvorio u pakao... Onda je otac Rajko poginuo 8. decembra 1992. - obori glavu Oliver.

Mesec dana kasnije Olivera su pogodila dva metka. Jedan u pluća, drugi u koleno. Dugo se lečio u beogradskim klinikama. I, kao i Milorad, vratio se nezalečen na položaj. Pretposlednjeg dana maja 1995. nagazio je na minu i ostao bez obe noge. Na njegovu nesreću, lekari su mu ubrzo otkrili i kancer kostiju. Usledilo je 20 operacija i Oliver je, kako kaže, čudnim čudom sve preživeo.

Na kraju, izašao sam iz bolnice i krenuo u ovu borbu u kojoj na svakom koraku doživljavam - ne poraz, nego razočaranje... Nismo, jarane, ni ja ni Milorad ni gladni ni žedni, imamo gde i zanoćiti, ali teško nam je što nas niko ne vidi, niko ne kaže: 'Ajte, borci, ovamo, da malo sednemo, da vas malo pošaljemo u neku banju, da se družite, da vam malo olakšamo te rane... " Nije sve u prokletom novcu i tih 150-200 evra invalidnine koju primamo, nama treba neka ljudska reč... - reče Oliver, a Milorad potvrdno klimnu glavom.

Zar je ova država toliko siromašna da dva teška ratna vojna invalida ne može jednom godišnje da pošalje u Igalo ili neku drugu banju. Ako jeste toliko siromašna, žao nam je naše države, više nego nas - rekoše uglas dva jarana.

Sačuvali vojnički obraz: Oliver Pajdaković (lijevo) i Milorad Tica (desno)

Bilo i ne ponovilo se!

dejton - 25301 - 23.10.2010 : Vogoscanin Pravi Vogosca -  ⁽⁰⁾

Sigurnost i garancija za opstanak Srba na teritoriji Bosne i Hercegovine, može biti, samo ako postoji Republika Srpska.

Političari iz Federacije znaju da je to istina pa se zbog toga toliko i bore da ugase njeno postojanje.

Siguran sam da će buduća pokoljenja znati da cijene datu žrtvu srpskog naroda za postojanje Republike Srpske i da će se boriti za njen očuvanje.

Sjećam se, kao da je danas to bilo, 22. februar, 1996. godine. Vogošća, avetinjski prazna, njeni stanovnici masovno odlaze, napustaju svoje kuće i stanove a mnogi od njih ne znaju ni gdje idu. Većina stanovnika Vogošće nije imala prevoz do sigurne teritorije. Ipak idu, stari i mladi, očevi i majke, u rukama nose torbe a na svojim leđima svako od njih nosi po jedno dijete.

Snijeg, danima neprestano pada, na nekim mjestima je dostigao visinu i preko jednog metra. Sve je umotano u bijeli pokrivač. Čak ni noć nije uspjela da zamrači surovu planinu iznad Sarajeva. Neprekidna kolona napaćenih i umornih ljudi teškog koraka ide prema nepoznatom, krećući se zatrpanim i vijugavim putem u pravcu Trebevića, jedinim izlazom iz pakla.

Bože smiluj se bar ti nad ovim narodom, zaustavi padanje snijega da ponosna i dostojanstvena kolona sa svojom djecicom ode na vrijeme iz ukletog grada i nađe svoj spas.

Sniježne padavine uveliko otežavaju i onako tešku sitaciju. Većina Srba, ipak, uspjela je da izađe iz Sarajeva. Mnogi od njih su sa sobom ponijeli i svoje mrtve, kao dokaz da se više nikada neće vratiti na te prostore.

Jedan američki advokat koji je vidio egzodus Srba, ovako je rekao: "Mogao sam da vjerujem da će Srbi otići iz Sarajeva ali da će sa sobom ponijeti i mrtve - e to nisam mogao da vjerujem".

Da li je to ekonomski interes Srba koji spominješ ti prokleti zlikovče Ejupe Ganiću?

Nakon Dejtonskog sporazuma o prestanku ratnih dejstava, na muslimanskoj televiziji se oglašavaju političari, Muratović i Izetbegović, pa kažu, artiljercima i specijalcima iz VRS neće oprostiti učešće u ratu, da će im se suditi a njihova imovina neće biti vraćena u njihovo vlašnistvo.

Mnogi Srbi su zbog pretećih izjava od strane političara iz Fedracije ostavili svoju imovinu i bez pokusaja da je vrate u svoje vlasnistvo odlučili da odu iz Sarajeva. Ovo su iskoristili muslimani i useljavali u njihove stanove, nudeći vlasnicima mizerne novčane naknade za otkup.

Većina Srba je svoju imovinu prodala po bagatelnim cjenama, samo da se završe mučne scene sa odlascima i kontaktima u Federaciji.

Ovo je samo jedan mali dio dešavanja iz egzodusa Srba i spasavanja od multietničkog Sarajeva.

Bilo i ne ponovilo se!!!

Kraj rata

dejton - 22398 - 24.08.2009 : Ćurćija Srbija -  ⁽¹⁾

Aranđelovdan 1995. god. Potpisan dejtonski sporazum. Prva četa semizovačkog bataljona na liniji naspram Solakovića. Na tranzistoru slušam vijesti. Tačno u podne na muslimanskoj strani linije opšte veselje i šenluk. Pucaju iz svog raspoloživog lakog naoružanja.

Na Radio Srni slušam objašnjenja dijelova sporazuma i ne mogu da vjerujem da je Sarajevo sa kompletnom okolinom koju smo držali čitav rat dato neprijatelju onako za stolom. Šok. Šta sad i kud. Nisam ni u najgoroj varijanti mogao zamisliti ovako nešto. Taj dan je bio na mene red da idem kući na odmor. Kod kuće svi članovi porodice u šoku.

Otac, tri sina, supruga i ja. Na većernjem Srninom dnevniku Momčilo Krajišnik pokušava da ublaži situaciju pričom da će Sarajevo u nastavku pregovora dobiti status distrikta. Niko mu ne vjeruje. Ni jedan član porodice nije bio u dilemi da li ostati ili otići ali kud.

Sutradan kad sam došao na liniju već se osjetilo osipanje ljudstva. Neki su već krenuli da se sele. I to oni koji su prvi trčali u SDS, prvi se prihvatili funkcija iako ih Bog nije ni za šta stvorio osim za šanu. Sad prvi napuštaju liniju i snalaze se jer su se na to pripremali za razliku od nas naivaca.

Stalno mi u glavi šta da radim sa porodicom. Imao sam moje rodbine u Vojkovićima i ženine u Gornjim Miljevićima. Nisam ni pomišljao da idem kod njih. I njima je puna kapa rata.

Međutim, nekoliko dana poslije stiže kod mene moj tetak Čedo Milić iz Vojkovića i saopštava mi da ne brinem ništa gdje ću. U dogovoru sa sinom koji već dugo živi u Švedskoj nudi mi da dok se ne snađem da dođem sa porodicom u sinovljevu kuću. Hvala mu do neba. Počinjem razmišljati kako prebaciti dio neophodnih stvari jer se sve nije imalo gdje smjestiti. Imao sam veliku novu kuću napunjenu prije rata.

U međuvremenu svakodnevno je na liniji bilo sve manje ljudi jer su odlazili. Nisu se ni pozdravljali, samo su nestajali. Tako su otišli, a da se nisu ni javili mnogi koje sam smatrao za prijatelje, kumovi, rođaci. Ostao sam na liniji do predaje linije IFOR-u kada sam i demobilisan.

Stvari mi je u Vojkoviće prevezao bez ikakve naknade komšija Brane Stevanović koji je bio invalid od prije rata i cijeli rat prevozio teške ranjenike za Pale, Sokolac i Beograd. Jedan od rijetkih koji je pokazao pravo ljudsko lice u svemu ovome. I njemu hvala do neba.

U Vojkovićima smo bili dvije godine. Prvu godinu pokušavao sam oživjeti rad moje predratne firme koja se bavila projektovanjem i izgradnjom rafinerija nafte koju sam sa Stupa izmjestio zajedno sa još nekim predratnim radnicima. Nije uspjelo jer nije bilo posla. Poslije godinu dana počeo sam raditi u Beogradu u svojoj branši, a ostatak porodice je ostao u Vojkovićima. I dalje sam pokušavao da firma u Lukavici oživi ali uzalud. U ljeto 1998. godine uspijevam prodati kuću u Semizovcu i za te pare kupiti stan u Pančevu gdje i sad živimo.

Obzirom da je suprugina porodica komplet u Istočnom Sarajevu tamo idemo često kada koristim priliku da obiđem majčin grob na groblju Stajbine u Semizovcu i Vojničko groblje na Sokocu gdje je sahranjeno mnogo moje rodbine i saboraca. Na skoro svakom trećem krstu mi je poznata slika. Neka je svima vječna slava i hvala.

Poneki od onih koji su otišli a da se nisu ni pozdravili pokušavaju da stupe samnom u vezu što ja instiktivno izbjegavam. Možda griješim. Kažu ljudski je praštati. Međutim, ja za praštanje još uvijek nisam spreman.

Sada svi živimo neke svoje živote. Ja sam još pun nostalgije i ako Bog da kada se stvore uslovi da stare dane proživim u Istočnom Sarajevu u Republici Srpskoj.