|
|
|
|
|
|
|
|
Nalazite se na Rat1992-NEVESINJSKA Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje Pogibija Vasa Golanevesinjska - 69393 - 14.05.2012 : Novak Alimpic Beograd - (2)
Ćićolina je bila ekipa sastavljena uglavnom od momaka iz mostara i okoline. Nju je vodio Milenko Savić Čova (Raštanin), Sašo Savić.. . mahom momci od 67. do 75. godišta, ekipa mlada i srčana, prošla je sva najjača ratišta po Bosni, uključujući i sve muke Podveležja. Momci su bili sasvim OK i jako smo se dobro slagali. Kako to vi u Bosni kažete, mi haustorčad se brzo i lako kapiramo bez obzira iz koga smo grada. Vaso Golo je rodom iz Gabele kod Čapljine, iako smo svi manje vise generacija Vaso je bio nešto ozbiljniji. Kod nas ostalih je osnovno pravilo bilo da uvek vlada zajebancija bez limita. Međutim, ja sam se nekako baš dosta družio sa Vasom. On bješe dosta brižan prema svojoj porodici. Upravo u to vreme je planirao da se ženi. Imao je i mlađeg brata i sestru, rođaku kojoj muž pogibe pa njenu decu, nadao se da ih odškoluje i izvede na put. Ukratko, imao je za vratom dosta nejač kuju je trebao da nahrani, pomogne... Svi ovi problemi su verovatno i bili razlog njegove ozbiljnosti. Kada bi pričao o svojim planovima i željama, veoma često je koristio i uzrečicu "ako Bog da!". Sećam se i nekih njegovih izreka, poput one koju sam shvatio tek u tridesetoj: Sa Vasom sam bio nerazdvojan još od početka ofanzive. Zajedno smo ratovali, a zajedno smo i konake pripremali. Nekad se ponašao kao da mi je majka, rekoh mu da se opusti jer mi sve ovo nije bilo prvi put. Pošto sam ja bio sa snajperom, bez automatske puške, verovatno mi je bio i neka prećutna verzija obezbeđenja. Pred pokret smo se malo i našalili jer je on bio pod rednim brojem 13 na našem internom spisku. Sećam se ovoga kao da je to juče bilo! Na početku ofanzive smo bili blizu puta. Jednom prilikom naiđe Vladika Atanasije sa Guletom, našim komandantom Novicom Gusić. Hoće Vladika da slika mene, Vasu i Čovu, a Vaso se buni: I tako, slikasmo se! Eh, šta bih danas dao za tu sliku! Neposredno pred NATO udar mi krenusmo napred da čačnemo kotlinu kod groblja pa da završimo i brdo naspram našeg. Ode desetorka dole, mi spremni druga desetorka, i vidimo da nešto nije u redu jer se pratimo na maksimalno pet minuta a sada čekamo više od dvaseset. U tom trenutku udariše avioni. Naši momci zagruvaše na njih. Prvo udariše balije. Ja u podnožju tražim čistinu za snajper. Naši stigoše na brdo, u razvlačenje... Ja ostah dole, jer mi odozgo smeta šuma za snajper. Eh, baš sam bio bambus! Samo me interesovao prostor da gruvam malo čistine. Odjekuju detonacije, pršti na sve strane, a Vaso siđe po mene, psuje me i zove da se brzo vratim gore. Ja se ubeđujem, ali krenuh gore da ne pogine onako uspravan. Kada mu priđoh otrese Vasa rafal, porska me barut. On me samo opsova i opet gurnu gore. Spasi mi Vaso život jer nisam vidio da su mi se Balidžani približili sa boka. Razvukoh se sa ostalima i izgurasmo taj balijski juriš. Danas mi je žao što nikada nakon toga ne popričah sa Vasom o tome. Sve vreme smo ćutali o toj glupoj situaciji koju sam sam napravio. A siguran sam da bi me Balije pojele, a moji gore ne bi stigli da sa se sete da je dole neko Srpče. Bio bih u unakrsnoj vatri. U trenutcima kada nema borbi i dejstava, često smo kao mali ritual, odlazili na kafu do položaja njegovog brata. Dva-tri dana pred povlačenje, pokida mi se čaura i ne mogoh je izvući, pa svratih do Vasa, pomože mi pa je nekako iščupasmo je. Tada mi beše nekako čudan, celo veče neraspololožen, neuobičajen. Uvek smo bili zajedno ali tih zadnjih dana odoh na malo udaljeniji položaj, od nekih 40-tak metara, jer mi je više odgovarao zbog dejstava. Pozdravih se sa njim uz komentar "Vidimo se ujutro!" Ujutro ustadoh, pa prvo svratih do momaka da uzmem neke časopise i tamo se malo zadžah. Malo smo se smejali, bilo je i nekog zezanja... U jednom trenutku grunu nešto jako blizu. Malo se začudih, jer sam mislio da Balije nemaju ništa jače od 80 mm. Ipak, mi nismo obraćali pažnju, nastavismo priču... I dok sam se vraćao do svoje grupe, vidim svi se okupili u jednu grupu. Ja se još smejem i pitam ih kog braga su se okupili. Neko mi uzvrati: Ja se ukočih! Kasnije sam saznao da me Vaso nije našao pa sam ode kod brata na kafu. Tenkovska granata pogodi krošnju iznad njih i ubi Vasa i još jednog momka koji su sedeli pod drvetom, dok mu je brat otišao da zakuva kafu. Čovek kuka, čupa kosu. Otišli smo i do naših tenkista, Rus plače, kune se da granata nije njegova. A mi ljuti kao risovi! Da možemo pobili bi pola planete. Pustili smo ga na miru, dok se ne utvrdi čija je krivica. Eh, muko moja, a bio je retka ljudina! Gledam u drvo i razmišljam kako je jedini razlog što ne pogibosmo zajedno što ja odoh po časopise. A sve je bilo gotovo, ofanzive se bližila kraju, a Čičolina bi se po prvi put vratila kući kompletna. Ali, eto, nije nam se dalo! Razmišljam, šta ću reći sestri, rođaki, ocu i majci mučenoj! Eh ta kafa, naša mala ritualna kafa! Još ga je i drugar na desetak metara zvao nešto da popričaju, ali mu on reče da će doći kasnije kad popije kafu. I tako, ode naš brat Vaso, slava mu junačka zanavek. Ne smemo ga braćo zaboraviti. Ni njega, a ni Sašu Savića... Ma kakvi, nemamo pravo da zaboravimo ni jednog našeg palog borca. Eto, braćo, ja toliko, a vi nastavite i opišite krv i znoj Čičolina širom Bosne. Pozdrav od vašeg Srpčeta! Napad na Goraždenevesinjska - 69350 - 13.05.2012 : Novak Alimpic Beograd - (3)
Malo mi je nezgodno! Osećam se kao sam u holu Nevesinjske brigade u kojem dobuje bat sopstvenih koraka.. . Krajem februara 1994. godine beše nekih nagoveštaja da će se raditi Goražde, pa se mi brzo dogovorismo ko hoće da ide. Polazak je bio početkom marta. Mi Ćićolinci, Radetovi Gačani i Bilećanci, te Anteljevi dobrovoljci... Ne znam tačan broj ljudi, ali mislim da nas je bilo tri autobusa. Krenuli smo veselo i sa pesmom, baš onako kako Srbinu i dolikuje. Malo se počastismo i "mučenicom"... Kada smo stigli u Čajniče smestiše nas u neku veliku garažu. Tu smo se odmarali jedan dan. Tu su bili i Fočaci, Trebinjci i naravno Čajničani. Sećam se jednog čoveka iz Foče. Beše mi nekako čudan, na šajkači mu je bila crna traka na kojoj je žutim slovima bilo ispisano "Četnici". Bio je nizak, možda u pedesetim godinama... Niz svoju butinu je nosio mačetu. Neko mi reče da su mu balije silovale ili pokušale da siluju sestru. On pobi Turke, a kasnije je dugo robijao u Foči. I tako, dođe rat. Podeliše nam zone: Fočaci i Čajničani leva brda od puta, a mi iz Nevesinjske brigade put. Na desnom krilu, gledano od čajniča ka Goraždu su bili Trebinjci. Počesmo akciju! Odmah prvog dana pogibe bilećanin Žuća na poteznu minu. Nakon artiljerijske pripreme krenusmo na bunkere i rovove. Na početku su Balije bježale i ostavljali njihove rovove gotovo i bez borbe. A Fočaci grme po ceo dan prsa u prsa, melju Balije, a potom cijelu noć pjevalu. Ore se brda a muslimani po šumama lupaju sekirama - prave zaklone za sutra. A onda počinju problemi. Morali smo da usporimo zbog klina. Na desnom boku Trebinjci su imali velikih problema. U nekom dobro utvrđenom selu neprijatelj se očajnički brani. Pružaju žilav otpor. U jednoj od tih borbi doživeh i svoj najbolji hitac. U velikoj daljini vidim šetka se Ture kraj bunkera. Vidim da podbacujem, pa dignem strelicu na vrh krošnje i vežem tri metka bar da ga cimnem. Nešto kasnije svratiše izviđači sa boksom HB-a i litrom pića da mi čestitaju. Kažu da su bili blizu bunkera. Eto, šta ti je život! On je u ratu samo statistika, gubitak za porodicu i familiju. Večni gubitak! Sve ostalo ravnomerno pokrivaju sećanje i zaborav. A život teže dalje. Rat je čudno preplitanje najplemenitijeg i najmračnijeg u nama. Razmišljam o mržnji. Sa kim bih radije popio piće: balijom koji je jurišao na mene ili srpskom slinom, švercerom profiterskim i dezerterskim? Nastavismo sa solidnim napredovanjem. Fočaci na levom krilu odraše Turke. Neprestano se vode borbe prsa u prsa. Po cijeli dan odjekuju ručne bombe. Kod nas, neprijatelj često pobegne. Međutim, kod Trebinjaca zlo, nikako da zauzmu to bunker selo. Sećam se i našeg kompleksaškog ludovanja. Krenuli smo na jedan bunker na vrhu nekog brda. Brana Tamindžija ne dozvoljava da iko ide ispred njega jer on "brani Beograd pred Mostarcima". Vaso pazi na noge da ne potegnemo mine, tu i Sloba Musić... I tako, trkamo se mi do bunkera kao da nas tamo čeka Jelena Karleusa. Otišli smo napred, mnogo ispred naših. Izađemo na dvadeset metara do bunkera, nekako na levu stranu, ali onda treba napraviti zalet. Sledim se, nastupi kompletna blokada, iskočim pravo na mrud žice do bunkera. U jednom trenutku pomislih u sebi: Munuh mrud pa trk do bunkera. Na svu sreću, on je bio prazan. U njemu se nalazila samo kutija puna još uvek tople pite sa sirom. Balije su već pobegle. Da je kojim slučajem baba Kurana ostala u bunkeru pocepala bi nas kao nikada do tada... Napokon, dođe i dan "D". Mi izbismo na kilometar od Goražda. Prete Balije: "Videćete Čedo u 14 časova!" U ratu mi je mnogo bilo žao onih brdskih konjića koji se nanosaše municije, ćebadi, hrane... Bosna je svetski šampion u Vukojebinama, a svaka čast i Goraždancima jer su se i oni branili kao da je Goražde nekakav Stambol a ne obična rupčaga... I stvarno, upravo kako nam onaj Balija i reče, na naše položaje udari avion. Obruši se i pogodi gatački sanitet i malo ulubi pragu... Nas nije gađao, a bili smo na šamar od muslimana. Prva linija je bila "majka Mara"... Nakon toga Balije krenuše u žestok juriš, arlaukaju a poče da pada i gadna kiša. Opasno napadoše našu liniju na vrhu brda. Da budem iskren, pripremio sami i kašikaru "za ličnu upotrebu". Na desnoj strani, onu koju su držali Trebinjci, pobeže nam 40 ljudi, Ostade samo jedan šmeker sa pkt... Rade Radović koji je uspeo da sa dvanaest ljudi održi položaj i zatvori promaju. Trebinjci, svaka vam čast! Na levom krilu Fočaci omlatiše Balije. Oni prvi završiše zadatak! Nakon toga dođoše do nas na centru, pa onda odoše na ono selo što mučilo Trebinjce. Prvoga dana, kada su u prepodnevnim satima Fočaci udarili na to bunker-selo na motoroli sam čuo razgovor: I tako, Fočaci opet odraše Balije. Hrabri su to bili momci! Oni svi do jednog koriste 84-ke. Uopšte nemaju AP. E, mnogo su, brate, bili jaki. I bili su pravi šmekeri. I tako, stigosmo na nekih 300 do 400 metara do prvih kuća u Goraždu. Tu sam doživio da sa još par ljudi i majorem Purkovićem izgazim mine. Ipak, ne brinite, nisam invalid. Čak nisam bio ni ranjen! Naša sreća pa mine postaviše neki intelektualci iz Goražda. Ti idioti postaviše mine a da pri tome nisu izvadili osigurače! I danas se smejem kad se setim toga! Beše to neki Muja, glup k'o dva zvona. A i mi smo bili lenji da idemo kroz trnje nego udarismo pravo na mine. I tako, malo po malo, doterasmo cara do duvara. Sa čajničke strane osvojismo sve čuke i svako brdašce višlje od Drine. Uđosmo u Goražde. Za razliku od drugih terena na kojima sam ratovao, u Bosni je bilo nešto specifično, a to je odnos između srpskog oficira i borca. Primjera radi, naš tadašnji major, Purke, je spavao u lišću pored boraca. Što se komande tiče, ako nije bilo "za mnom" onda je bilo "sa mnom". Trećeg nema! Što se boraca tiče, u svakom trenutku sam bio siguran da bi se svaki od njih žrtvovao za brata, i to bez ikakvih kalkulacija! U Zapadnoj Slavoniji je bilo mnogo drugačije! Zbog ovog odnosa je i stvorena Republika Srpska, isto kao što je i propala Slavonija. Ne ide se na svadbu bez...! U Republici Srpskoj se svaki gubitak i ranjavanje videlo na oficiru. Brižnost za borce je bila poput one familijarne. Doduše, stalno su bile neke akcije, radio se posao, ali se vodila briga za svakog vojnika. U Goraždu izgubismo i Janjeta. Turci su bili na velikim mukama. NATO im je bio zadnja nada, ali kada im pade avion Ameri odustadoše od bombardovanja. Imali su samo četiri naleta, a jedan avion manje! Shvatiše da im se takav rat ne isplati. I Turci svoj juriš skupo platiše. U toku noći pokopaše tridesetak! Bar sam ja idućeg jutra nabrojao toliko novih humki kroz moj snajper na njihovom groblju. Bilo mi je neverovatno da su sve to stigli da urade za samo jednu noć. Sada nam je grad bio kao na dlanu. Boli uvo Silajdžića što gurnu narod u propast! I tako, za manje od mesec dana zauzesmo sve visove. Drina mi na 500 metara, a hvatam i drugu obalu. Sada radimo samo aljtiljerci i ja. Drugari se malo odmaraju. Inače, aljtiljerci su bili odlični. Prisećam se onog bunkera u kome smo mogli nastradati. Naš aljtiljerac ga je pocepao po sred srede i to bez da razvali šumu okolo. Pogodio ga je prvim ili drugim projektilom i Ture se udari štiklom po dupetu. Eh, koliko je naših života sačuvao taj sposobni aljtiljerac! Jer, kada pogledam da popravim taj isti bunker, sa pet ljudi i opremom koju tražim mislim da me ni avioni ne bi isterali... Izgleda da su se najbolji goraždanski borci suprotstavili Trebinjcima i Fočacima. Na naša brda su slali uglavnom nasilno mobilisane, i svakako manje prekaljene borce. To je očigledno i po njihovim gubicima. Sve sami civili sa vojnim vetrovkama, sveže obrijani. Znači, sveže naterani u borbu... Naišli na naše prekaljene borce! Na našoj strani, svaki gubitak je veliki. Ipak, mislim da je ovo bio odlično odrađen posao za operaciju tih razmera. Često sam razmišljao o nastradalom gatačkom sanitetu. Kako to da od mase naših vozila pogode baš njega? Mora da je bilo namerno! To može da uradi samo prljavi NATO u svom prvom agresorskom napadu u Evropi. Mi Srbi smo jedini narod na Svetu koji je imao petlju da se potuče sa najvećim silama na planeti. Ratovali su sa nama Turci, Habsburzi, Nemci, NATO... Mi izgleda jedini imamo hrabrosti da prsima krenemo na nepravdu i zulum kome se svi drugi pokoravaju. Ako ni zbog čega drugog, bar je zbog ovoga lepo biti Srbin. Nakon što zauzesmo sve visove, čekali smo na komandu za napad na grad. Pokušavam da se skoncentrišem jer nisam nikada učestvovao u gradskim borbama. Tu je najmanja greška kobna. Balije su jako nervozne pa pucaju nasumično, dozivaju nas sa "ćetnici", psuju. Izgleda da su se dobro zabunkerisali. U daljini čujem jasan plač i vrisku dece. Kako ćemo, brate mili, da ih napadnemo kad su tu deca i žene? Svako dete je svetinja, pa me je sve to uzdrmalo više nego ikada do tada. Mislum da im je tom prilikom rečeno da mogu da naprave evakuaciju za Sarajevo. Međutim, oni su nečasni, vole živi štit da bi kasnije mogli da kukaju... Ulazak u grad podrazumeva i naše velike gubitke! Svesni su i oni da im više nema beganja, očajni su i boriće se do zadnje kapi krvi. Na Balkanu Ženevska konvencija slabo pije vodu. Ja ću se radije razneti kašikarom nego dići ruke da se predam Balijama, a isto tako razmišlja i Muja. Zbog toga su kod nas ratovi mnogo krvaviji jer uvek imaš protivnika koji se očajnički bori. Zbog toga su čak i pobede previše skupe. I tako, treslo se Goražde rodio se miš. Ne vezasmo puteve ni za Foču ni za Rogaticu, ne zaokružismo teritoriju. Iskukaše Turci pomoć od svetskih moćnika. Dođe UNPROFOR, pogibe nam Vaso, sad kad je sve bilo gotovo. O, sudbo crna! Što se ono Drina nina?nevesinjska - 69345 - 13.05.2012 : Novak Alimpic Beograd - (1)
Krivo mi je sto su stranice Nevesinjske brigade puste. Baš su prepuštene zaboravu! Vidim, kod drugih i nije tako. Zašto? Ja ću opisati pohod na Goražde, u slavu i sećanje na te borce i mog pokojnog druga Vasu Gola. Čuo sam pre godinu dana da se upokojio i Saso Savić... Naša ekipa se zvala Ciccolina... U njoj su bili Milenko Savić - Ćova, Brana Tamindžija, Sloba Musić, Laka, Damjanac, Beki, Fanat, Antelj Majka i ostali... U ratu smo pjevali: Što se ono Drina nina, kažu stiže Čičolina Kad sam već tu...nevesinjska - 68027 - 26.03.2012 : Novak Alimpic Beograd - (1)
Željko, zahvalio bih ti se na ovom sajtu, koji će svakako pomoći da se ne zaborave ni pali borci, in veterani, ni ISTINA, ni narod. Svi su pomagali, i svako od njih je bio deo u mozaiku stvaranja Republike Srpske, tj. borbi za goli opstanak srpskog naroda i njegovog životnog prostora van matice... A kao što se danas vidi, vi ste postali matica. Majka Srbija u svom nastavnom programu rasrbljavanja budućih naraštaja Republiku Srpsku će karakterisati kao genocidnu tvorevinu. Udžbenike će nam štampati Zagreb, a Sarajevo i Berlin cenzurisati... Za lakši život naši kolebljivci se nekad turčiše, pa vidite kako se tukosmo devedesetih godina. Sada je omraza između Srba i novih evropskih atlantskih janjičara. Reče Bora: "Srbin je lud, Srbin je proklet jednom ga ubijes on 'oće opet!" Na ovom sajtu vidim da je zaborav najviše udario na Nevesinjsku brigadu, na moju Ćićolinu, udarnu pesnicu bilećke ekipe Rada Radovića koji tek po ratu pade od srpske ruke. Muslimani i ustaše mu nisu mogle ništa! Iako sam na Ćićiolini proveo samo 6 meseci, opisaću ono što pamtim i gde sam učestvovao, a to su napad na Goražde, ili ofanziva, ili oslobođenje, sve zavisi kako se posmatra... In memoriam VASO GOLO. Pordrav braćo!nevesinjska - 67833 - 16.03.2012 : Novak Alimpic - (0)
Od Srpčeta, Srbijanca u ekipi "Cicciolina" od marta 1994. pa do avgusta 1994. godine, Čovi, Laki, Slobi Musiću, Brani Tamindžiji, celoj ekipi i celoj Brigadi... Boljih saboraca nisam imao , ali su redovni vojnici i Rusi sa albanske granice sa nama dobrovoljcima, na Pašastriku .. Skoro uz rame.. Posebno pozdravljam one koji su radili Goražde 1994. godine. I danas ste bastion i svetionik srpstva... Moja Srbija propade li potpade! Uguši se u nesoju! Srbija vise nema ni pušaka niti jednu pragu.. . Zareko se Tadija da nikada više nećemo ratovati. Samo ćemo mnogo vazelina uvoziti. Gledaju se turske serije, bezbeli da će i muratu dići spomenik na Tašu.. Ko gejdaru alizaru oglu. Dusmanu braće jermena.. Da mi ko reče da ću ovakvu Srbiju doživeti ne bih verovao... Pozdrav od Novaka Alimpića, na Fb me možete naći pod istim imenom.. Nevesinjska brigadanevesinjska - 27254 - 10.03.2011 : Cenda - (0)
Evo mene opet, i kad god imam vremena sa radoscu posijetim ovaj sajt. Prvo da vas jos jednom sve pozdravim a posebno autora Željka. Moj Zelja mislim da ja ne mogu i nemam moralno pravo da pisem o nekim ratnim akcijama moje brigade u kojim nisam učestvovao, ali mogu da vas malo bliže upoznam sa Nevesinjskom brigadom na njenom junačkom ratnom putu. Ja kao njen borac nisam bio nikakav specijalac niti pripadnik nekih posebnih jedinica nego običan vojnik, koji je išao na položaj, sedam dana linija pa onda sadam dana slobodno. Brigada je bila sastavljena od domaćeg stanovništva i izbijeglica iz doline Neretve, odakle i ja potičem.. Tih drugih je bilo u sastavu brigade čak i više, ali to nije toliko važno. Posebno je važno je spomeniti još jednu malu jedinicu iz Bileće koja je bila pod njenim okriljem i njihovog junačkog komadanta. To su bili Dobrovoljci vojvode Rade Radovića. U vrijeme čišćenja Podveležija spontano se oformila još jedna vrhunska jedinica koja je bilo pretežno sastavljena od momaka iz doline Neretve a imala je malo smiješan naziv: "Čičolina". Sa ove dvije neustrašive jedinice i stotine dobrovoljaca koji su se uvijek javljali Brigada je ucestvovala ne samo na Olovu kako je napmenuo autor, ali i na Trnovu i Rogoju, Nišićkoj visoravni, Goraždu i Treskavici... Dugo je vremena prošlo i ja se stvarno više ne sijećam koliko smo imali na kojem terenu gubitke, a ne mogu se sijetiti ni za ta dva brata o kojim si me pitao. Brigada je u toku rata imala preko 800 poginulih. Ne znam tačan broj, ali ću se potrudiću se da ga saznam. Kad uzmemo u obzir da je brigada imala oko 5000 pripadnika a pogledamo ukupne njene gubitke onda je svima jasno kroz kakvu je golgotu prošla. Ja ću u narednim tekstovima napisati o nekim slavnim bitkama ove brigade na Mostarskom ratištu u kojima sam lično bio i moje prisustvo na goraždanskom ratištu '94, onoliko koliko se sijećam i naravno bez pretjerivanja. Nadam se da će se javiti još neki borci sa ovog ratista a posebno bih volio da se javi neko od bilećkih Dobrovoljaca ili Cicoline jer bi oni imali mnogo toga da napišu, jer su preživili u nekim trenucima sami pakao. Pozdrav i molbanevesinjska - 27178 - 07.03.2011 : Zeljko Tomic Sokolac, RS - (0)
Pozdrav za sve a posebno za "Cendu", pripadnika Nevesinjske brigade VRS. Zamolio bih te, pošto si otvorio temu o hercegovačkom ratištu, da nastaviš da pišeš o tome. U tom slučaju bih i tvoj članak o ratu u Hercegovini prebacio na novu stranicu što je provjerena formula da se i drugi jave. Ovo, prije svega, u želji da se i vaši uspjesi (prije svega žrtve) ne zaborave. Koliko je meni poznato, tvoja brigada je učestvovala i u napadu na Olovo, tačnije na Kruševu, i pri tome su imali 10 do 11 poginulih. Izvinjavam se, ali tačnog broja se ne sjećam. Da li bi mogao da napišeš nešto i o tome, bez obzira što nisi učestvovao. Ako bi mogao da pomeneš i imena poginulih bio bih ti jako zahvalan. Posebno me interesuju imena dvojice braće koji su poginuli upravo u toj akciji. I na kraju, jedna molba, kako za tebe tako i za sve ostale. Ja pokušavam da članke razvrstam po ratištima: Treskavica, Bihać, Goražde, Žuč, Ilidža... Bio bih vam zahvalan da pokušate da pišete kraće članke, svaki vezan za jedan prostor. Na taj način bi mi mnogo pomogli u vezi organizacije ovog sajta. Naravno, razumjem ja da neki vaši komentari ne mogu da se ubace u ovu klasifikaciju, npr. kada pravite komparativnu analizu pojedinih ratišta. Borbe u Hercegovininevesinjska - 27154 - 06.03.2011 : Cenda Ceska - (1)
Kompletan rat sam proveo na hercegovačkom ratištu i to na njegovom najtežem dijelu, a to je dio koji je pokrivao dolinu Neretve. Od aprila do polovine juna 1992. godine naše snage su držale kompletnu lijevu obalu Neretve i jedan dobar dio desne obale uključujući i heliodrom u Mostaru. Sve linije su bile stabilne i čvrste i nekih većih i organizovanijih napada od strane ustaša nije ni bilo. Onda neobjašnjivo počinje da se raspadaju južne linije, i padaju sela Klepci, Tasovčići, Prebilovci i nastaje opšte rasulo i povlačenje vojske iz Bačevića, sa heliodroma i grada Mostara bez ispaljenog metka, bez ikakve borbe.. Nakon toga se Srbi grupišu u Podveležiju i tu nastaju mučki napadi na vojsku i civile od strane muslimana i počinju velike borbe za kontrolu nad Podveležjem pa je prijetila velika opasnost da, ako izgubimo taj rejon, padne i cijela Hercegovina. U približno isto vrijeme, cijela Posavina koja je bila velikim dijelom pod kontrolom HVO pada u srpske ruke pod isto tako sumnjivim okolnostima kako su Hrvati to kasnije objašnjavali. Iz svega toga proističe da su ove dvije teritorije razmjenjene po dogovoru između Srba i Hrvata. Zašto ovo pišem? Na ovim stranicama sam procitao tvrdnje nekih naših boraca da smo vojnički mogli osvojiti neke ključne gradove koje su bile pod kontrolom muslimana, kao što su Sarajevo, Bihać i Goražde.. Sa Hrvatima smo imali kakav-takav dogovor, ali sa muslimanima nismo imali nikakav i tu se vodio rat do istrebljenja. I zato mislim da muslimani nisu imali više kuda da se povlače i da te gradove nikad ne bi osvojili sa tim snagama sa kojima smo tada u Bosni raspolagali. Kada se na to doda i politička situaciju u Svijetu i podršku muslimanima, a i pomoć koju su dobijali, mislim da su priče o osvajanju ova tri bez mnogo osnova. Nevesinjska brigada, kojoj sam ja pripadao, učestvovala je i u napadu na Goražde tj. kako se pričalo o oslobađanju ovog grada. Nastupali smo i napredovali od pravca Čajniča i sve je išlo glatko dok se nismo približili na uzvišenja oko grada. E, tu se stalo. Jedna naša grupa je prišla do prvih prigradskih kuća i tu ih je dočekala snažna mitraljeska vatra. Poginulo je nekoliko naših boraca sa jednim našim istaknutim komandantom. Neprijateljske snage su se zabarikadirale, od svake kuće su napravili bunkere koje je bilo nemoguće osvojiti bez ogromnih gubitaka na koje nismo bili spremni. Grad se mogao osvojiti samo dugotrajnom hermetičkom blokadom, ali to ne bi dozvolio NATO i Amerika. Mislim da je bio identičan slučaj sa Bihaćem i Sarajevom, ali o tome neću da pišem jer tamo nisam učestvovao u ratnim operacijama. Srebrenica je osvojena jer su je muslimani namijerno ostavili da bi od nje napravili to što su napravili, svoj simbol stradanja a mi smo u to naletili naivno. Ipak, nadam se da će se stvari oko Srebrenice jednog dana razjasniti, i da će se saznati ko je sve to iscenirao i koliko je stvarno bilo poginulih muslimana. Velika sreća za nas u Hercegovini, a misli i za naše snage oko Sarajeva, je što su muslimani i Hrvati ušli u jedan nemilosrdni otvoreni sukob i to je spasilo mnogo naših života jer na frontu prema Hrvatima do kraja rata nije bilo gotovo nikakvih sukoba i mnoge naše jedinice su bile slobodne da pomognu oko Mostara i fronta prema muslimanima. Hrvati su imali isti slučaj sa muslimanima u Mostaru kao mi u Sarajevu, Bihaću i Goraždu, izuzev što oni nisu bili izloženi pritisku Zapada. I pored toga što su imali superiornu artiljeriju i premoć u naoružanju nisu osvojili glavno jezgro grada i sve što je valjalo u Mostaru ostalo je muslimanima iz istih razloga kao u našem slučaju, tj. muslimani nisu imali kuda a Hrvati nisu bili spremni na ogromne gubitke. Čitav rat u Bosni i Hercegovini je bio jedan veliki dogovor između nas i Hrvata ali je postojao i jedan faktor na koji nismo dali veliku pažnju, a morali smo. Radi se o muslimanima. Zato mislim da su priče oko vojničkih osvajanja nerealne i da nisu utemeljene na činjenicama. | |
Idi na stranu - | 1 | 2 |