|
Gogle Search
Gogle Oglasi
|
|
|
Prijatelj :
|
22616 |
27.09.2009 |
Iz knjige dr.
LazicaEvo i avgusta 1995.
godine.
Vreo od tona čelika ustaških haubica, VBR-ova, NATO-avijacije koja je uništila kompletne radarske sisteme, navigacione sisteme Republike Srpske Krajine, raketne sisteme.
A tone i tone čelika, vrelog čelika, srušiše se ovog vrelog početka avgusta na Knin, na Liku, Kordun, Baniju.
Moju Baniju, gde provedoh dvanaest meseci boreći se sa napaćenim srpskim narodom, za slobodu, za šume, za njive, ambare, svinjce.
Za život.
Prost život.
Gori Petrinja, Glina, Kostajnica, Dvor.
Ustaška armada uništava Srpsku Krajinu, a ona je sama.
Neko kaže izdaja, neko kaže pobegli su.
Nisu oni ni izdali ni pobegli.
Njih je napala ustaška armada, naoružavana pune četiri godine najmodernijim oružjem Zapada.
Uvežbana, napala je na slabo naoružan i malobrojan srpski narod.
Veliki ostatak srpskih civila nemo je to gledao.
Srpska Krajina je pala za nekoliko dana pod ustašku nogu.
Nestalo je onog za što sam se borio pre četiri godine, za što se borio srpski narod u Krajini, za što mnogi hrabri mladići, devojke, deca izginuše.
Sve je nestalo u trenutku.
Nije to moglo tek tako da nestane.
Svet je tako hteo.
A ustaška produžena ruka tog ekspanzionističkog sveta samo je završila prljavi posao.
Šta reći? Tugujem za Krajinom.
Tugujem za srpskim narodom.
Preživljavam sa svakim paćenikom na drumovima Republike Srpske i Srbije.
Stotinama hiljada napaćene dece, žena, staraca - i onih u traktorima, i onih u automobilima, i onih što idu peške, i onih na konju, i onih što prutom teraju po dva-tri grla stoke, asfaltom, ka Srbiji.
Patim sa narodom koji izgubi svoj dom, svoju otadžbinu, i krenu u izgnanstvo.
Pola miliona Srba za nekoliko dana postadoše izgnanici, bez svoje pradedovske otadžbine i zemlje.
Nema više srpskog Knina, srpske Gline, Dvora, Kostajnice, Vrgin- Mosta, Vojnića, nema više junačke Like.
Ustaška noga zgazila je sve..
A mi, Srbi, treba da tugujemo! Moramo da se sramimo što ostavismo taj narod sam.
A ja, kao lekar, kao čovek i borac Republike Srpske Krajine, patim, tugujem i imam pravo na to.
Makar imam to pravo.
A taj civilizovani svet, da li on gleda tu kolonu, nepreglednu kolonu dece, staraca, ljudi, zavežljaja, da li gleda pola miliona izgnanika, srpskih izbeglica koji beže pred ustaškim hordama i ustaškim nožem? Da li oseća? Ne oseća on ništa! Gledamo njihove emisije na Si-En-En-u, Bi-Bi-Si-ju, Euro-njuzu, i svim ostalim koje možemo ovde da pratimo - nema ni traga sažaljenja, ni traga saosećanja, samo zato što je u pitanju srpski narod.
A da se radi o sto muslimana ili sto Hrvata - ceo svet bi se tresao nad srpskim varvarstvom.
A šta je to pola miliona Srba? Ništa! Pa zar vas to ne podseća na Hitlera, na Aušvic? Šta su bili Cigani, Jevreji, Srbi za Hitlera?! Ništa! Milion, dva, deset miliona, ništa!!! Konc-logori, smrt, prinudni rad.
Za jednog Nemca - sto Srba! Zar i ovo ne podseća na to? Šta je pola miliona Srba u odnosu na sto muslimana, sto Hrvata?! Kad je u pitanju sto muslimana ili Hrvata, ceo svet se trese; televizija, novine, svetski političari, pesnici, pisci protestuju, štrajkuju glađu, sablažnjavaju se nad srpskim varvarstvom.
A kad su Srbi žrtve? Pa to je stoka! A stoka je za klanje, za odstrel.
E, "civilizovana Evropo varvarska"! Tvoja skora istorija bila su varvarska plemena, germanska, franačka, saksonska i normanska.
Nisi ti daleko odmakla.
Odmakla si tehnologijom, načinom života, zgradama, mostovima, ali nisi genetski.
Ostala si varvarska zemlja.
Bezosećajna, gruba.
Pitam se šta je sa mnogim mojim prijateljima iz Krajine, jesu li živi? U moju kuću, kod moje porodice u Nišu, smeštena je jedna krajiška porodica, moji prijatelji s kojima sam se družio 1991.
godine u Dvoru.
Muž, žena i dvoje dece stigli su do moga stana, do jedinog utočišta, sa zavežljajem, sa nekoliko krpica.
Tu su već nekoliko meseci.
Dvadeset i trećeg avgusta, kad sam posetio Niš, sedeo sam s njima.
Sedeli smo, pričali.
Koja je njihova perspektiva, ko su oni, šta su? Po njima, više niko i ništa.
Stranci, Srbi izbeglice u Srbiji.
Očajni su, ne vide izlaz.
Godinama nešto gradili njihovi "đedovi", očevi, oni sagradili, stekli, a sada ostali sa nekoliko krpica.
Kako početi ispočetka? I koliko je takvih porodica rasturenih širom Jugoslavije? Koliko ljudskih sudbina, koliko izgubljenih života? Koliko očaja, koliko jada? Kako ponovo živeti? To je pitanje koje sve njih okupira.
A ustaše, evo im Krajine! Uzeše taj prostor, ali nema ko tamo da im živi.
Ostadoše pusti prostori, rezervat, šume, livade i spaljene zgrade i leševi srpskih staraca koji ne mogoše krenuti za kolonom očajnika.
Ostadoše pusti gradići, pusta-polja, jer neće hrvatski narod da se vrati, ne želi da živi dole.
Oteraše Srbe koji su i pre ovog rata živeli tu i predstavljali devedeset posto ukupnog stanovništva.
I sad misle da tamo dovedu svoj narod.
Teško je to.
Ja, koji sam večni optimista, mislim da smo Krajinu izgubili "za veke vekova".
|
|
|
Fizijatrija Kozic : Bih
|
22117 |
09.07.2009 |
Heroj Dr.
LazicSamo sam htjela pozdraviti Dr.
Lazića i uvijek ga se rado sjetim.
|
|
|
Mindjusa-Semizovac : Usa-Texas
|
21886 |
04.06.2009 |
Dr.
LazicTokom ratnih operacija na Ravnom Nabožiću ratne '93.
godine bio sam teško ranjen (nagazio sam na paštetu) i tom prilikom sam izgubio levo stopalo.
Iz Vogošće sam prebačen direktno za Blažuj u Žicu gdje me je primio Dr.
Lazić, pregledao u sljedećih 15-ak dana obavio dvije operacije.
Nikada nisam imao prilike da mu se lično zahvalim, pa bih to želio da učinim ovom prilikom.
Neka ga Bog čuva i podari mu sve najbolje.
Takođe bih želio da ovom prilikom pozdravim sve Srbe, ma gde bili.
|
|
|
Vogoscanin Pravi : Vogosca
|
20814 |
26.02.2009 |
Dr.
LazicKo je Dr.
Miodrag Lazić? Mnogi u Republici Srpskoj su čuli za Dr.
Lazića.
Markantna ljudina, crne kose krupnog glasa, visok i lijepo građen.
Za mnoge ranjenike izgledao je jos veći kao čovjek dobrog srca.
Pitao sam se dali taj čovjek spava, jer je radio 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji kao dragstor.
Ni jedan ranjenik nije primljen u bonicu " Žica" u Blažuju a da ga naš doktor nije primio i pregledao rane.
Njegov veličina je bila i u tome da je isti odnos imao i prema ranjenicima druge nacionalnosti.
Sjećam se jedne priliki kad je rađena Crna Rijeka u bolnicu je stigla jedna djevojka koja je bila muslimanka.
Bila je ranjena i smjestena je sa našim borcima u istu bolnicu.
Dr.
Lazić joj je dao maksimalnu njegu i zaštitu u toj bolnici.
Poslije izliječenih rana pokušali su da je predaju na muslimansku stranu ali su njeni roditelji odbijali sa pričom da je ona četnicka kurva i da njima više ne treba.
On je držao u bolnici cijelo vrijeme do konačne prdaje na muslimanku stranu.
Jedne prilike moj ratni drug Ranko Radovanović je odveo svoju suprugu u bolnicu i tamo su ustanovili kamen u žuči.
Trebala se vršiti operacija i jedan "doktor" mu je tražio 350 njemačkih maraka za taj zahvat.
Ranko nije imao te pare i bio je na velikim mukama šta da radi sa svojom suprugom.
Doktor Lazić je bio upoznat sa tom situacijom i kad je vidio Ranka na hodniku svatio je da nešto nije u redu.
Zovnuo ga je u njegovu ordinaciju pa ga pitao: "Koliko traži? ".
Ranko se onako zbunjen zagledao u njega, a on ponovi "Govori koliko traži".
Ranko mu je sa strahom u glasu rekao "350".
Doktor mu tada reče: "Dovedi sutra ženu ovde kod mene, ja ću je operisati.
Ne trebaju tebi pare! ".
Ranko je sutradan doveo svoju ženu i Dr.
Lazić je izvršio hirusku intervenciju.
Rankova žena bila je spašena, a doktor Miodrag Lazić je napravio još jedno veliko dijelo.
Zato Doktore Laziću veliko ti hvala za sva djela koja si počinio na našim prostorima, a bilo ih je pregršt i ako znam da si ih od srca činio.
Ovaj nas doktor je zaslužio Nobelovu nagradu kao i bezbroj ordena za svoj rad.
Ne može se opisati koliki je on heroj bio i koliko je ljudskih života spasio.
|
|
|
Malislatki Stanojevic : Backa Palanka
|
19400 |
09.11.2008 |
Dr.
LazicDa li si kontaktirao dr.
Lazića - "Dnevnik jednog hirurga", poslao sam ti mogući kontakt sa njim, na tvoju hotmail adresu.
Ako si u mogućnosti da objaviš djelove njegove knjige, da i drugi upoznaju njegovu ljudsku veličinu.
Ja je dobro poznajem, neću reći doktorsku, nagledao sam se ja dobrih doktora ali loših ljudi u Žiči, Koranu, Sokocu ( dr.
Taušan, dr Turuntaš gledali su materijalnu korist ).
Dr Lazić je istinski rodoljub, ostavio je svoj posao, porodicu i otisao u neizvjesnost, da pomaže Srbe preko Drine, a neki naši doktori su bježali preko Drine kad su nam bili najpotrebniji.
Neke i lično poznajem.
Koristim priliku da se javno zahvalim: doktorima Laziću, Pejiću, Stankoviću, Djeriću, Borkovcu...
neke sam i zaboravio.
Medecinskom osoblju Korana: glavnoj sestri Veri, medecinskom bratu Dušku Pavloviću, sestrama: Blagojević ( ime sam zaboravio ), Spomenki, Šehovac, Snježani, Dušanki.
Nezavrsenim medecinskim sestrama sarajevske Medecinske škole ( I - IV godina ), djeca su bila odlična.
Poslije su ih tjerali da polažu praksu, možete zamisliti kao da im prakse nije bilo preko glave.
Fizioterapeutu Slavku Malešu i njegovoj ženi, Todorović Mirjani.
U ratu se spominju generali, lopovi, političari ( oni najviše ), ali medecinsko osoblje brzo zaborave...
i u pohvalama i nagradama.
|
|
|
Nedeljko Lubura : Srpsko Sarajevo
|
11392 |
27.01.2007 |
ZahvalnicaSasvim slucajno sam nasao ovaj portal i vec dva sata mi privlaci paznju.
Zelio bi da se zahvalim dr.
Lazicu koji je spasio zivot mom ujaku, kojeg je pomenuo imenom i prezimenom kao jednu od najtezih operacija.
Jos jednom HVALA
Mislim da bi mu se ti i njegov ujak najbolje zahvalili ako biste kupili njegovu knjigu.
Ovo su samo odlomci iz te knjige koju je doktor Lazic objavio.
|
|
|
Vedrana Djurdjic : Tucson, Az
|
10968 |
07.12.2006 |
DR.
LAZICSasvim slucajno sam naisla na ovu stranicu danas trazeci neke informacije o masakru na Čemernu.
Nisama neznam kako ovdje zavrsih.
U toku rata imala sam operaciju i DR.
Lazic je bio moj hirurg.
Znam da je mnogo vremena proslo i jos vise ljudi kroz operacione sale Dr.
Lazica, ali samo zelim da se zahvalim.
VELIKO HVALA DR.
LAZICU
|
|
|
Dr. Miodrag Lazi} :
|
5149 |
12.03.2006 |
Dnevnik ratnog hirurga (1)Pise: Dr.
Miodrag Lazić
Miodrag Lazić: Dnevnik ratnog hirurga, Knin 1991 -Srpsko Sarajevo 1995.
Dnevnik užasa - jer ga donosi ratni hirurg sa prve linije fronta jednog rata u kome u najstrašnijim mukama umire, ili ostaje obogaljeno, fizički ili duhovno, najčešće i fizički i psihički istovremeno, bezbroj mladih ljudi, žena, djece, staraca.
S druge strane, svjedočanstvo M.
Lazića o nadljudskoj borbi zdravstvenih radnika u ratnoj bolnici "Žica" u Blažuju za život ranjenika spomeničkog je karaktera - što je i svojeručan omaž zdravstvenim radnicima uopšte, onima koji u svakom ratu ostaju u sjeni; malo ili nimalo se zna o paklu kroz koji ovi junaci prolaze.
20.
septembar 1992.
godine
Bolnica "Koran" Pale - ratna bolnica.
Stigao sam helikopterom iz Beograda.
Pale - centar, Televizija, Radio, Vlada, Predsedništvo.
Sigurnost.
Bolnica, dobro opremljena.
Operišem.
Odlazim na Ilidžu, na drugu stranu Sarajeva.
Slepo crevo.
Sa svih strana su "oni", samo jedan put slobodan - severnim obodom Sarajeva.
Njive, potoci, puteljci, četiri sata putovanja.
Ovim jezivim putem, nazvanim "srpska magistrala" (humor svojstven našem čoveku i u najtežim situacijama) putuju ranjenici sa "najžešćeg" dela sarajevskog fronta do prvog hirurga i spasa.
Četiri do pet sati užasa.
Putuju kamionom, sanitetskim, koji prima pet do šest ranjenika.
Ko se jednom vozio tom "stodesetkom", zna kakoje teško i najzdravijem, na asfaltu, a kamoli ranjeniku po rupama, njivama i klizištima.
A kad padne sneg, prolaza nema.
Od pet ranjenih, dva umiru, tri prežive.
Preživeli su u teškom šoku, na granici života.
Ranjenici dolaze iz pet sarajevskih opština: Ilidže, Neđarića, Hadžića, Vogošće, Rajlovca i Ilijaša.
Drugi put za život nisu imali.
Na Ilidži imaju bolnicu, ali nemaju opšteg hirurga.
Sa instrumentarkom i jednim kolegom odlazim na Ilidžu, u neizvesnost, i, sigurno, najopasniji deo bosanskog ratišta.
Bolnica pored Ilidže, jedan kilometar od Vrela Bosne, na samoj padini Igmana, ratna bolnica "Žica".
Lep objekat, ali na čistini, osamsto-devetsto metara vazdušne linije od njihovih položaja.
S jedne strane Igman, s druge - Otes.
Igman, svuda oko i iza nas.
Odatle se muslimani spremaju na proboj prema Sarajevu.
Mi smo im, bukvalno, na putu.
|
|
|
Dr. Miodrag Lazi} :
|
5148 |
12.03.2006 |
Dnevnik ratnog hirurga (2)26.
novembar 1992.
godine
Juče sam bio na Ilidži i greškom pošao prema Butmiru, koji "oni" drže.
Malo je falilo da odem na neprijateljsku teritoriju.
Inače, ovde operišem gotovo sve, izuzev glave.
Jedini "radim" trbuh i grudni koš.
Do sada, oko trideset teških operacija i više od sto ranjenih.
Vodim i postoperativnu intenzivnu negu.
Pre dva dana ovde je bila doktorka Braun iz Međunarodnog komesarijata za pomoć, i kada je videla Intenzivnu negu, broj ranjenika,
teško operisane, pitala me je da li je moguće da sam sve to sam operisao.
Kada sam odgovorio pozitivno, rekla je da mora da sam ili fantastičan hirurg, ili lud čovek.
Pre pola sata gađani smo teškim granatama.
Sedam ih je palo u krug od sto metara oko nas.
Nije prijatno.
Inače, imamo dosta ranjenih i poginulih.
Bolnica i ja, kao jedini hirurg za grudni koš i trbuh, pokrivamo ogroman prostor, koji je, ujedno, i najžešća linija sukoba na sarajevsko-romanijskom ratištu, koja čini osamdeset odsto celokupnog ratišta.
Mnogo radim.
Fizički sam sposoban, psihički se držim.
Za sada imamo materijala za rad.
Kako će biti dalje - ne znam.
Kompletnu bolnicu, lekove, opremu, instrumente, hranu, dobijamo od Francuza.
Verovali ili ne, ali je istina.
Iz Srbije, iz Jugoslovenskog crvenog krsta pomoć uopšte ne stiže.
Da nije pripadnika Francuskog bataljona, francuskih "Lekara bez granica" i njihovih novinara, bolnice ne bi bilo.
27.
novembar 1992.
godine
Ponovno granatiranje Ilidže.
Dvadeset pet ranjenih, četiri teško.
Operišem mladića od dvadeset godina - ruptura desnog bubrega, tanka creva na više mesta iskidana, povreda kičme, krvari.
Elez Želivoje, 1969.
godine rođen, sa Ilidže.
Mislim da će preživeti.
Radim od podne do jedan sat ujutru.
28.
novembar 1992.
godine
Danas do 12 sati pet ranjenih.
Operišem mladića sa povredom trbuha.
Treći brat Simića.
Pre dva meseca dva brata Simića takođe operisana.
Ovaj jetra i želudac.
Biće sve u redu.
Posle toga, u mom životu najteža operacija.
Pet sati očaja.
Jevrić Dragan, 1958.
godište, Ilijaš.
Iskidani glavni krvni sudovi noge.
Nemam veštačku protezu za premoštavanje arterije i vene.
Da li samo zbog toga seći u kuku nogu mladom čoveku?! U zadnjem momentu pronalazimo jednu protezu, ali je ona mnogo većeg promera nego što treba.
Uspevam da prespojim krvne sudove.
Ujutro, noga topla i puls opipljiv.
|
|
|
Dr. Miodrag Lazi} :
|
5147 |
12.03.2006 |
Dnevnik ratnog hirurga (3)18.
decembar 1992.
Bio je to krvav dan.
Više od pet stotina teških granata palo je po Ilidži i Blažuju, sedam stotina po celom našem frontu.
A onda su krenuli pešadijskim napadima na Hadžiće, i sa Igmana na naše.
Odbili smo ih uz žrtve.
U operacionu salu sam ušao u šest, a izašao u 23 sata.
Šest teških torako-abdominalnih operacija zaredom.
Četiri borca, od kojih jedna hrabra devojka.
Samardžić Radoslav, 1970.
godište, iz Vogošće - teške povrede stomaka.
Kakuća Radovan, 1955.
godište, Semizovac - teške povrede stomaka i jetre.
Rosuljaš Novo, 1968.
godište, Ilijaš - teška povreda stomaka i Radovanović Sanja, samo dvadeset četiri godine, srpski borac sa Žuči, devojka iz Vogošće, eksplozivna rana trbuha - pola desnog bubrega je smrskano u trbuhu, pola je ispalo napolje, kroz veliku ranu.
Debela i tanka creva su iskidana na više mesta.
Delovi dva kičmena pršljena odvaljeni, veliko
krvarenje pored kičme, smrskana bedrena kost sa desne strane.
Radio sam je dva sata, brzo.
Krvarenje je zaustavljeno, tehnički sve urađeno, ona stabilna.
Čak i razgovaramo posle operacije.
Biće dobro.
Ovo mi je nagrada za sve muke.
Jedan mladi život poklonjen.
Kažem joj: "Sad je jutro, dva sata.
Počeo je 19.
decembar 1992.
godine.
Danas je Sveti Nikola.
To je moja slava, a, Sanja, od danas, to je i tvoja slava.
" Tačno posle godinu dana, u moju sobu u bolnici ušla je jedna mlada, lepa devojka.
Nasmešila se.
Nisam je prepoznao: "Doktore, Sanja.
" Donela mije sliku, akvarel, na poklon.
Sama je naslikala za vreme rehabilitacije u Srbiji.
Danas ta slika visi na zidu moje radne sobe u Nišu.
19.
decembar 1992.
godine
Samo nekoliko sati odmora.
Od 11 sati sam u sali, u 18 sam izašao.
Više od sedam sati.
Dve teške povrede.
I dalje napadaju pešadijski.
Oni su tu, na samo kilometar iza i oko nas.
Tuku nas teškim mitraljezima.
Operacije nikad teže.
Povrede sve raznovrsnije, razaranja sve veća.
Upotrebljavaju rasprskavajuće metke.
Creva na više od dvadeset mesta iskidana i izbušena, bubrezi i jetra, kosti karlice, velika krvarenja.
Mokar do kože od krvi i sadržaja creva.
Juče sam završio operaciju tako što sam sa sebe skinuo i mantil i rukavice.
Operisao sam golim rukama.
20.
decembar 1992.
godine
Jutros je mirno, ali to ne miriše na dobro.
Juče su Srbi ovde slavili Svetoga Nikolu i sahranjivali svoje mrtve sinove.
Tuku nas teškim mitraljezima.
Operacije nikad teže.
Povrede sve raznovrsnije, razaranja sve veća.
Upotrebljavaju rasprskavajuće metke.
Creva na više od dvadeset mesta iskidana i izbušena, bubrezi i jetra, kosti karlice, velika krvarenja.
Mokar do kože od krvi i sadržaja creva.
Juče sam završio operaciju tako što sam sa sebe skinuo i mantil i rukavice.
Operisao sam golim rukama.
|
|
|
Dr. Miodrag Lazi} :
|
5146 |
12.03.2006 |
Dnevnik ratnog hirurga (4)31.
decembar 1992.
godine
Srećna Nova godina! Godina! Ironija! Gadost! Dvanaestoro dece je ranjeno u Hadžićima.
Troje sam operisao.
Velike povrede.
Kad vidim ranjeno dete, umirem.
Danas sam umro dvanaest puta.
Očekujemo napad na nas.
Veliku ofanzivu, kako je muslimani najavljuju.
Ima ih dvadeset hiljada na Igmanu.
A nećemo se dati! Zadnja dva dana palo je više od dvesta granata po nama.
Pa onda reci - "Srećna Nova godina'
2.
januar 1993.
godine
Treća kalendarska godina kako sam na ratištima.
Juče ujutru, 1.
januara, u 7 sati, operisao sam jednog ranjenog borca.
Trbuh.
Sve je ostalo isto.
Očekujemo napad.
Sneg je žestoko napadao.
Možda je to i dobro, da pokaže tragove zveri.
7.
januar 1993.
godine
Hristos se rodi! Nemam ni vremena ni strpljenja da pišem.
Na desetine ranjenih i mrtvih za zadnja tri-četiri dana.
Desetak teških operacija: Antelj Milivoje, 1960.
godište, Hadžići, povrede velikih krvnih sudova desne noge.
Ždrale Milorad, 1964.
godište, Rakovica.
Lemez Dragiša, 1957.
godište, Rajlovac.
Obojica teške povrede trbuha.
Pajić Boro, Ilijaš, 1960.
godište, teška povreda trbuha i krvnih sudova noge.
Lazić Stanimir, 1966.
godište, Rakovica, povreda grudnog koša.
Serafijan Novica, 1950, Rakovica, povrede trbuha.
Više od dvadeset četiri povrede tankih creva.
Stolica Pavle, 1958, Rakovica, povreda trbuha.
Adžić Dušan, 1923, Vogošća, povreda trbuha.
Bjeloš Dušan, 1931, Ilijaš, povreda grudnog koša.
Petrović Radovan iz Hadžića, povreda stomaka.
Lazić Mile, 1949, Rajlovac, povreda trbuha.
Uspeli su da nam probiju liniju na nekim mestima, ali nakratko.
Danas su naši uzvratili.
U jakom kontranapadu vratili su rovove na Veloj.
Četrdeset njihovih leševa u snegu.
Uglavnom, belosvetski džihad-ratnici.
|
|
|
Dr. Miodrag Lazi} :
|
5145 |
12.03.2006 |
Dnevnik ratnog hirurga (5)1.
januar 1993.
godine
Puno je posla ovih dana.
Ne pišem.
Današnji dan počinjem rečju - snajper.
Jedan santimetar sam bio od smrti, sigurne.
Samo jedan santimetar niže, i pogodak u moju slepoočnicu.
Spasao me je ram na desnim vratima golfa, na putu Ilidža-Vogošća-Pale.
Metak nije uspeo da probije dupli lim.
Pošto mi je u tom trenutku glava bila naslonjena baš na to mesto, bio sam samo kontuzovan.
Da je išao jedan santimetar niže, bio bih bez pola lobanje.
Tri sata ležimo u blatu, pod kišom metaka iz nekoliko snajpera.
Kola ispred i iza nas.
Ne pomeramo se.
Tuku po nama nemilice.
Gume na autima izbušene.
Pucaju stakla na kolima.
Jedan metak mi je prošao kroz džep pantalona, u kojem je bila vunena kapa, i progoreo je, napravivši dve rupe na njoj.
Zapaljivi meci.
Na kraju, pretrčavanje brisanog prostora od pedeset do šezdeset metara.
Nije prijatno.
Čuvam zrno namenjeno meni.
Da li je to Bog poslao po mene? Operišem u osam sati ujutro, a onda, iznenada, nekoliko granata direktno po nama.
Mislim da smo pogođeni.
Ipak, sve je u redu.
Nema povređenih.
Bog čuva svoje Srbe.
Petoro ranjene dece, iz Ilijaša.
Dvoje operišem: trbuh, vilica, šaka.
Jedan je kao moj sin.
Tuga.
Mala deca ranjena granatama.
Dečak iz Ilijaša, Krsmanović Velibor, 1980, kao moj sin, liči na njega: trbuh, vilica, šake.
Drugi, Malinović Radoslav, 1978, iz Hadžića, eksplozivne povrede lica i stomaka.
Obojicu operišem.
Tuga, mala deca ranjena granatama.
Teži mi je ovaj dan nego svi drugi skupa.
Mislim na moju Ninu i Peđu.
I ovo su nečiji Peđa i Nina.
Moram da ih spasem! Jedan je dosta iskrvario.
Dvadeset tri je sata, Intenzivna nega.
Milujem plavu kosicu.
Deca povraćaju.
Ostali su živi.
Sve će biti u redu.
Pored njih leži mala Tanja od sedam godina, iz Ilijaša, i plače.
Mali Vele, pametan kako to samo dete može da bude, teši je: "Ne plači Tanja,
|
|
|
Dr. Miodrag Lazi} :
|
5144 |
13.03.2006 |
Dnevnik ratnog hirurga (6)28.
januar 1993.
godine
Juče i danas se vode žestoke borbe.
Žuč, Sokolje, Rajlovac...
Osam je naših mrtvih boraca.
Šest teških operacija.
Mijatović Momčilo, 1948.
godište, Rajlovac.
Teška povreda karlice i unutrašnjih organa, veliko krvarenje, izuzetno teška operacija.
Umro je pola sata nakon operacije.
Drašković Goran, 1966, Rajlovac, povreda grudnog koša.
Durić Niko, 1938, Ilijaš, teška povreda trbuha.
Put za Pale, i naš jedini izlaz, zatvoren je! 29.
januar 1993.
godine Put je vraćen, uz žrtve, ali oslobodili smo ga i odbacili neprijatelja.
Ponovo imamo vezu sa svetom.
30.
januar 1993.
godine
Azići, deo ilidžanske opštine koji su držali muslimani.
U žestokom kontranapadu oslobađamo ga.
Jedan borac je mrtav, više ranjenih.
Jedna teška operacija grudnog koša.
Beribaka Miro, 1964.
godište, sa Ilidže; grudni koš razvaljen rasprskavajućim metkom, pluća iskidana,
vise van grudnog koša.
Spašavam ga.
Operacija traje dva sata, izuzetno teška, ali živ je.
Da je stigao petnaest minuta kasnije, bio bi mrtav.
Ali, poginula su dva moja dobra druga, a jedan je teško ranjen.
Novinari.
Najhrabriji.
Išli su zajedno sa našim borcima i snimali bitku.
Ludo hrabri.
Ovde biti, to je već hrabrost.
Ići u bitku, u prve redove, sa kamerom i rečima, da direktno pišeš istoriju, to je ludo hrabro.
Poginuli su od granate.
Moji dragi drugovi, novinar Radio-Ilidže Miloš Vulović, i snimatelj, saradnik TV Novi Sad, Žika.
Svi smo ga tako zvali.
Neka im je slava.
Svi tugujemo za njima.
Troje male dece ostalo je bez očeva.
Moj drug, novinar TV Novi Sad, Vlado Vukašinović teško je ranjen.
Odmah sam ga operisao.
Život mu nije u opasnosti.
Prebacujem ga na Pale, a odatle helikopterom na Vojno-medicinsku akademiju.
|
|
