Istorija Srba kroz vijekove, vasi komentari

Bio je to vek i veličanstven i tragičan. I trijumfalan i porazan. Nema u prošlosti Srba nijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako neumitno poraznog kao što je četrnaesto stoleće.

Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vreme srednjovekovne države i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III Dečanskog, preko veličanstvenog Dušanovog carstva do poraza na Marici, zloslutnom vesniku Kosovske bitke.

Smrt kralja Milutina obeležila je novo razdoblje u istoriji srednjovekovne Srbije. NJene su granice bile znatno proširene i prema jugu i prema severu. Ali, unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo sređeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se Milutinova Srbija stabilizovala i održala.

Središnja vlast nije se učvrstila, a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno ugrožavali interese države. Ni pitanje o nasleđu nije bilo rešeno. Stariji sin Milutinov, Stefan, gotovo slep, bio je logičan naslednik, mada je njegov mlađi brat Konstantin takođe pretendovao na krunu. I Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da dođe na srpski presto, na osnovu sporazuma svoga oca i kralja Milutina. Tako je počeo građanski rat u Srbiji.

Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Dečanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i da se ustoliči kao vladar Srbije. Tada je i krunisan "bogodarovanim vencem kraljevstva srpskog" (6. januara 1322). Oženio se 1325. godine Marijom Paleolog, kćeri panhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara Andronika II. U vizantijskom sukobu između dede i unuka, Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na stranu svoga tasta. Iako je njegova strana poražena, Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Veles, Prosek i još neke gradove u Makedoniji.

Dečanski je ratovao i sa Dubrovačkom Republikom na jugozapadu. Krajem treće decenije četrnaestog veka, on je povratio Ston i Pelješac, verovatno i delove Huma.

Ali, srpskoj državi i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je da dođe do ratnog sukoba.

Bitka kod Velbužda 1330. godine između Srba i Bugara bio je taj odlučujući sudar. Bugari su do nogu potučeni, a sam car Mihailo poginuo je u ovoj bici. Andronik III, na vest o porazu Bugara, povukao je svoju vojsku koju je već bio poslao u pomoć Mihailu.

Iako je pobedio Bugare, Stefan III je i dalje imao jake protivnike u svojoj državi. Srpska vlastela mu je najviše zamerala pomirljiv stav prema Vizantiji i to objašnjavala uticajem kraljičinim. A ona je, sa svoje strane, uporno radila da naslednik Stefanov bude njen sin Siniša, a ne stariji sin Stefana Dečanskog, Dušan.

Kraljević Dušan i srpska vlastela u Zeti uveliko su rešili da je kucnuo čas da se učini kraj vladavini Stefanovoj. NJihovo uverenje utvrdio je prevrat u Bugarskoj, u kojoj je za cara proglašen Jovan Aleksandar. NJegove pretnje Srbiji ozbiljno su ugrožavale i državne granice i samu državu. Dušan je ubrzo, uz pomoć zetske vlastele, krenuo na oca, lako ga savladao i zarobio. Dušan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. a svrgnuti otac i vladar umro je posle nekoliko meseci, novembra iste godine.

Stefan Dušan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspešnijih srpskih vladara srednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do vrhunca moći i političke i zavojevačke. On je ostvario one snove koje su sanjali Uroš I i Milutin. I mnogo više.

Najtačniji opis Dušanov dao je veliki srpski istorik Stanoje Stanojević u svojoj Istoriji srpskog naroda, pre više od osamdeset godina, 1908:

"Duboke političke mudrosti u njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvati neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je shvatao potrebu u korist dobre organizacije, mada sam nije bio dobar organizator". (str. 168)

Dušan se ubrzo oženio sestrom Jovana Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujući tom braku odnosi između Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do smrti cara Dušana.

Već 1331. Dubrovčani su svečano dočekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije od njega su dobili čitavu Dalmaciju od Stona do Dubrovnika.

Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i osvojio gotovo čitavu Makedoniju, gradove Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zaključenim 1334. Srbiji su priznate sve nove granice. Jedino od čega je u ovom trenutku srpski kralj morao da odustane bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija nastavila da ratuje na jugoistoku. Od 1336. do 1340. Dušan je osvojio dobar deo Albanije i proširio teritoriju svoje države sve do Janjine. Do 1345, kada je osvojen grad Ser, Dušanova Srbija je obuhvatala celu Makedoniju osim Soluna, čitavu Albaniju i Epir, sve bivše oblasti Vizantijskog carstva.

Naredne 1346. godine Stefan Dušan se krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroša proglasio je kraljem. Ali, pošto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpski sabor prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom, proglasio cara Dušana.

Ratovanja i osvajanja Dušanova nikako nisu prestajala. On je do kraja 1348. osvojio Etoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Već 1349. napadnuta je i Bosna, ali Dušan nije uspeo da osvoji grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i opljačkao.

Početkom pete decenije četrnaestog veka Dušan se okrenuo prema severu. U sukobu sa ugarskim vladarem Lajošem osvojio je Mačvu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga, Dušanova vojska se, zajedno sa Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u prvoj Maričkoj bici. Iako je srpska vojska ubedljivo poražena, to nije ni u kom slučaju zaustavila Dušanova osvajanja.

Krajem 1355. izbio je rat između Dušana i Mletačke republike s jedne strane, i Ugarske i Bosne, s druge strane. Ali, tek što je rat počeo, car Dušan je iznenada umro (20. decembra 1355). Rat se završio posle tri godine, a Ugarska je dobila Dalmaciju i Dubrovnik (1358).

Verovatno najznačajniji dokument Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz 1349. godine (dopunjen 1354). Dušanov zakonik kodifikovao je i pravno uobličio sve one pravne norme i običaje koji su do toga doba vladali u Srbiji.

Posle smrti Dušanove, Srbija je ušla u novo razdoblje svoje burne istorije. Doba u kome su lokalni feudalni gospodari preuzeli vodeću ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti. Kralj Uroš II, sin cara Dušana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se suprotstavi. Nije mnogo vremena prošlo pre nego što se Dušanovo carstvo nije sasvim raspalo. U prvi plan došla je porodica Mrnjavčevića i još nekoliko predstavnika srpske vlastele. Neki od njih priznavali su vrhovnu vlast Uroša (Lazar Hrebeljanović u južnoj Srbiji, Vuk Branković na Kosovu, braća Baošići u Zeti, Nikola Altomanović na Zlatiboru i Rudniku), dok se Vukašin Mrnjavčević odvojio od Uroša i 1366, u svojoj prestonici Prilepu, proglasio za kralja. Ali, svaki od njih, bez obzira na svoj odnos prema Urošu, sami su brinuli o svojim posedima, jer sam Uroš to nije ni mogao, ni umeo.

Tako je Srbija, podeljena i slaba, dočekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni i rušilački huk, već je stizao do srpskih zemalja. I postajao je sve jači...

: Broj: 13374 Datum: 18.06.2007

Kosovska bitka (1)

Cuvena bitka, koja se odigrala na Kosovu polju, jedan je od najznacajnijih dogadjaja u srpskoj istoriji. Prica o ovom dogadjaju je ubrzo posle zavrsetka bitke, prerasla u legendu, koja se sa ponosom prepricava i medju danjasnim generacijama. Zahvaljujuci toj legendi ovaj cuveni sukob je u narodnoj svesti bio i ostao sredisnji dogadjaj cele srpske istorije. Taj dogadjaj je stekao zalosnu, ali i gordu slavu najveceg srpskog poraza u kojem su Srbi izgubili svoju samostalnost, iako se danas mora osnovano sumnjati da su uopste i doziveli vojnicki poraz.

Pre samog Kosovskog boja, knez Lazar je nekoliko puta dolazio u sukob sa Turcima. Prvi sukobi Turaka sa oblascu kneza Lazara, zabelezeni su 1381. godine na Dubrovici kod Paracina. U sukobu kod Plocnika 1386. godine, Turci, koje je predvodio sultan Murat I (1362-1389) su izgubili bitku.

Priznanjem vazaliteta kralju Zigmundu Luksemburskom, knez Lazar je sebi osigurao prostor za obracun sa Turcima. Tako su zapocele pripreme kneza Lazara za Kosovsku bitku.

Vojska sultana Murata sastojala se od odreda iz Evrope i Azijskog dela Osmanlijskog carstva sa iskusnim vojskovodjama: Ali-pasom, Evrenosom, Jahsiem, Sahinom i sinovima Jakubom i Bajazitom. Od srpskih velikasa sa Turcima je bio i njihov vazal Konstantin Dejanovic, ali ne i kralj Marko (1371-1395), koji je sa svojom vojskom kao vazal pomagao tek Bajazita I (1389-1402).

Bajazit je posle pogibije oca Murata I uspio da uspostavi disciplinu u turskoj vojsci, i time spreci njeno totalno rasulo i poraz. On je postao sultan. Odmah posle bitke koja je zavrsena neresenim ishodom i pogibije brata Jakuba, zbog nemira, otisao je u Anadoliju. U tome su neki videli Turski poraz.

Prema jednom “slovu”o knezu Lazaru, na Kosovu je bilo 300. 000 Turaka, a samo 100. 000 srpskih vojnika. Turski izvori, da bi opravdali to sto nisu pobedili, donose obrnute podatke: knez Lazar i njegovi saveznici, osim Vuka Brankovica i Bosanaca imao je jos vojsku od: Vlaha, Ugara, Ceha, Arbanasa, Bugara i Franaka, ukupno 300. 000 konjanika u oklopu, dok je Turska vojska imala jedva upola manje. Prisustvo ovih naroda na Kosovu u bitci na strani Srba, ne poznaje ni jedan drugi izvor do sada, pa se smatra izmisljenim.

Ova bitka je bila veoma krvava i sa velikim vojnim gubitcima na obje strane. U ovoj bitci poginula su oba vladara, i sultan Murat, i knez Lazar. Sultana Murata ubio je Milos Obilic, koji je to uradio da bi dokazao svoju odanost knezu Lazaru. On se predao Turcima, i otisao u njihov tabor, a onda je, kada su Turci poverovali u njegovu izdaju kneza Lazara, izvukao sakriveni noz i usmrtio sultana Murata. U nekim spisima se navodi da je sam knez Lazar ubio sultana. Kod Turaka se govorilo da je sultan Murat posle pobede gonio Srbe po bojnom polju, i tada se jedan srpski pesak okrenuo i ubio ga kopljem.

O smrti kneza Lazara se govori da je on uhvacen sa jos nekoliko srpskih velikasa, odveden u turski tabor i tamo posjecen. O ishodu ove bitke postoje mnogi spisi. U jednom spisu pisano pre 1402, pise da su obe strane obustavile boj, sa mnogo mrtvih na obe strane i oba vladara. Veliki obostrani gubitci vise su pogodili Srbiju, koja nije imala mogucnosti da se ponovo suprotstavi Turcima.

Kosovska bitka nije bila ni prva ni posljednja bitka Srba sa Turcima. Za Srbe Kosovska bitka izrasta u mit. Ona za nas narod nije zavrsena porazom, vec se smatra za veliku pobedu pravoslavlja i srpske ljubavi prema svojo vjeri i slobodi. Kosovski Vidovdan je ispit jedne epohe i kosovska generacija je taj ispit polozila sa odlicnim uspehom.

Odlučna borba na Kosovu zbila se na Vidovdan, u utorak, 15. juna 1389. po starom, a 28. juna 1389 po novom kalendaru. Pojedinosti o celom toku bitke nisu poznate. Nepoznato je ni kad je poginuo sultan Murat. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji izvor, Konstantin Filosof, kazuje da su jednog srpskog plemića neki zavidnici tužili knezu Lazaru da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda. Kad je došao do sultana, Miloš je zario mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi izvor, Jefimijina Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku 15. veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Narodno predanje je razvilo verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih izvora dobija se da Miloš svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače istorijski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od 18. veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine 15. veka. Međutim, turski izvori tvrde da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, dok je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit, brz i odlučan i s toga prozvan "Jilderim" (Munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da li Muratovo turbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče da pogubi brata Jakuba navodno za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga ukloni kao takmaca za presto i da odmah potom krene kući i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje teško je osudilo Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a verovatno mu se nije htelo oprostiti što i on na Kosovu nije našao smrt uz Lazara i ostale srpske vitezove.

: Broj: 13373 Datum: 18.06.2007

Kosovska bitka (2)

Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u istoriji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Međutim, po Srbiju posledicu su odmah bile vidljive. Bez Lazara i bez vojske, zemlja je ostala obezglavljena sa ženom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom.

Bajazit I, kao novi sultan, je uzeo za ženu Lazarevu kćerku Oliveru Despinu. Srbi su bili primorani da plaćaju danak Turcima i obavezali su se da ratuju u korist Turske. Lazarev sin Stefan će se boriti na strani Turaka u bici kod Angore između Bajazita i Tamerlanovih Mongola. Mnogo kasnije, nakon dve manje bitke, Turci će 1459. konačno zauzeti ostatke Srbije.

Lazareva pogibija se već krajem 14. veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan srpski vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva žena spisatelj u srpskoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, je izvezla Lazaru na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko proosećanu molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu.

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska bitka se često slavila u srpskoj istoriji i predmet je srpske narodne epske poezije.

Zapisi Benedikta Kuripečiča nastali su 250 godina nakon Kosovske bitke. Benedikt Kuripečič je bio član austrijskog poslanstva u Carigradu. Na putu za Carigrad su se zaustavili i u Prištini. U svom putopisu napisao je neke interesantne stvari o toj legendarni bici. Kako kaže Kuripečič u svojoj knjižici, tokom putovanja zaustavili su se kod "čudnog groba", lepo ukrašenog i pokrivenog kupolom. Na tom mestu sultana je nožem rasporio neki stari srpski vitez po imenu Miloš Kobilić. To je bio jedan od prvih opisa mesta pogibije sultana Murata. Dalje piše o bici i kneževoj svečanoj večeri pred bitku, pri čemu mu je Miloš obećao, da će napraviti nešto što mlađi ne mogu i da će sam završiti njegov rat uprkos tome da će izgubiti glavu. Sutradan, uoči bitke Miloš odlazi u sultanov šator, gde mu je sultan pružio nogu da je Miloš poljubi. Na šta mu Miloš reče: "Nije dostojno, da ti kao hrišćanin poljubim nogu, zato ćeš sada primiti svoju nagradu. " Miloš je pri tome izvukao nož i rasporio Muratu trbuh. Benedikt Kuripečič završava knjižicu rečima da su Turci pri tom izgubili glavu i pobegli i tako su se knez i njegova vojska lišili neprijatelja.

Kuripečič u svojoj belešci zauzima gledište, da su Turci izgubili boj na Kosovu. Takvi su bili i prvi utisci u svetu. Poznato je, da je kralj Tvrtko slao u svet vest o velikoj hrišćanskoj pobedi nad Turcima. 1. avgusta 1389. šalje u Trogir pismo o velikoj pobedi. Početkom oktobra 1389. šalje slično pismo u Firencu i 20. oktobra dobija iz Firence odgovor u kome mu čestitaju na pobedi i malo ga grde jer nije pre slao vesti i da o toj pobedi već znaju. I kod Mlečana je vladao utisak, da su Turci na Kosovu loše prošli. Krajem jula Mletački senat šalje na Portu poslanicu novom turskom sultanu. Pošto nisu tačno znali ko je zauzeo presto, mletački je izaslanik nosio sa sobom dva pisma. Jedno je bilo naslovljeno na Bajazita, a drugo na Jakuba, pri čemu bi poslanik prvo morao utvrditi ko je novi vladar. Pri predaji je poslanik imao nalog da izjavi : "Pre polaska naših galija iz Mletačke republike smo čuli, ali ne baš jasno, o ratu, koji je izbio među svemogućim gospodarom Muratom, vašim ocem i knezom Lazarom, o kome se pričaju razne stvari, kojima naravno ne možemo verovati. Uprkos tome smo obavešteni o smrti pomenutog gospodara Murata, što veoma žalimo. " Mletačka vlada se pri tome držala samo na rečima sućuti, što dokazuje, da su u Mletačkoj republici šest sedmica nakon bitke kružile priče o nepovoljnom ishodu za Turke. Sačuvana je i jedna beleška, koja govori, da su vest o turskom porazu dobili i u Parizu.

Dada : Broj: 12912 Datum: 25.05.2007

Tvrtko I Kotromanić

Bosanski ban Tvrtko I Kotromanić krunisan je za kralja Bosne na Mitrovdan 26. oktobra 1377. Od tada je Bosna postala kraljevinom. Prvi put očuvana titula u pomenu novog kralja je iz 1378. - kralj Srbljem i Bosni i Primoriju i Zapadnim stranam. Nemajući drugih povoljnijih okolnosti, bosanski ban Tvrtko je u obnavljanju starog srpskog kraljevstva našao izgovor za stvaranje bosanske kraljevine. Bio je rodbinski povezan sa Nemanjićima, a osvojio je teritorije koje su bile ranije u državi Nemanjića.

Da se ne prepucavate o Tvrtku evo par informacija.

Dugo vremena se smatralo da se Tvrtko krunisao u manastiru Mileševa u Polimlju, te da ga je krunisao mileševski mitropolit. Kasnije je utvrđeno da Mileševa nije tada bila mitropolija, te da se zapravo radi o crkvi u Milima (današnji Arnautovići). Najnovija postavka je da je kralja krunio djed Crkve bosanske.