Cetnik Savo Derikonja sa Hrese, Sarajevo

Kada je u pitanju zarobljavanje četnika na Crepoljsku 1942. koje je opisano u knjizi Derikonjinog saborca, mislim da se radi o istom događaju koji se prepričavao u mojoj porodici jer ne vjerujem da se takav događaj mogao dogoditi više puta u isto vrijeme i na istom mjestu.

Moja baba već jedanaest godina više nije među živima tako da sa te strane ne možemo dobiti dodatne informacije. Inače, ona nije voljela pričati o Drugom svjetskom ratu i ovo je jedna od rijetkih stvari koje sam čuo od nje na tu temu. Srećom, zapisao sam imena tih nestalih ljudi, a to je bilo prije skoro 20 godina. Pamtim samo da je rekla da su samo trojica od njih bili oženjeni i da se niko nikada nije vratio kući. To su sve bili ljudi iz sela Vučja Luka, Močioci i Biosko. Volio bih da se javi neko iz toga kraja ko nešto zna o ovome.

Nicolas : Visegrad, Bih

24852

27.08.2010

Zarobljeni Savini četnici

Zaintrigirala me je priča o četnicima zarobljenim na Crepoljsku januara 1942. jer ponešto znam o tom događaju iz usta moje pokojne babe koja je lično poznavala većinu tih ljudi od kojih su joj neki bili i familija. Doduše, njena priča je prilično nejasna i neodređena. Ona je samo znala da su ti ljudi zarobljeni na prevaru i da ih je izvjesni Đorđo Pajdak „izdao“ ali na koji način i kome, to nije znala objasniti. Govorila je o sedamnaest zarobljenih četnika a ne trinaest kako je ovdje više puta rečeno dok Derikonju nije spominjala. Sudbina tih ljudi nije rasvijetljena. Govorilo se da su ih ustaše negdje pobile, ali stoji činjenica da se nikada niko od njih nije vratio kući.

Njihova imena su:

Rajko Rašević
Milorad Rašević
Vojko Marjanović
Miloš Marjanović
Danilo Marjanović
Krsto Lakić
Marko Lakić
Jovan Plakalović
Relja Harambašić
Veselin Tadić
Marko Košarac
Risto Marković
Grujo Ćodo
Filip Pajdak
Relja Baričanin

(dva imena nesdostaju)

Poštovani,

Ne znam koju priču si pročitao, jer se u više navrata pominju zarobljenici sa Crepoljskog, njih 13 koji su dovedeni u Podromaniju, a kasnije oslobođeni od strane nekog mještanina. Kako su moji Tomići iz Podromanije, ja sam ljetos pokušavao da doznam ime osobe koja ih je pustila iz zatvora, gdje su ostavljeni na milost ustaša, kada su se partizani povukli pred njemačkom kaznenom ekspedicijom.

Priču da je sa njima bio i Savo Derikonja, sam doznao iz dva izvora. Kao prvo, autor knjige "Sjećanje na Savu Derikonju" to navodi u svojoj knjizi. On je bio četnik i saborac Save Derikonje.

Istu priču mi je potvrdio i moj tetak, Milanko Batinić, koji sada živi u Lazarevu a inače je rođen u Baltićima iznad Sokoca. On je bio partizan, prvoborac, i poznato mu je da se Ilija Saboter žučno zalagao da strijeljaju Savu Derikonju. Prisustvo Ilije Sabotera u Podromaniju u januaru 1942. godine potvrđuje i Momir Krsmanović u jednoj od svojih knjiga.

O sudbini gore navedenih četnika ništa ne znam, ali sam siguran da će se javiti mnogi kojima su gore navedene osobe poznate "po čojstvu i junaštvu".

Mnogo ti hvala što si ih nabrojao na ovom mjestu. Hvala i tvojoj babi, pa ako možeš upitaj je još ponešto jer će sigurno biti interesantno za sve nas. :-)

Zeljko Tomic : Sokolac

24478

14.05.2010

Savo Derikonja i četnici

Prošlog ljeta mi je Milanko Batinić iz Balitća, sada živi u Banatu, ispričao i nekoliko interesantnih priča o Savu Derikonji ali su mi neke stvari postale jasne tek nakon što sam pročitao knjigu "Sjećanje na Savu P. Derikonju". Napominjem da je moj tetak još uvijek u duši partizan, pa zbog toga čvrsto vjerijem da je sve što ovdje navodim istinito.

U priči o Savi Derikonji, koju sam upravo objavio, posebno mi je interesantan detalj da je Savo Derikonja nakon što je mučki zarobljen na Crepoljskom sa još trinaest svojih saboraca, prebačen u zatvor u Podromaniji. Bila je to ustvari kasarna koja se nalazila na mjestu današnje Psihijatrijske bolnice, i u toku Drugog svjetskog rata je predstavljala jako utvrđenje ustaške vlasti, a u kojoj su u više navrata u toku rata zauzimali i partizani.

Moj tetak je lično bio upoznat sa zarobljavanjem Save Derikonje, kao i sa njegovim boravku u zatvoru u Podromaniji. On kaže da je Ilija Saboter insistirao da se Savo Derikonja likvidira "po kratkom postupku" ali su se ostali politički rukovodioci ustručavali da to urade jer je Savo Derikonja bio izuzetno omiljen u narodu pa su se bojali da bi njegova likvidacija nanijela ogromnu štetu narodno-oslobodilačkom pokretu.

Moj tetku nije bilo poznato kako se Savo Derikonja izbavio iz zatvora. Nakon svega ovoga prisjetio sam se da mi je moj pokojni otac pričao i priču o jednom domaćinu iz Podromanije koji je u januaru 1942. godine oslobodio neke "zatvorenike" iz Podromanije koje su tamo ostavili partizani. Po svoj prilici radi o nekom Živkoviću ili Tomiću. Nažalost, ovaj podatak sam zaboravio mada mislim da još uvijek imam šanse da utvrdim identitet te osobe.

Savo Derikonja je tog 18. januara 1942. godine spasao svoju glavu tako što je oslobođen iz zatvora. Međutim, nakon povlačenja partizana u Podromanije su došle ustaše i njemačka kaznena ekspedicija. Dva dana kasnije ustaše su napravile pravi masakr nad lokalnim stanovništvom. Posebno su stradali moji Tomići, kojih je u ta dva dana pobijeno petnaestak. Potresno svjedočenje o ovim suludim danima zabilježio je i moj rođak Predrag Tomić. On je zapisao priču njegovog djeda Ranka Tomića, koji je preživio strijeljanje jer ga je od kiše metaka zaštitio leš njegove majke. Ova priča je objavljena pod nazivom "Na Jovanjdan '42" i nalazi se na stranici "Priče->Porodične priče".

U hotelu "Stari grad" je nakon Drugog svjetskog rata kao portir radio brat Boža Mladića (stric Ratka Mladića). Kod njega su jednu zimu prezimili Savo Derikonja i Petko Lizdek, koji je rodom ispod Crvenih Stijena. Ipak, četničko jatakovanje se nije baš najbolje završilo za ovog deliju, jer ga je neko od komšija prijavio pa je on 1956. godine uhapšen i zbog toga je odležao dvije i po godine u zatvoru.

Da napomenem da je to bilo one iste godine (1956. ) kada je Himzo Polovina otpjevao onu pjesmu da se u vazduh dignu hidroelektrane "Zornik", "Jablanica" i CK. Uprkos ovom drksom djelu, popularni Himzo Polovina je ostao nekažnjen jer je već tada bio poznata estradna ličnost.

Petko Lizdek je bio optužen da je ubio predratnog vlasnika pilane, Hermana, i da mu je skinuo kožni kaput i zlatan sat.

Milovan Lizdek, sin Nikole Lizdeka, se predao partizanima ali su ga ovi osudili da je ubio nekog partizana pa je zbog toga odležao 19 godina.

Veselinovići su bili poznata četnička familija iz okoline Sarajeva. U početku su i oni bili sa Savom Derikonjom ali su se kasnije odvojili. Veliki broj Veselinovića koji su bili u četnicima su nastradali od strane pratizana u okolini Svjetline.

U knjizi se pominje i Radivoje Kosorić, zamjenik komandanta Rogatičke brigade. O njegovim ratnim podvizima ništa ne znam, ali mi je pokojni Zoran Kosorić ispričao dvije jako lijepe priče o tome kako se Radivoje nosio sa Udbom nakon rata, kao i o tome kako je likvidiran. Međutim, ove priče zaslužuju da budu objavljene kao posebna cjelina.

Jedan od najpoznatijih četnika iz okoline Milića je bio Rajko Ćelonja. Nadam se da će se naći neko da i o njemu napiše neku lijepu priču.

Aćim Babić iz Kusača se predao komunistima 1945. godine. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Tuzli, gdje su ga komunisti jedne noći likvidirali. Moj tetak, koji je nakon rata neko vrijeme bio u Udbi za Aćima kaže: "Razbacivao nas je kao jagnjad oko sebe. U životu nisam vidio jačeg čovjeka! "

U predjelu Kusača djelovala je i četnička grupa koju su predvodili Manojle i Đuro Đukić.

Kada su 1943. godine partizani zauzeli Sokolac, njima su se predali i Ljubo i Neđo Nešković. Sa sobom su doveli i sve svoje četnike, a među njima je bilo i Grujuća, Krsmanovića, Božića...

Zeljko Tomic : Sokolac

24476

14.05.2010

Savo Derikonja (1)

Nedavno sam dobio kopiju knjige o Savi Derikonji, autora Ozrena Grujića, kako sam ja shvatio, saborca Save Derikonje. Branko Lopatić, je 1988. godine ovu knjigu umnožio. Ja im se ovom prilikom zahvaljujem na tome što nisu dozvolili da ovaj dio srpske istorije padne u zaborav.

Knjiga "Sećanje na Savu P. Derikonju" nije samo priča o tome kako je jedan povučeni romanijski seljak postao "ozloglašeni četnički vojvoda". Ova knjiga prilično realno slika strahote Drugog svjetskog rata, a posebno stradanje srpskog naroda sarajevsko-romanijskog kraja, od Vučje Luke, Crepoljskog, Nišića do Sokoca. Međutim, naći će se u ovoj knjizi i ponešto za one koji su iz u Han Pijeska, Kladnja, Vlasenice, Šekovića, Milića, Višegrada i Rogatice.

Knjigu objavljujem u cjelini! Ima svega 42 strane i na ovom sajtu ću je objaviti u pet nastavka. Izvinjavam se za greške jer sam knjigu zbog loše kopije morao da prekucam.

Vremenom i Božijom voljom, i raznim drugim udesima, sve je manje učesnika Narodnog Ravnogorskog pokreta, kao svedoka - učesnika u krvavom Građanskom ratu 1941 - 1945. godine i obračunavanju jednih, za slobodu i demokratiju - nacionalista i drugih, za nametanje ropske diktature - komunista.

Vrlo je mali broj Ravnogoraca - četnika uspeo da se nađe izvan domašaja krvave komunističke diktature, u slobodnom demokratskom svetu. Još je manje onih koji su ostavili pismena svedočanstva o zbivanjima na prostoru gde su delovali, za vreme rata i revolucije, zbog čega su mnogi važni događaji, kao i ljudi, učesnici u njima - zaboravljeni.

Ovim napisom, kao moralnim dugom saborca, makar i sa oskudnim podacima, namera mi je da skinem veo zaborava se jednog od retkih junaka poteklog iz seljačke krovinjare, gunja i opanka, koje se u najtežem vremenu po srpski narod kraja u kome se rodio, istakao u borbi protiv svih neprijatelja njegovog naroda. To je jedan od onih čije se ime šapatom i poštovanjem pominje, dok komunisti i njihova vlast, strogo kažnjavaju one koji o njemu ma šta pozitivno i dobro govore. Dakle, ovde je reč o jednom takvom Srbinu, a to je:

Sava P. Derikonja

koji je rođen na Vučjoj Luci, srez Sarajevo, od oca Petra i majke Joke, rođene Cerovina. Osnovnu školu je pohađao u svome rodnom selu i bio je dobar đak. Kao dečak pomagao je ocu oko obavljanja poljskih radova, kao i svaki seoski dečak.

Posle uspešno završene Osnovne škole, učitelj Sava Derikonja, savetova je njegovom ocu da sina pošalje na više školovanje, jer je dete bistro i darovito. Taj dobro-namerni savet učitelja, Savin otac nije poslušao, već mu je odgovorio: "Zar ti, učitelju, hoćeš da me rastaviš sa mojim jedincem, sa moja dva oka, i da posečeš stub moje starosti?! Ne dam ga od sebe. Ima na čemu i o čemu i kod kuće da radi - neka ga samo Gospod Bog poživi... " Tako je Savo Derikonja ostao sa roditeljima koji su ga podigli i vaspitali u srpskom patriotskom duhu. Gusle, srpske narodne junačke pesme, počev od Nemanjića pa do Karađorđevića, za savu su bile najbolje škole srpskog patriotizma. Srpska istorija i podvizi srpskih junaka i njihova besmrtna dela napajali su dušu mladog Derikonje.

Do stasanja Kralju za vojnika, Save se razvio u stasitog i divnog momka - fizički jakog i dravog, kao da je od Romanijske stene odvaljen i isklesan. Širokih ramena isturenih grudi - kao u lava, lica rumena. Njegove su reči otsečene, glasne i jasne. Naravi mirne, nenametljiv, druželjubiv. Kao markantan ljudska pojava, bio je lako zapažen i među stotinu drugih momaka, na crkvenim saborima, verskim i nacionalnim svečanostima - skupovima omladine gde se pesma pveva, kolo igra i nadmeće se u viteškim igrama: skoka junačkog, bacanja kamena s ramena. Svuda je Savo bio među prvima, a i prvi.

Zbog takvih svojih kvaliteta, Savo osvaja manoga devojačka srca, a ponajviše udavača bogatih roditelja. Tako se Savo, sa roditeljskim blagoslovom, oženio lepom devojkom takođe jedinicom u roditelja, Bojanom - Bojkom Šljivić - iz uglednog srpskog doma. U svom srećnom braku imali su sina Momira i kćerku Milicu.

Svoj vojni-kadrovski rok, savo je otslužio u 10. pešadijskom puku. Nesrećni aprilski rat 1941. godine, satekao ga je u činu rezervnog pešadijskog narednika, u 28 godina svoga života. Sposoban i okretan, uspeo je da izbegne nemačko zarobljavanje. Vratio se u svoj rodni dom gde su mu se svi obradovali, ali i uz prekor njegovog oca zbog neslavnog završetka toga nesrećnog rata, kao da je baš njegov sin Savo za sve to bio kriv!

Hrvatski-ustaški "Narodni sabor" je još 19. aprila 1941. godine, doneo zakon o uništenju Srba na području tkz. NDH, bez ikakve milosti i obzira, a svim mogućim sredstvima i načinima. Od tada je odmah počeo nečuven i nezapamćen pokolj srpskog stanovništva, svududa na domaku ustaške puške i kame. Pored regularne ustaške vojske, bili su i tu i muslimani kao "Hrvatsko cveće" i oni su takođe krvoločno tamanili Srbe. Organizovane hrvatsko-koljačke bande žarile su i palile ne samo po Istočnoj Bosni, nego svuda gde je bilo Srba. Naročito su se kao krvnici srpskog naroda istakli: pukovnik Jure Francetić; "vitez" - kapetan ili bojnik Franjo Sudar; Ragib Čapljić iz Rogatice, poslanik "jug. muslimanske zajednice" - organizacije. Za vreme rata u NDH negde u Bosni, veliki župan izvesne oblasti. Zatim, doktor Hasib Bušatlić, koji je Vlasenički srez u crno zavio, i srpsko ime nastojao da zatre; Avdaga Hasić, posednik i industrijalac iz Kladnja; koljači braća Abađaš, Safet i mladi mu brat sa Romanije. Ime mlađeg brata sam zaboravio, a koaji je priživio rat i sada je komunistički penzioner - valjda za zasluge što je klao srpski narod, silovao žene i devojke i radio sve što je priličilo hrvatskom zločincu.

Savo Derikonja je pao ustašama u ruke na ovaj način: Savo je orao svoju njivu na kojoj su ga iznenadili oružani organi "Hrvatske zaštite" (zaštitari ili lovci na Srbe) - dr. Vlatka Mačeka, vođe seljačkog naroda Hrvatske, a u koga su mnogi srpski političari verovali. Oni su Sava odmah svezanih ruku na leđima poterali u Sarajevo i uz put ga kundačili. U Sarajevu su ga predali ustaškoj policiji na "nadležnost". U zatvoru su ga tukli i mučili kao: Srbina, četnika i sokolaša a vređali ga i psovali mu sve što mu je sveto i najmilije.

"Ljudi su usled gladi, mučenja i batinjanja, koje je bilo zaista životinjsko, ubrzo slabili i gubili snagu. To je bio ustaški metod da zatvorenici ne bi mogli dati nikakav otpor, prilikom sprovođenja i do samog stratišta. U svakom stočnom toru je bilo čistije nego u ćelijama hrvatsko-ustaškog zatvora" - pričao je kasnije Savo.

"Jedne noći " - nastavljao je Savo - "svezali su nam ruke žicom na leđima, uterali u jedan kamion nas oko 30, a po nama bacili ceradu - šator. Prema kretanju kamiona, a i nešto vireći ispod cerade, zaključio sam da nas voze Alipašinom mostu gde je bilo stratište na kome ubijaju Srbe. Iako vezan telefonskom 1icom, naumio sam da pokušam begstvo, ako mi se zato i najmanja prilika ukaže, jer će me inače mrcvariti i na mukama umoriti. Ako pokušam bekstvo, može i da uspe, a ako ne uspe stićiće me ustaški rafali i umreću bez muka. U mislima se molim Bogu da mi podari snage i da mi bude na pomoći da ovaj svoj plan ostvarim... "

U toj molitvi Gospodu tužnog sužnja, taj se kamion zaustavio. Hrvatski ustaški zločinci, pijani do bezumlja, prazne boce ispijenog alkohola su razbijali od glave svezanih Srba. Puščanim cevima su odbrojavali Srbe za klanje i izbacivali ih iz kamiona. Oko toga istovaranje je nastala izvesna gužva. Ljudi nisu hteli pod nož, bradvu ili malj. Savo je taj momenat iskoristio. Iskočio je iz kamiona i dao se u begstvo, trčeći u cik-cak. Za njim su osuti rafali uz povike da stane. Ali, on je i dalje bežao i Boga molio da mu podari snagu, da izdrži u toj trci za život. I zahvaljujući svojim nogama a najviše Božjoj pomoći, spasao se grozne smrti na mukama. Kada je bio siguran da nije više na domašaju zločinaca, povremeno se odmarao i prikupljao snagu za dalji put...

Isprebijan, gladan i umoran, stigao je do sela Biosko, do kuće svoga dobrog prijatelja Dimše Plakalovića, ranijeg predsednika opštine u Vučjoj Luci, inače poštenog i uglednog domaćina. Iznenađen Savinom pojavom, Dimšo ga je zagrlio i suzama oblio jer se bio pronio glas da je Savo ubijen. Dimšo je Savu oslobodio dušmanski vezanih ruku u koje se bila upila žica. Ruke su mu bile modre i otečene, pa ih je morao da drži u hladnoj vodi da otok splasne. Savo je ukratko ispričao Dimši o svemu što se sa njim dogodilo, a Dimša je njemu pričao o stradanju srpskog stanovništva, o masovnim ubistvima i deportaciji. Pričao mu je o užasnom zulumu hrvatsko-ustaških vlasti nad Srbima po obližnjum selima: Jelovica, Kostreša, Bljuštovac, Sabanci, Kaljina, Biosko, Rogoušić, Bulozi, Pale, Mokro, Ljemanići, Ljebogošće i da nema srpskog sela koje ustaše nisu u crno zavile.

Savo je bio zaprepašćen slušajući ovog svog prijatelja čije su vesti na njega poražavajuće delovale, te je rekao:

- Dimšo brate, tome se zlu moramo odupreti, ako mislimo da i dalje kao ljudi postojimo i živimo. Nepregledne su naše šume i planine u kojima ćemo naći skloništa za našu nejač; a svi koji su sposobni za borbu i spremni da se muški odupru dušmanima, neka se late oružja - hladnog ili vatrenog. Veše čekanja nema!

- Moramo, brate Savo - odgovorio je Dimša, pa makar u toj odbranbenoj borbi svi izginuli kao ljudi, jer ako moramo mreti da to bar bude muški, junački; srpski i stojički. Mislim da je tako časnije nego da nas vezuju žicom i da nas kao stoku teraju na klanicu.

Posle ovog dogovora, Savo je neko vreme ostao kući svoga prijatelja. Pošto se odbomrio i dobrom hranom snagu povratio, Savo je zajedno sa Dimšom otišao svom domu gde su ga radosno i sa suzama radosnicama svi ukućani dočekali. Ovo naročito zato što se u selu pričalo da je Savo ubijen na Pašinom mostu u šta su svi drugi verovali izuzev njegove dobre majke Joke kojoj je srce govorilo da će joj se ipak sin vratiti...

Savino begstvo sa sreljanja i njegov dolazak kući je povratilo nadu narodu da će moći da se suprotstavi ustaškom nastojanju da ga sasvim iskoreni i uništi. I staro i mlado, i žensko i muško je postalo vedrije i veselije, verujući u svoj spas. Njegovo begstvo sa streljanja norod je podigao na stepen herojstva. Okupljali su se oko njega u obli1njoj šumi i sa njim se dogovarali o organizovanju svoje odbrane.

Zeljko Tomic : Sokolac

24475

14.05.2010

Savo Derikonja (2)

Jednog dana meseca jula 1941. godine, hrvatske ustaše su iznenada napale srpska sela: Ljemanicu, Glog i Brdo. Hvatali su stanovnike tih sela, i žensko i muško, sve koje su stigli. Neke srpske domove su opljačkali, a kuće popalili. U to vreme je Savo Derikonja bio nedaleko od tih sela, u šumi sa oko 50-60 ljudi, od kojih je jedan manji broj imao vatreno oružje, dok su drugi bili naoružani kosama, motikama, srpovima i bradvama usađenim na motkama. On je sa tim ljudima napao te hrvatske zločince. Oteo je od njih pohvatane stanovnike tih sela, povratio njihovu zaplenjenu imovinu, i oslobodio sela od ustaša. Tu je ubijeno desetak ustaša, a ostali su bežali prema Sarajevu, bacajući usput oružje i municiju radi lakšeg kretanja. Tako su ustanici zaplenili oko dvadeset pušaka i oko trista puščanih metaka sa nekoliko vojničkih ranaca opljačkanih stvari iz ovih sela.

U ovoj borbi za odbranu srpskog stanovništva Savo Derikonja je, pored svoje hrabrosti, pokazao i umešnost vođenja takoreći golorukih seljaka u borbu protiv naoružanih ustaša. To ga je istaklo i podiglo na čelo srpskih seljaka - ustanika, a kojima je kasnije postao i komandant.

Ovaj uspeh neorganizovanih seljaka pod vođstvom Sava Derikonje protiv hrvatskih ustaša, nije bio u interesu grupi komunista koji su legalno izlazili iz Sarajeva i smestili se planinsku kuću u selu Crepoljsko. Tu su osnovali neki svoj štab odakle su sprovodili komunističku propagandu među seljacima, dok u muslimanska sela nisu zalazili, jer su muslimani bili uz hrvatske vlasti a katolici - Hrvati nisu ni bili nastanjeni na tom području. Komunisti su vrbovali seljake da im priđu, ali u tome nisu imali velikog uspeha. Program komunističke borbe je bio stran srpskom seljaku i neprihvatljiv za njihov patrijarhalni način života. Sem toga, seljaci nisu verovali komunističkom šarenom društvu u kome je bilo više onih koji nisu bili Srbi, a i ono nešto Srba među njima je bilo na rđavom glasu u narodu. Vajnera; Fazlića, Prpića, Zovka; Mađara, Danona, Krzića, Alkalaja, Almulija i drugog belo-svetskog ološa. Među njima je bio i izvesan broj srpske ološi: Pero Kosorić i Grujo Novaković, Janko Jolović, Svetko Furtula, Mitar Minić, Žarko Cejović, pa i advokat dr. Vlado Jokanović. Oni su ipak uspeli da zavedu jedan manji broj srpskih seljaka od kojih su formirali četu. Oružje su dobijali preko veze iz hrvatskih vojnih magacina. Sa ovim komunistima je bio i veći broj ženskih lica, a najviše Jevrejki. Hranom su se snabdevali otimanjem od srpskih domaćina. Malo po malo, počeli su zavoditi nasilje, pa i ubijati ugledne domaćine. Da bi opravdali svoj teror, izvršili su napad, snagom seljaka meštana, na žandamerijsku stanicu na Ozrenu (sarajevskom) a posle toga je kod njih nastalo zatišje.

Komunistima je tu smetao ugled popularnog Derikonje, pa su mu poslali poruku 6. januara 1992. godine, na srpski Badnji dan, da sa svojom četom dođe na Crepljsko, a radi tobožnje zajedničke akcije protiv ustaša. Savo je taj poziv, i kao čovek i kao vojnik, shvatio ozboljno, ne misleći na podvalu niti na dovličnost onih koji su ga pozvali.

Tako je, i pored oštre zime, snega i mećave, Savo na vreme stigao na Crepoljsko. Komunisti su ih lepo dočekali i smestili, njih oko 60, u udobne sobe toga planinskog doma. I dok se ovi još nisu ni čestito zagrejali, u sobu su upali: Slaviša Vajner, Pero Kosorić i ostala komunistička rulja sa grupom partizana koji su imali puške na gotovs. Energično i strogo su prispelim srpskim ustanicima naredili da odlože oružje. Savo i njegovi ljudi su ovim bili iznenađeni, i protestovali su radi takvog partizanskog postupka. Ali, videvši da drugog izlaza nemaju, položili su svoje oružje pred ovim komunističkim siledžijama.

Ovo se događalo u doba kada su komunisti i nacionalisti u Bosni sarađivali u borbi protiv ustaškog neprijateljstva. Nakon što su ovi srpski ustanici odložilo svoje oružje, komunisti su to sve pokupili i odnijeli u jednu drugu sobu, a prevarene ljude su držali pod stražom. Zatim su komunisti održali neku svoju konferenciju posle koje su od srpskih ustanika odvojili: Sava Derikonju, braću Ðorđa i Filipa Padak sa još njih jedanaest i zatvorili ih u posebno odeljenje, a koje je čuvala njihova jaka straža. Ostalima su vratili oružje i uputili ih na Vučju Luku, a svakako su ovim ljudima za komandira postavili čoveka lojalnog komunistima.

Četrnaest ljudi sa Savom Derikonjom, podvrgnuti su saslušanju tereteći Sava za neke nepostojeće greške i propuste, ka naprimjer da je napao ustaše na Ljemanici, Glogu i Brdu svojevoljno - bez znanja i obaveštenja njihove komande. Zatim da je veliko-Srbin, Šovinista, monarhista. Stavljali su mu i oni u greh sve ono što su mu i usteše stavljela u sarejevskom zatvoru. Na sve ove optužbe Savo im je odgovorio:

- Pa gospodo štabovci, vi mi stavljate u greh sve ono što su mi i ustaše u greh stavljale. Zar ni danas kada ustaše na hiljade ubijaju srpsko stanovništvo ja sa mojim seljacima nemam pravo da ga branim? Zar je po vašem mišljenju pogrešno sprečavati te zločince da ubijaju nevin narod? I, vi znači, da žalite desetinu ustaških glavoseča, a ne žalitie hiljade srpskih glava? Šta je to sa vama i gde se vi nalazite?!

Savo Derikonja je sa svojih 13 sapatnika, vezanih žicom i pod jakom stražom tih nevernika, i po žestokoj zimskoj hladnoći, sproveden u Podromaniju, gdje su predati tamošnjim komunističkim komesarima i komadantima. Kada je i ovima Savo rekao da ih vezuju isto kao i ustaše, oni su odgovorili "da ih niko više neće svezati niti odvezati! "

U Podromaniji su strpani u zatvor stare vojne kasarne, oko koje su postavili jaku stražu. Znali su komunisti da je Savo pobegao vezanih ruku iz ustaškog zatvora pa su hteli da budu sigurni da odavde ne može pobeći.

Nije mi poznato šta su i kako doživeli u tome zatvoru, ali se zna da u njemu nisu dugo ostali. Ovo zato što je ubrzo usledila kaznena ekspedicija nemačko-hrvatske vojske na ovaj prostor. Kada su komunisti primetili nastupanje te kaznene ekspedicije, oni su se dali u bežaniju zaboravljajući ove uhapšene ljude, a kojima je pretila smrtna opasnost - ako tu budu nađeni od strane ustaško-nemačke vojske. Pretpostavlja se da su ih komunisti tu i ostavili, znajući da će svi biti pobijeni od te kaznene ekspedicije, tako da oni pred narodom ne snose krivicu za to.

Međutim, zahvaljujući Bogu i jednom dobrom meštaninu, taj komunistički plan nije uspeo. Ovaj meštanin je znao du su ti ljudi ostali zatvoreni u kasarni, pa čim su partizani napustili stražarenje oko kasarne i pobegli, on je na tim vratima razbio katanac, ljudima oslobodio žicom vezane ruke i rekao im da se spasavaju dalje kako znaju i umeju, jer dolazi nemačka i hrvatska kaznena ekspedicija. To se odigralo januara 1942. godine.

Srećnim slučajem oslobođeni, Savo i njegovi ljudi su krenuli kroz šume gazeći visok sneg. Uputili su se prema selu Kaljini kod Savinog dobrog prijatelja iz momačkih dana - Borka Radovića do čijeg sela još nije bila doprla komunistička vlast krvi i terora. Borko ih je sve primio kao svoju rođenu braću. I učinio je sve što je mogao za njih da učini - da ih skloni i da im živote spasi.

Kao što je ranije rečeno, komunisti i nacionalisti su u početku sarađivali. Ustvari, ta je "saradnja" bilo po onoj narodnoj: "Oj, Turčine, za nevolju kume! " Komunistima je ta saradnja bila potrebna radi dobijanja u vremenu jer su sa svojim "ustankom" bili zakasnili. Oni su pošli u ustanak tek pošto je Hitler napao Sovjetski Savez. U toj "saradnji" sa nacionalistima, komunisti su vešto i organizovano sprovodili propagandu za svoje ciljeve. Polako, iza leđa nacionalnih prvaka, većinom seljaka, vršili su teror i ubistva, čak i onih Srba koji su uspeli da izbegnu ustaški pokolj. Takav rad komunista teško je padao srpskom stanovništvu. Narodu je jedini spas bio u srpskim nacionalnim ustanicima, koje su komunisti svuda i na svakom mestu, sputavali i onemogućavali raznim podvalama i prevarama. A kada je naišla nemačko-ustaška kaznena ekspedicija, komunisti su ispred njih pobegli, a ostavili su narod nezaštićen - predali ga ustaškim koljačima na nož i teror.

Oko 20. aprila 1942. godine kada je sneg okopnio na Romaniji, Ozrenu, Devetaku, Jahorini i na drugim bosanskim planinama, vreme je bilo da se nacionalisti obračunaju sa komunističkim teroristima i ubicama nevinih ljudi - Srba. Tada je Savo Derikonja, sa onim ljudima koji su izbegli pogibiju, i od komunista i od ustaša, krenuo u akciju a pošto je od Borka Radovića dobio i nešto oružja.

On je, sa desetinom svojih hrabrih ljudi, počeo da napada i da razoružava partizane, da razgoni njihove štabove i posade i da rastura komunističku vlast. Tako su komunistički partizani u kratkom vremenu isterani iz Srednjeg, Visojevice, Šabanka, Rakove Noge, Kostreša, Mokrog i drugih sela. Čim bi palo jedno komunističko uporište, sami meštani bi jurišali na komunističke štabove i razgonili ih, a neke i ubijali. Ti komunistički "junaci" nad nezaštićenim srpskim narodom bi tada bežali ne znajući kuda i u panici glave gubili. Tako su, od tih zločinaca na ovome terenu, ostali kao glavni organizatori i instruktori terenskih terorista, učitelji Ilija Grbić i Spaso Marković. Sa njima su na prostoru Istočne Bosne još bili: Božo Jugović, Žarko Ceković, Janko Jolović, Svetko Furtula, Grujo Novaković i još njih.

U tom pohodu protiv komunističkih partizana Savu Derikonji se dobrovoljno javilo oko 500 ljudi sposobnih za oružje, mada polovina od njih nije bila naoružana. srpski narod ovoga kraja, dočekao je Sava Derikonju i njegove junaka sa ovacijama i oduševljenjem jer im je skinuo komunistički jaram sa vrata i poverio mu da organizuje ovu masu naoružanih i nenaoružanih srpskih ustanika sposobnih za borbu; da čuva i da sačuva srpsko stanovništvo od propasti koja mu je pretila od mnogih neprijatelja, a naročito od hrvatsko-ustaške vlasti.

Savo Derikonja se ovog teškog i odgovornog zadatka jedva primio, obzirom na veliko odgovornost u jednom takvom teškom dobu. Pogotovu što je znao da se nalazi u "državi" u kojoj je ovaj isti srpski narod stavljen van svakog zakona. Ali na opštu molbu boraca i naroda, Savo je pristao da se stavi na čelo srpskih ustanika, pod uslovom da mu se dodeli nekoliko uglednih i poštenih domaćina koji će ga u svakom pogledu pomagati, pa i savetovati. Pošto je taj njegov uslov prihvaćen, on je odabrao ljude u koje je imao puno poverenje, a što mu je mnogo olakšalo i onako težak zadatak.

Prvi zadatak mu je bio da organizuje i formira oružane jedinice koje će da štite i živote i imovinu srpskog naroda. Kada je organizovao čete, podelio ih je na vodove i desetine. Sa svojim savetnicima je odabrao i postavio komandni kadar. Svaki komandir je dobio teren kojim će krstariti i narod čuvati od upada neprijateljskih bandi. Te jedinice su nazvane četnici. Njihova ishrana je dolazila od naroda, i to proporcionalno imovnom stanju domaćinstava.

Zeljko Tomic : Sokolac

24473

14.05.2010

Savo Derikonja (3)

Četnički odredi na prostoru NDH su bili životna potreba srpskog naroda i njegovog opstanka. Oni su se borili sa mnogim teškoćama, ne samo sa mnogim neprijateljima, nego i zbog nedostatka naoružanja i ostalih sredstava potrebnih za vojsku. Naročito se u hrani oskudevalo jer ni stanovništvo nije imalo dovoljno za ishranu. Dovijali su se na razno-razne načine u dobavljanju hrane o čemu je naročitu brigu vodio ugledni domaćin Božo Plemić, koji će docnije biti izabran za komandanta sreza. Između njega i Sava Derikonje je vladala harmonija, i oni su se u svemu dopunjavali...

_*^*_*

Juna meseca 1942. godine, đeneral Draža Mihailović je došao u Hercegovinu da se lično uveri o zlodelima prema tamošnjem stanovništvu, kako od strane hrvatskih ustaša tako i od strane komunističkih partizana. Tom prilikom, nedaleko od Gackog, u kuli vojvode Bogdana Zimonjića, primio je narodne prvake Hercegovine - čestite seljake i nekoliko oficira koji su sa narodom delili njegovu zlu sudbinu u borbi za svoj opstanak.

U to vreme, deo Hercegovine nastanjen srpskim življem je bio slobodan, a gde se oko 6 meseci komunistički partizani vodili svoje krvavo kolo i zavodili boljševički teror, dok hrvatsku zulumćarsku vlast, ovo srpsko stanovništvo nije priznavalo.

Na tom prostoru Hercegovine, postojale su manje i veće četničke grupe, koje su delovale bez međusobne povezanosti. Nije postojao komandni centar ni komanda. Po dogovoru Draže Mihajlovića, narodnih prvaka i njegovih oficira, sve su te grupe i grupice objedinjene. Izvršeno je formiranje po vojničkom uzoru: od desetine do korpusa, i ušli su u sastav Kraljevske JVuO pod komandom Draže Mihajlovića.

Za Istočnu Bosnu, formiran je Romanijski i Drinski korpus JVuO, na teritoriji srezova: Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Kladanj i Sarajevo. Sarajevski srez je podeljen na dva dela, a time i na dve brigade: Prvu i Drugu. Na prvom delu ovoga sreza delovao je Savo Derikonja.

Oko 10. septembra 1942. godine, dolaskom štaba Romanijskog korpusa pod komandom kapetana Milorada Momčilovića na planinu Ozren iznad Sarajeva, formirana je Prva sarajevska brigada JVuO, pod komandom Sava Derikonje. On je tada unapređen u čin pešadijskog potporučnika i odlikovan Karađorđevom zvezdom za zasluge koje je ranije stekao u borbi za zaštitu srpskog življa. Savo je već bio od naroda izabran za komadanta, a šta je komanda Istočne Bosne i Hercegovine potvrdila i Vrhovna komanda se sa tim složila. Za načelnika i ađutanta te brigade, postavljeni su dva aktivna oficira u činu poručnika, koji se nisu našli poniženi što su pod komandom čoveka bez akademske vojne struke. Naprotiv, oni su sa Savom u svemu sarađivali. Ali ni Savo nikada nije ispoljio, ma u čemu, neku svoju nadmoćnost. Oba ova oficira su sa Savom ostali do kraja rata. Docnije sam saznao da je poručnik-ađutant poginuo kao čenik-gerilac 1947. godine, negde kod Pala, nedaleko do Sarajeva. Mislim da se prezivao Rajčević ili Rajičković, dok mi sudbina načelnika štaba, čijeg se imena više ne sjećam, ostaje nepoznata.

Muslimansko stanovništvo, koje je živelo izmešano sa Srbima, a koje nije učestvovalo u pokolju srpskog stanovništva, ostalo je u svojim selima Hodžići ili Hadžići (između Draževica i Visojevice), Sirovine, Rakova Noga, Knežina, Šabegovići, Žep i druga. Savo Derikonja je u muslimanska sela postavio posade radi obezbećenja muslimanskog življa. Ishranu ovih posada snosilo je selo u kome je ista postavljena. Ove su se posade s vremena na vreme smenjivale. U ta sela nijedna druga jedinica nije imala pravo da dolazi, bez odobrenja komadanta brigade, Sava Derikonje.

S obzirom da je Prva sarajevska brigada oskudevala u naoružanju i u drugim vojnim potrebama, kao i u ishrani, nije mogla da vrši zamašnije operacije protiv okupatorskih jedinica. Zbog toga je Vrhovna komanda Kraljevske JVuO u nekoliko navrata slala ovoj brigadi novčanu pomoć. Iako ta pomoć nije mogla da podmiri sve njihove potrebe, srpski narod toga kraje je bio zadovoljan samom činjenicom da nije usamljen već da se o njemu brine i njegove patnje razume Majka Srbija, a to je bio đeneral Draža Mihajlović.

Koliko se sećam, komandant Vlaseničke brigade, rezervni poručnik-pravnik, Momčilo Mićić, tražio je pomoć od komadanta Romanijskog korpusa za likvidiranje komunističkih terorista i zulumćara u selima Šekovići i Milići, kojima je na čelu bio Branko Savić, sin popa Sava iz Šekovića, koji rečju i delom pomaže komuniste. A u selu Milići, Rade Jakšić i njegova sestra Rosa - učiteljica.

Lično sam poznavala pre rata, celu tu porodicu Jakšić. Rođeni brat Rada Jakšića e bio sveštenik crkve na Han Pijesku (srez Vlasenički) sa popadijom Sajom. Tako su je zvali, a ne znam da li joj je to bilo pravo ime. Kod njih je stalno živela Rosa koja nije bila učiteljica a Rade je posebno kod njih dolazio. Još tada se sumnjalo da su Rosa i Rade povezani sa Komunističkom partijom, a svakako sa znanjem popa Ljuba i njegove popadije.

Na traženje Momčila Mićića pomoći od Romanijskog korpusa za razbijanje ove komunističke grupe, poslat mu je Savo Derikonja sa Prvom sarajevskom brigadom i Stevo Vojinović sa polovinom Kladanjske brigade. Njima se na terenu pridružila i Vlasenička brigada. Nad ovim jedinicama komandu je preuzeo komandant Romanijskog korpusa, kapetan Milorad Momčilović.

Ovim poduhvatom su komunistički partizani rasterani, pobegli su uz veoma slab otpor - bili su u rasulu. Za sobom su ostavili dosta bogat magacin hrane, malo oružja, dosta rakije a i obuće. Sve su oni to bili oduzeli od naroda. Zarobljeno je desetak partizana - zemljoradnika. Oduzeto im je oružje a oni su puštani kućama.

Komadant Vlaseničke brigade, uz saradnju komandanta sreza i seoskih prvaka, uspostavio je četničku nacionalnu vlast, a na opšte zadovoljstvo srpskog naroda zbog begstva komunista.

Posle uspešno završenog zadatka, Prva sarajevska i Kladanjska brigada su se vraćale na svoje matične položaje. Na tom putu ih je stigao kurir na konju, koji je obavestio komandanta korpusa da je prethodne noći uhvaćen na spavanju komadant Vlaseničke brigade, poručnik Momčilo Mićić. Komandant korpusa, u saglasnosti sa komandantima ovih dveju brigada, Vojinovićem i Savom Derikonjom, doneo je odluku da se vrate u Šekoviće radi izviđanja toga izvršenog zločina. Komora sa zaplenjenim materijalom, sa obezbeđenjem je upućena na predviđeno mesto.

Vrativši se u Šekoviće, komandant korpusa Momčilović sa Vojinovićem i Derikonjom, nekoliko dana je vodio istragu u vezi ubistva poručnika Mićića i utvrđeno je da su organizatori ovog mučkog ubistva bili Brano Savić sin popa Sava; kum i kuma ubijenog, Rade Jakšić - geometar i njegova sestra Rosa, a izvršilac samog zločina je bio Novak Šintorović sa desetak partizana. Te tragične noći, Momčilo Mićić je zanoćio u komovskoj kući gde je na spavanju iskasapljen i zakopan u štalsko đubre.

Stevo Vojinović i Savo Derikonja su sa svojim četnicima preneli telo svoga ratnog druga u srpsko pravoslavno groblje. Opelo nad pokojnikom izvršio je pop Savo Savić, otac organizatora ovog groznog zločina! Nad otvorenom rakom sa pokojnikom se oprostio Stevo Vojinović.

Izvršioci ovoga zločina su pobegli, ali su njihovi saučesnici dobili zasluženu kaznu. Ovo se dogodilo, ukoliko se dobro sećam, u drugoj polovini decembra 1992. godine.

Marta meseca 1943. godine, Prva sarajevska brigada učestvuje u borbama protiv jakih komunističkih snaga koje su prešle reku Neretvu. Borbe su vođene na Treskavici, Kalinoviku, Oblju, Miljevini, rame uz rame sa četnicima Crne Gore pod komandom majora Pavla Ðurišića. Po naređenju i potrebi, Savo Derikonja se morao vratiti sa svojom brigadom na matični teren, koga su ugrožavale hrvatske ustaške i domobranske jedinice. Kod Kalinovika, Savo Derikonja je prvi put predstavljen đeneralu Draži Mihajloviću, i na njega ostavio dobar utisak, i kao vojnik i kao čovek. Draža je tom prilikom rekao Savu da mu je poznat njegov aktivni rad i njegova časna borba i zbog čega će ga imati u vidu.

Meseca juna 1943. godine, komunisti su pretrpeli teške gubitke na Zelengori, od strane nemačke kaznene ekspedicije, kada su partizani bežali na sve strane i spasavali se ko se spasiti mogao. Tada je stradao veliki broj, koji nikada nije tačno utvrđen, srpskog civilnog stanovništva iz Like, Banije i Korduna a koji je Josip Broz nasilno oterao na klanicu, dok Hrvata, muslimana i ostalih tu nije bilo, a sve te druge nacionalnosti stupiće na scenu posle rata - kada se komunisti budu dočepali vlasti u našoj zemlji.

U tom partizansko-komunističkom porazu, teško je platila i jedna grupa, njih oko 300 hrvatskih domobrana koji su se za vreme borbe predali komunistima. Posle su im partizani oduzeli odeću, obuću i sve što su od vrednosti imali pa su ih ostavili da lutaju po planinama na teritoriji brigade pod komandom Sava Derikonje, koja ih je zarobila. Bili su to pravi živi leševi. Svi su, bednici, bili "naoružani" lecima koje su bacali hrvatski avioni kojima su pozivani da se sa istima mogu da jave ma kojoj ustanovi hrvatske vlasti, pred kojom će proći bez ikakvih rđavih posledica. Njima je održao poučan govor, major Petar Babović, komandant operativnih jedinica Istočne Bosne i Hercegovine, koji se tih dana nalazio na ovom terenu, izbegavajući nemačke i hrvatske vojne operacije.

Među pomenutim zarobljenicima bio je i poznati predratni zagreački hirurg i profesor Univerziteta, dr. Ivica Pavletić. On je izjavio da bi, kao lekar, ostao pri Prvoj sarajevskoj brigadi zajedno sa još nekoliko intelektualaca. I ostali su se sve dok se nisu oporavili i ojačali, pa su se sa onim lecima predali ustaškim vlastima.

Savo Derikonja je razmišljao šta da učini sa tim izgladnelim i delimično bolesnim zarobljenicima. Prostorija za njihov smeštaj, niti ishrane, nije imao ali pošto su mu pokazani gore pomenuti ustaški leci, on im je održao govor, otprilike ovim rečima: "Ljudi, vi ste pored nas pre rata živeli u miru, a vi ste od stvaranja NDH postali naši ljuti dušmani - sve do današnjeg dana kada smo vas u tome onemogućili silom našeg oružja. Ali mi nećemo na vama da vršimo odmazdu za stotine hiljada ubijenih srpskih stanovnika od strane vaše hrvatske vlasti. Možda je i neki od vas takođe učestvovao u pokolju srpskog naroda, ali mi to sada ne možemo da ustanovimo. Zato, pošto imate te letke sa sobom, idite svojim kućama i porodicama, i svakome recite da vas Savo Derikonja nije klao niti zlostavljao, i pored toga što ga ustaške vlasti zajedno sa komunistima nazivaju četničkim zločince... " Posle su i ovi, svi, otišli iz našeg zarobljeništva i svakako se predali hrvatskim vlastima.

Eto, tako je postupio Srbin, čovek i junak Savo Derikonja!

Zeljko Tomic : Sokolac

24472

14.05.2010

Savo Derikonja (4)

Početkom oktobra 1943. godine vršen je napad na neprijateljske garnizone u Višegradu i Rogatici, gde su se nalazile znatne snage Nemaca i Hrvata. U tome napadu učestvovala je i Prva sarajevska brigada pod komandom Sava Derikonje. Borba je bila oštra i krvava. Sa obe strane su pale brojne žrtve, ali su obe ove varoši osvojili četnici Ravne Gore. Neprijatelj se povlačio ka ustaškom uporištu na Sokocu, nedaleko od Han Pijeska - na glavnom putu prema Sarajevu, i za sobom ostavljao svoje ranjene i mrtve.

Na četničke jedinice koje su oslobodile ove dve pomenute varoši, a koje još nisu bili sahranile svoje izginule borce, iznenada i mučki, su sa leđa napali komnistički partizani i nanijeli im ozboljne gubitke. Oni su već tada bili dobro naoružani od strane "naših" saveznika Engleza. Ovu četničku pobedu su objavili kao svoju "pobedu nad okupatorom" preko Radio-stanice "Slobodna Jugoslavija", koja se nalazila u Tiflisu. To isto su objavile i neke radio-stanice u Engleskoj.

U ovom našem napadu na pomenute neprijateljske garnizovne, učešće je uzeo i jedan američki viši oficir, a koji je bio i svedok komunističkog napada sa leđa na četničke snage. Ovaj američki oficir je bio prosto zaprepašćen, koliko mučkim napadom komunista na jedinice Draže Mihailovića, toliko i objavljivanjem preko Radio Londona o lažnom uspehu komunističkih partizana!

Posle poraza neprijatelja i uspostavljanja nacionalne vlasti, sišao sam sa položaja, da bih video i razgledao Rogaticu. Varoš je bila u dimu i ruševinama. Ništa se interesantno nije moglo da vidi. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi sam naišao na jeziv prizor. Počev od crkvenog praga pa sve do oltara, bili su leševi mladih junaka iz Rogatice, palih u toj krvavoj borbi. Ali avaj, uzalud je toliko srpskih života položeno i more krvi proliveno.
_*^*_*
Jesenjih hladnih dana 1944. godine, usled nadiranja sovjetskih, kao i bugarskih trupa, onih istih koje su za vreme rata ubijale srpski narod zajedno sa Nemcima svuda po Srbiji, snage JVuO pod komandom đenerala Draže Mihajlovića su morale da se povlače prema slobodnom prostoru Istočne Bosne.

Vrhovna komanda sa izvesnim brojem trupa iz Srbije se zadržala na prostoru Prve sarajevske brigade Romanijskog korpusa. Tu su bili raspoređeni radi odmora i ishrane po selima: Vuučja Luka, Bogovići, Jelovci, Ozren, Brdo, Žunovi, Kostreša, Visojevica, Draževići, Rakova Noga, Nišić. Bilo ih je i po muslimanskim selima Hadžići ili Hodžići i Sirovine.

Četnička bolnica Romanijskog korpusa u selu Nišići, kao i ona u selu Okruglci, nisu mogle da prime sve ranjenike i bolesnike koji su tu pristizali, mada su mnogi primljeni. Lekova nije bilo kao ni dovoljno lekara za ukazivanje najnužnije pomoći tim mučenicima.

Da bi se što je moguće više pomoglo ovim ratnicima iz bratske Srbije, komadant Brigade Savo Derikonja i komandant Prvog dela Sarajevskog sreza, Stjepan Lučić, su preko predsednika opštine naredili da se lakši ranjenici neguju po domaćinstvima. Njih je ovdašnji srpski narod primio kao rođenu braću u nevolji i svi su im prižili sve što su mogli.

Koliko je trajao ovaj predah i odmor ovih besmrtnika iz Srbije nije mi poznato, ali znam da moja, bosansko-hercercegovačka grupa koja je bila na odstupanju prema zapadu, stupila u vezu kod sela Podnojvlja, u blizini Vučjaka sa tim jedinicama iz Srbije koje su bile u tom delu sarajevskog sreza. U Podnovlju je izvršio smotru grupe bosansko-hercegovačkih četnika, ministar ratni, general Draža Mihailović - Čiča. Tada sam video da su sve ove trupe iz Srbije zaista bile u veoma teškom stanju - iznurene napornim i dugim marševima i neprekidnim borbama sa ustašama i komunističkim partizanima koje su Englezi dobro naoružali.

Slika četni~kih jedinica iz Srbije, izme{anih sa narodom sa Ni{i}a, snimljena u jesen 1944. godine

Prilikom odlaska sa područja Sarajevsko sreza, ministar vojni, đeneral Draža Mihajlović je odao veliko priznanje komandantu Prve sarajevske brigade, Savu Derikonji i svom narodu toga kraja za sve što su učinili vojsci iz Srbije pod njegovom komandom.

Prva sarajevska brigada se nije povlačila sa svoga matičnog terena. Tu je vodila borbe sa komunistima, sve dok partizani nisu ušli u Sarajevo 6. aprila 1945. godine, a posle konačnog povlačenja Nemaca i ustaša iz grada.

Jednog prolećnog dana 1945. godine, na Vučjoj Luci, Savo Derikonja je sazvao svoje borce i preživele starešine svoje brigade, gde je u ovom smislu govorio:

"Braćo četnici, vojnici, junaci! Prošlo je preko četiri godine kako smo se u ovom selu skupljali kradom na dogovor, na koji na~in da se spasemo od sigurnog uništenja koje nam je spremala hrvatska ustaška vlast. Ti zulumćari su nas naterali da se, tako reći, golim rukama hvatamo za njihov oštar nož. Učinili smo sve što smo mogli da zaštitimo i sebe i našu srpsku nejač. Mi smo se borili po četničkom zastavom i komandom đenerala Draže Mihaijlovića za spas srpskog naroda, a ne ni za kakvu vlast. Naši bi uspesi bili daleko vići da nas komunisti nisu ometali u tim našim domaćim poslovima, ubijajući ugledne domaćine i najbolje mlade ljude koji su bili na našoj strani. Jasno nam je da su se komunisti samo borili za vlast, a nikako za slobodu naroda... Poznato vam je da su komunisti u Sarajevu, tu pred našim nosom, a kao što znate, oni su i najveći srpski dušmani. Da ovako u celini nastavimo sa njima borbu, uzalud je. Oni su do zuba naoružani i pomagani i od Engleske i od Amerike, a naravno i od Sovjetskog Saveza. Zato ja preporučujem, ali ne naređujem, da svaki od nas koji smatra da mu je život u opasnosti od komunističkih bandi, ide svojoj kući i porodici. Sa ovim ste razrešeni svake obaveze prema meni, kao vašem komandantu. Samo, nemojte nikada zaboraviti da ste Srbi! Hvala vam na vernosti i odanosti našoj srpskoj borbi. Gospod neka vas čuva i bude vam na pomoći!!"

Većina četnika je poslušala svoga hrabrog komadanta. Prilazili su mu oborene glavi i sa njim se pozdravljali - zauvek!

Sa Savom je ostalo oko 45 do 50 četnika i skoro sav starešinski kadar da, kao gerilci, nastave borbu protiv komunista, ometajući ih u uspostavi vlasti u našoj zemlji. Ova grupa, iz više razloga, nije mogla da dejstvuje u celini, već je to činila po grupicama od tri ili pet svojih boraca. Naročito su bili aktivni pred izbore, 11. novembra 1945. godine, za koje su komunisti razvili veliku propagandu.

Zbog aktivnosti ove grupe i imena Sava Derikonje, zloglasna OZNA, docnije UDBA, terorisala je narod ovoga kraja. Godinama su mučili tamošnji narod, hapsili, pa i ubijali tražeći da im isporuče Sava Derikonju. U tim borbama pored milicije, učestvovala je i Narodna odbrana (KNOJ). Borbe su bile neprekidne, i dan i noć, i u njima su ginuli i gerilci i gonioci.

Da bi likvidirali Savu Derikonju i njegovu grupu, kao i ostale četničke grupe na prostoru Istočne Bosne, komunističko ministarstvo unutrašnjih dela je obrazovalo specijalni štab sastavljen od proverenih Oznaša - Udbaša, da izrade plan o uništenju četničke gerile. U štab su ušli: pukovnik Nenad Vasić potpukovnik Remzija Duranović; major Smajo i Suljo Mandžuka, Slobodan Šakota, Mato Markotić, kapetani Mensur Fazlagić, Ðorđe Ðajić, Ðorđe Kutlača, i još njih - čitava mafija sa plaćenim špijunima i izdajnicima.

Ðorđe Ðajić je ubio brata svoje majke - svoga ujaka. Sa još dva udbaša - oficira, dobio je zadatak da "češlja" teren kojim bi se mogao kretati Savo Derikonja. On je imao sva sredstva na raspolaganju i ovlašenja za uništavanje četnika.

Vršene su neprekidne potere i zasede svuda gde se pretpostavljalo da bi četnici mogli da se kreću. Zbog toga su četnički gerilci bili proređeni i svodili se na po dvojicu ili trojicu. Onda je udbaš Ðorđe Ðajić u Sarajevu pronašao Milicu - Micu Tadić koja je za vreme rata bila kao bolničarka u Prvoj i Drugoj sarajevskoj četničkoj brigadi Romanijskog korpusa. Nju je udbaš Ðajić istrenirao kako da otruje Sava Derikonju i sve one koji budu sa njim. Za taj posao je dobila sve što je potrebno, a pošto je imala rodbinu u selu Luke, krenula je ka njima u posetu.

Savo Derikonja je preko svoje veze saznao da je Mica došla u selo Luke. U nekoliko domova toga sela je naručio večeru, pa i kod domaćina kod koga je gostovala Mica. Kada je ona čula da se sprema večera za četnike, među kojima je bio i Savo Derikonja, htela je da se od pirinča koji je ona donela, za njih napravi pilav. Kada je trabalo da se na ugovoreno mesto nosi večera, i ona je pošla - da bi se videla sa Savom i ostalima. Kako je i ona nosila hranu, uspela je usput da u nju stavi otrov.

Kada su Savo i njegova družina videli Micu, koja je sa njima za vreme rata bila na terenu, obradovali su joj se. Ali kada su četnici počeli da jedu donetu hranu, Mica je ustala i pošla u stranu, valjda da posmatra kako otrov deluje. A svi koji su počeli da jedu, padali su kao onesvešćeni. Videvši to, Mica se dala u begstvo. Stražaru Vladu Andriću je bilo sumnjivo što Mica beži dok njegovi saborci padaju kao da su opijeni. U nekoliko skokova je uhvatio Micu i doveo je kod već onesvešćenih četnika. Rekao je ženama da brzo donesu mleka i da onima koji su trovani daju da ga piju. Povraćali su, ali su ponovo i ponovo pili mleko - sve dok se nisu sasvim povratili u život.

Prilikom ispitivanja Milica - Mica Tadić je priznala od koga je poslata i ko joj je dao otrov, kao i da su je naučili kako da taj zadatak obavi. Rekli su joj, ako to ne izvede, predaće je sudu i optužiti za izdajnički rad za vreme rata. Kada su je za taj zadatak pripremili, ona je bila u zatvoru Okružnog suda u Sarajevu, sama u jednoj ćeliji. Mica je plakala i govorila da je morala da se prihvati tog zadatka, pa je molila da ostane sa njima - gerilcima. Ali Vlado Andrić, koji je Micu uhvatio, a čijeg su brata Ðorđa komunisti na komade isekli sekirom, nje mogao da sluša njeno prenemaganje već je potegao puškomitraljez i sa nekoliko metaka je Micu sravnio sa zemljom. Savo Derikonja je hteo sa njom još da govori da bi saznao mnogo što-šta što ga je interesovalo, a možda je ne bi ni takvom kaznom kaznio. Međutim, Vlado Andrić je presekao, te se tako završila misija trovačice Milice - Mice Tadić.

U neprekidnim borbama sa komunistima, grupa Sava Derikonje se istrošila. Gde je koji ginuo, tu je i zakopavan. Njihovo sahranjivanje u groblju komunisti nisu dozvoljavali.

Komunisti u Jugoslaviji su objavili više knjiga o njihovoj borbi protiv "četničkih ostataka", kako oni pišu. Ali, to nisu bili nikakvi ostaci već je to bila srpska nacionalna gerila. U jednoj takvoj knjizi stoje da je negde "kod Pala - Bosna, ubijen komadant Derikonja". Međutim, to ničim nije potkrepljeno niti dokazano. Navodno, ubijen je 1946-47. godine. Da su ubili Sava Derikonju, komunisti bi ga bez sumnje dovezli u Sarajevo i izložili na najprometnije mesto ili trg gde bi doterali narod, da se uveri a je taj njihov strašni protivnik mrtav i da četnički simpatizeri nemaju više čemu da se nadaju. Međutim, saznalo se od odanih ljudi Savu Derikonji da je on umro od zadobijenih rana, u leto 1948. godine u svojoj bazi, negde u planini nedaleko od sela Visojevica, Draževići, Rakova Noga.

Zeljko Tomic : Sokolac

24471

14.05.2010

Savo Derikonja (5)

Kako bilo da bilo, odnosno bez obzira kako je Savo Derikonja završio svoj život, njegovo ime je ostalo svetlo u srpskom narodu, a koje se ne sme ni spomenuti u Jugoslaviji pod komunističkom vlašću. Ovaj skromni, i u mnogom nepotpuni napis neka bude umesto sveće voštanice, ovom retkom junaku i čoveku, poteklog iz seljačkog gunja i opanka - Savu Derikonji.

SLAVA MU I HVALA!
Ozren Grujić

K R A J

Duboko sam dirnut napisom "umesto voštanice", retkom junaku i čoveku iz moga užeg kraja Savi Derikonji. Kao dečak lično sam poznavao pokojnog Savu jer smo bili u rodu. Iz pažnje prema njemu, umnožio sam ovaj napis u vidu male knjige, tako da ostane u večitoj uspomeni na div-junaka Savu Derikonju i na ostale koji su navedeni u ovoj knjižici.

Branko Lopatić
Hamilton, Kanada

Srpski junaci, četnički borci iz Istočne Bosne, koji su nastradali (izginuli) u odbrani srpskog naroda za vreme Drugog svetskog rata:

major Jezdimir Dangić
Savo Derikonja - komandant četnka na Romaniji, poginuo u Visoravni 1951. godine.
Mladen Milinković - komandant Vučijeg bataljona
Borko Radović - komandant brigade Kladanj i Olovo
braća Ćelonje - iz okoline Han Pijeska
Leka Kapetan - komandant Majevičkih četnika
Stjepan Lučić - komandant Jahorinskih i Trebevićkih četnika
porodica Veselinović - izginula na herojski način
Dušan i Lazar Lopatić - poginuli kod Sarajeva
Petko Lizdek - poginuo u blizini Sarajeva sa nekoliko četnika
Božo Plemić - komandant civilnog sektora, poginuo na Romaniji
Stevan Jugović - komandant četničke Jurišne brigade na Romaniji
Mladen Ćosović - prvi komandant četničkog bataljona na Romaniji
braća Kablar - odvažni četnici i borci
Grujo Cvjetanović - komandant čete (ubijen u Sarajevu)
Dobrica Dukić - komandant Rogatičke brigade
Radivoje Kosorić - zamjenik komandanta Rogatičke brigade
Radomir Nešković - poginuo u povlačenju 1949. godine
Rade Abazović - komandir zelenog kadra
Jole Santrač - komandir Jelove čete, poginuo na Romaniji
Danilo Jokić - komandir Prutinske čete, poginuo na Romaniji
Vlado Andrić - odvažni junak, poginuo na Romaniji

Nedeljko Zugic : Pale, R.S.

23780

19.02.2010

Čuvali su Dražu (1)

Milanko Kočević, rođen 1920. godine (89 godina)
Preljubovići, kod Sokoca, četnički pukovnik.

Vrijeme uzimanja izjave: 11. 06. 2009. godine
Mjesto: Preljubovići
Fonogramski zapis: Nedeljko Žugić

SILNA VOJSKA, A MI UNUTRA

Došao nam je Dražo 1. avgusta 1945. godine, u selo Donje Babine, kod Mare Vuković, koja je bila šnajderica (kasnije udata Batinić). Imala je dva sina, i sada su živi. Jedan je Slobodan Batinić, što je bio u vojnom odsjeku. U to vrijeme bilo nas je 35 četnika - Borkovaca (kojima je Borko Radović iz Kruševaca bio komandant), a bilo je i petnaest četnika Vojina Lučića iz Vrabačke kod Pjenovca (opština Han Pijesak). Vojin je bio krupan, koščat, ali i hrabar čovjek. U to vrijeme je komandantu Draži sin Vojo, prebacujući se do nas sa Sjemeća, poginuo kod Rogatice.

Četnički komandant Borko Radović se dogovorio sa Vojinom Lučićem da se nađu (tamo gdje ćemo mi sada ići) kod vrela Ponorca. Tu smo napravili barake od lubovitih (šupljih) stabala, gdje smo ostali gotovo mjesec dana, do kraja avgusta. Odatle smo se preselili u Više... Pokojnji Draža... Ne mogu, hoću da zaplačem, kada mu ime spomenem... On je (guši se u nevidljivim suzama) nosio engleske dukate u torbi. Pozvao je dva sina Marina i zagrlio ih je, a tu je bio i slikar iz čete Borke Radovića, Savo Čelik, koji ih je slikao. Čiča Draža je izvadio dva dukata i dao ih je Marinoj djeci.

Kada smo došli u Više, odlučeno je da u istom mjestu ne možemo biti svi. Teško se dolazilo do hrane. Bila su dva brata Batinića. Ne znam da li je Vojislav živ. On je doveo svoga vola. Zaklali smo ga. Jeli smo to meso, jer nije moglo da stoji. Bila je voda. Jedan dio mesa smo držali u vodi, da se ne pokvari.

Penezić, Penezić Slobodan. On je digao armadu i viku, od Koštice prema Vrapcima, pa sve do Kruševaca, sve je bio vojnik do vojnika. Po noći je vatra do vatre. Od moje kuće, preko Vrabaca, Kuta, sve do Kruševaca, pritiskao vojnik do vojnika. Ne može miš proći da ga ne vide i čuju. Toliko je to steglo. Od Han Pijeska, pa sve naniže, do Olova… Naše su patrole izviđale teren o kojem govorim. One su bile malo vještije od njihovih. (Smijeh, ne sa podsmjehom, nego smijeh čovjeka koji koristi vještinu preživljavanja u teškim situacijama). Imali smo svojih ljudi. Bila su samo dva-tri čovjeka koje su vrbovali komunisti.

Odatle smo se premakli (premjestili) u Više, iza sela Kuta, na jedno vrelo, gdje je Vojin Lučić preuzeo četu i komandu. Borko nije tu ni dolazio. Bilo je obezbjeđenje i straže. Toliko se mjesto boravka Čiče Draže čuvalo da nije bilo greške, kako pojedinaca, tako ni patrola.

Rogatica : Srbija

23552

31.01.2010

Mijat Colovic

Da li bih nekako mogao dobiti sliku Mijata Čolovića. Neko je rekao da ima na http://sokolac.slavicnet.com/sokolac/sokolac_savo_derikonja_forum.htm

Hvala puno!

Brane Ivanovic : Australia

22940

26.11.2009

Radomir Neskovic

Pozdrav tebi Željko,
Ne znam dali se sjećaš mene. Ja sam živio u Sokocu od 1981. pa sve do 1995. godine i zbog toga Sokolac smatram svijim gradom. Imam jedno pitanje i nadam se da ćeš ga objaviti. Da li neko zna nešto o Radomiru Neškoviću, komadantu leteće Rogatičke brigade iz drugog svjetskog rata. Hvala ti unaprijed!

Brane, što se tebe tiče - nisam siguran sem ako si ti porijeklom sa Borika.

Što se Radomira Neškovića tiče, o njemu znam veoma malo ali zbog toga znam dosta istinitih (i vrlo zanimljivih priča) o Radivoju Kosoriću.

Legendarni četnički vojvoda i komadant rogatičke vojske u Drugom svjetskom ratu, Radomir Nešković je bio jedan od najsposobnijih vojnih stratega u Istočnoj Bosni. Odlučno je stao u odbranu Srba u području Sjemeća, i u velikoj mjeri je zaslužan što je to područje i do današnjeg dana ostalo srpsko.

Pored toga, Radomir Nešković se proslavio u borbama i u drugim područjima Istočne Bosne.

Nakon rata, njegovi četnici i vjerni jataci su neko vrijeme čuvali Držu Mihailovića, koji je uhvaćen tek onda kada je odlučio da se prebaci u Srbiju.

Zbog njegovih zasluga, narod rogatičkog kraja ga ni do danas nije zaboravio. U svojoj knjizi "I Bog je zaplakao nad Bosnom", Momir Krsmanović piše da su srpski borci iz Rogatice u ovom zadnjem ratu (1992 - 1995) pri jurišu na muslimanske položaje uzvikivali i sledeće parole:

"Napred lijevo krilo, napred rogatička četnička vojsko, napred sokolovi, unuci Radomira Neškovića! "

Bio bih veoma zahvalan kada bi neko napisao nešto detaljnije o ovom velikom zaštitniku Srba u tom nepravednom ratu kada ih je toliko istrebljeno a počinioci tog masakra nikada nisu kažnjeni.

Slavica Rajic : Pariz

22600

23.09.2009

Savo Derikonja

Naiskreniji pozdrav Vama Željko i Vasim saradnicima divni ste!!!!
Moram prvo da Vas zamolim za izvinjenje radi ovakvih dopisivanja, nisam od takvih; ipak sam sabrana i tolerantna osoba ali ovakvi kao sto je njegova malenkost iza zavjesa xxx Bijeljina nisam mogla da ostanem ravnodušna i da oprostim da i dalje šire ljagu o ( vječna im slava i mir) časnim ljudima kojih već dugo, dugo nema među nama.

Sada pozdrav za xxx Bijeljina!!!!!

Vjeruj da je i meni veoma žao što se razilazimo i u svakom slučaju ne slažemo. Ne želim nikome da namećem moje znanje jer čuvam ga za sebe ali volim ponekad da prokomentarisem o onome u šta sam sigurna.

Ne želite ili nećete a nazivate ( da ja mrzim ) ne vidim kako dođoste do takve ideje, a pogotovu ljude moje nacionalnosti. Nikada u životu nisam mrzila niti ću ikada mrziti jedino mogu da prezirem nekoga ako mi učini nešto nažao. Vidim da poznajete sve a ja nikoga i neka bude tako, jedino zamolila bi Vas da se vratite na članke što ste prethodno napisali pa ćete vidjeti i razumjeti.

U prethodnim člancima pominjete Milana Ćebića, Milicu, Milanovog njegovog brata Vladimira i Rajka Bajića. Sve bi Vam to, možda, i povjerovala ali nisam mogla iz prostog razloga što ste pisali da je ( Casni Velikan "slava mu" SAVO DERIKONJA) odmah ubio Rajka Bajića a Milana odveo i naredio da ga odmah strijeljaju. E, tu sam te uhvatila u neistini: može da se desi da budu dva Milana Ćebić ali i dva Rajka Bajića, to nikako ne može i niko ne bi mogao povjerovati. Ovo Vam govorim jer sam lično poznavala (kao prvog i poslednjeg čovjeka u životu koga sam sa razlogom prezirala) Rajka Bajića nosioca Spomenice 1941-1945 koji je živio kod Malešičkog mosta, imao sina i kćerku; mislim da ubijeni Rajko Bajić nije mogo biti među živima i biti nosilac Spomenice 1941-1945.

Sada bih Vas ostavila da neko pametniji odgovori na ovo da li je moguće ili ne. Ja mislim da je nemoguća takva greška i znam da je Rajko Bajić prvoborac živio do moga odlaska iz Ilijaša 1970. godine.

Eto toliko i nebih se više zamarala sa Vašim nekim žalima jer nikada nisam bila žaljena a pogotovo od Vas. Što se tiče našeg poznavanja čisto sumljam i nebih ni željela da znam Vašu malenkost a pogotovo ni da sanjate za neko upoznavanje jer mnogo smo različiti i još mnogo, mnogo toga. Ne želim nikoga da povrijedim pa ni Vas, ali u pisanju pravite greške kao u predhodnom i ovome ("dojdo" umjesto dobro i u drugom pisanju "VUčiljani" možda sa provokacijom umjesto Vučilani). Nije bitno, to je Vaše.

Sto se tiče harmonikaša unuka ne znam, ali unukice su mu divne djevojcice. Neka su žive i zdrave i ponosne na svoga djeda, što i jesu.

Sada bi završila i poželila Vam sve najbolje u daljnjem životu sa iskrenim pozdravima i nemojte biti uporni u nešto što je neistina i daleko od Vaših a časne i slavne ljude ne dirajte i neka počivaju u "Vječnom Miru", gdje im je i mjesto.

Xxx : Bijeljina

22586

22.09.2009

V. Ćebić i Savo Derikonja

Veliki pozdrav Slavice! Nije te bilo odavno, mada ti ne možeš da se sjetiš ali mi se odlično znamo i veoma mi je žao što sam te ikada upoznao. Ne samo da si loš poznavalac Ćebića nego je sramota da ne znaš ko od unuka Save Derikonje veoma lijepo svira harmoniku a slušao sam ga mnogo puta... To znači da ni njih ne poznaješ dovoljno. Svoje Vučiljane, prvo se raspitaj o svemu pa onda nešto piši, a odgovorio ti na tvoje pitanje nisam jer je glupo i nema nikakve veze sa Ćebić Vladimirom koga je ranjenog ubio Savo Derikonja. Promašila si totalno rodoslovnu tablicu. Slavice ja nikoga ne mrzim za razliku od tebe čak mi se i sviđaš, tebe izgleda mržnja kroz život vodi dok ne možeš ili nećeš da shvatiš i stvarno mi te je žao ali vremenom će stvari doći na svoje. Mnogo toplih pozdrava!

Ratko Obrenovic : Detroit, Usa

22583

21.09.2009

Savo Derikonja

Rajic Slavica : Pariz

22581

21.09.2009

Malo pozdrava, malo o Savi Derikonji

Posle dužeg vremena navratih ponovo na najljepši sajt koji posjeduje mnogo lijepih stvari i ovim putem želim da pozdravim moderatora ovog sajta i čitavu ekipu!

A sada nešto za XXXXX iz Bijeljine.

Mislim da ne bi više bilo smisla da komentarišemo o nečemu što nećete da prihvatite jer "napad je najbolja odbrana" i zadržite Vaše mišljenje koje sebi namećete za sebe. Čitala sam i to dobro bez i jednog promašaja o svemu što ste pisali ali vidim da Vi stalno miješate teme ali mislim da je besmisleno sada pretraživati nešto poslije toliko vremena; da su bili uporniji sigurno bi znali za toliko dugog mira u bivšoj Jugoslaviji gdje im je brat i stric nastradali a dobro sam poznavala i stare i mlađe Ćebiće iz Luke, jedino ne znam što ste se oslovili sa samo jednim slovom za osobu i pitate dali još "dojdo" ili dobro svira harmoniku a ako Vas interesuje recite ko je u pitanju, nije tajna reći ću Vam sigurno i iskreno.

Još nešto. Niste mi odgovorili da li je Milica i njena kćerka obje udovice pa čak i unuka.

Sa poštovanjem od Slavice.

Alex :

22382

20.08.2009

Savo Derikonja

Citam sve ovo sto pise o Derikonji, mahom sve izmisljotine, razumijem pojedine ljude, neukost im daje za pravo da baljezgaju i pisu svasta.

O tom čovjeku se ne zna puno iz dva razloga: Prvo, poginuo je vrlo mlad i sa malo toga zabilježenog o njemu. Drugi je da je njegovo ime i sve što se kretalo oko njega bilo tabu teme prošlog režima. Niko nije smio da ga pominje pa čak ni njegovi najbliži. Komunisti ni niko drugi nisu uspijeli da mu nađu tijelo i javno objese u Sarajevu.

Zato o njemu i kolaju svakojake priče. Tako je htjelo i ostaće da bude legenda. U ostalom, sin i kćer su mu jos živi, hvala Bogu, zašto njih ne pitate ako hoće nešto da vam ispričaju od onog šturog što znaju.

Slavica : Pariz

21951

12.06.2009

Savo Derikonja

Pozdrav urednistvu i Vama Željko!!!

Poslije dužeg vremena navratih ponovo na moj omiljeni sajt i slučajno naletih na tekst od gospodina xxx Bijeljina (nije važno ko je i šta je ali xxx?? :::') koji hoće da mi nametne neke nepoznate, jeste da sam bila loša u matematici pa ne bi ni toliko zamjerila, jedino nepoznatom gospodinu xxx Bijeljina ne mogu da odobrim da opet se oslovljava sa nekim dokazima koji su vezani za "Vojvodu Savu Derikonju" i Milana Ćebića i njegove činjenice.

Kao prvo, rođena sam i moji potiču sa Vučije Luke. Živjela sam u starom Ilijašu pored stare pilane ili posle Mika između autobuske i željezničke stanice od dvanaestog dana moga rođenja. Školu sam završila u osnovnoj školi "28 juli" u Ilijašu, radila davne 1968 u drvnoj industriji "Šipad Bosna" a direktor mi bio Slobodan Dobrijević i veoma dobro sam poznavala moje sugrađane. Zbog toga me istina ne vrijeđa nego se možda Vi nalazite u velikoj nedoumici a nisam ni mlada toliko da sam veoma dobro poznavala porodice: Ćebiće iz Luke i Ćebiće pored vode zvane Sepaca: Mijiće, Ostojiće, Čelike itd da ne nabrajam i ostale mislim da sam dovoljno rekla.

Drugo, moram da Vam i ovo kažem da je moja baka ( Bog da joj dušu prosti) mnogo više znala nego Vi jer bili su prve komšije a i eto i ovo da Vam kažem da mi je Savin ( slava mu i viječni mir ) sin - svak. Mislim da sam Vam dovoljno rekla i uopšte me Vaše ništa ne vrijeđa a gospođa Jeftić Milica ( što mislim da je lično poznajem ) ne znam šta je radila od dvanaest godina po selima koja su udaljena od Ilijaša prilično ako hoćete tačno, od Ilijaša do kino "Radnika" tačnije Higijenskog zavoda u Sarajevu ima 35km, od kino "Radnika" do Čaršije i od Čaršije preko Vasinog Hana (sada ako već hoćete i ovo da znate; po novome Gazinog Hana) Hreše do Vučije Luke 11 kilometara, pa vidite da se ne stidim niti bojim a niti me istina vrijeđa, a po Vama tek sada vidim da ste baš na pogrešnoj stazi i sve što ispričavate da je stvarno sramno i od Boga i naroda, da niste baš veliki poznavalac od ostalig da ne kažem od moje malenkosti.

Jos jedno! Stvarno smješno djevojčica kojoj je kose vukao i za sat vukao (i za sat je vukao) (Jeftic Milicu) sa posvetom Milan Ćebo - Prag samo mi nije jasno kako je baš taj sat dospio kod jedne dvanaestogodišnje djevojčice u punom vihoru borbi, strahota i nasilja a ostavljen kao živi dokaz; šta li je ta nesretnica radila na tim prostorima kad je iz sela Gornja Luka kod Ilijaša. ( samo bi Vas zamolila da odgovorite; dali je udovica a i njena ćerka isto )

Sada bi Vas pozdravila i ostavite se neistinitih priča i neka časni ljudi počivaju u Vječnom Miru. *Neka im je vječna slava i mir! *

Xxx : Bijeljina

21489

26.04.2009

Savo Derikonja

Redovno pratim desevanja na sajtu i vidim da se opet spominje Savo Derikonja, pa ću da odgovorim Slavici koja izgleda ne zna rodoslov Čebića iz Luke.

Vladimir i Milan su sinovi Mitra 1888-1948 i Jovanke rođ. Bojanović 1898-1958 Mitar je Jovanov 1857-1902 i Jelke rođ. Trivunić 1869-1904 da ne nabrajam dalje ako nekog interesuje neka se javi. Vladimir i Milan su završili fakultete u Pragu, i ja imam slike iz tog vremena kao i diplome. Mada je u Ilijašu postojao još jedan Milan Čebić i normalno da nisi ni mogla upoznati onog prvog jer ga je Savo ubio.

I nikog ja ne klevećem, samo iznosim činjenice a tebe ili nekog drugog ako istina vrijeđa to je nešto drugo možda ja ne baratam gramatikom kako neko napisa. Možda sam čak i pogriješio o mjestu događaja ali sam napisao istinu. Još uvjek postoje dva živa svjedoka tih događaja. Možete i Milicu Jefić pitati kako je djevojcicu od 12 godina vukla za kosu i za sat koji je nađen kod nje sa posvetom Milan Čebić - Prag, pa ako kaže istinu, tad bi bar znali gdje je Milan zakopan.

Nisam ja musliman a ni Bošnjak, pogotovu komunista u proteklom ratu sam doprinjeo više spasu Srba i srpstva a i prije rata nego mnogi koji sada srbuju, a nije i bilo kad je trebalo.

Antikomunist :

21486

25.04.2009

Derikonja sa Vučije Luke

Konji Save Derikonje nisu vozili kočiju nego balvane, tako da on nije bio kočijaš! Časno je zarađivao za život za razliku od, recimo, Save Kovačevića, partizanskog heroja, koji je prije rata bio renomirani švercer duvana a u ratu "autor" tzv. "pasjih grobalja", istrebljivač srpskog naroda koji je prvo pobio sedam svojih rođaka pa onda nastavio redom.

A na početku rata Savo Derikonja je bio u partizanima, u Romanijskom partizanskom odredu, Bjelogorački bataljon (komandant Tomo Đukić), komandir čete Vučja Luka, po činu rezervni poručnik.

U januaru 1942. godine odlučio je da ne krene sa komunistima, za njihovom utopijskom antisrpskom ideologijom i satanističkim pentagramom nego u odbranu Srpstva te je zbog toga utamničen od strane antikrista.

Kad su ga njegovi borci oslobodili iz komunističkog zatvora pristupio je jedinicama Jugoslovenske vojske u otadžbini a od strane njenog komandanta đenerala Dragoljuba Mihailovića u junu 1942. godine postavljen je za komandanta Prve sarajevske brigade.

Brigada je prevashodno štitila srpski živalj od ustaša i tzv. NDH u čemu je imala uspjeha jer, za razliku od teritorija sa kojih su Srbi otišli u partizane, na području koje je štitila nije bilo pokolja stanovništva.

Ubijen je 1946. Godine od strane UDB-e kao protivnik komunističke diktature a naziv „buntovnik“ je dobio od Nijemaca.

Antifasista :

21471

23.04.2009

Savo Derikonja

Savo Derikonja, rodjen 1919. godine u Vučjoj Luci. Ubijen je juna 1946. godine kao buntovnik.

Po zanimanju je bio kočijaš. Još i prije Drugog svjetskog rata je bio suđen za ubistvo. Branio ga je advokat Ivičević, koji ga je po uspostavi tzv. NDH, kao ustaški obavještajni oficir, pustio iz zatvora. Januara 1942. godine Derikonju su kao raskrinkanog četničkog kolovođu razoružali i uhapsili partizani. Pobjegao je u četnike Borka Radovića i djelovao na razbijanju partizanskih jedinica.

Sredinom 1942. godine saopštio je četnickim komandirima i komandantima da ga je Draža Mihailović imenovao za komandanta Prve sarajevske četničke brigade. U sastavu Romanijskog četničkog korpusa djeluje u području Romanije.

Oktobra 1944. godine Derikonja zaposjeda komunikaciju Sarajevo-Sokolac i omogućuje Nijemcima bezbjedniji prolaz njihovih trupa. U knjizi "Njemačka obavještajna služba", str. 595, navodi se da je Derikonja bio komandant Romanijskog četničkog odreda i da je početkom 1942. u cilju saradnje pregovarao s njemačkim generalom Bederom.

Aleksandra Derikonja : Portland

19988

02.01.2009

Savo Derikonja

Samo bih da se pridruzim Biljani, jeste da smo se rasuli svugdje po svijetu ali hvala Bogu jos uvijek nas ima, a i bice nas još i vise! Svake godine kad odem u Bosnu obavezno odem i na Vuciju Luku, rodni kraj se nikada ne zaboravlja. Ipak me nesto vuče, i što se kaže krv nije voda!

Veliki pozdrav za sve Srbe u svijetu!

Predrag Veljovic : Sidney

19150

04.10.2008

Porucnik Radomir Neskovic

Pozdrav! Rođen sam u Rogatici. A moji su poreklom iz Džimrija. Trenutno živim u Australiji. Voleo bih da znam nešto više o Radomiru Neškoviću poručniku kraljeve vojske poreklom sa Sjemeća.

Rammstein Rammstein : Sokolac

18984

18.09.2008

Ko su bili cetnici

Pusa

Pogrešno se konvertuješ, neću svoju nacionalističku ideologiju vezivati ni za jednu stranku ni ličnost, sam program SNSD-a je takvog antičetničkog i antinacionalnog karaktera, a ličnost poput Vasića, izrazito crvenog fašistoida, koji sve nas "ostale" s prezirom svrstava u šubaraše, kokardaše, šajkačare,... meni je dovoljno toliko, kome nije nek se vezuje uz neke sporedne likove tog megalomanskog projekta, SNSD-a!
Na Borici nije četnički narod, izdao popa Neđa i moje tadašnje nastavnike, izdao je jedan jedini čovjek, (čudno da je u četničkom kraju bilo DB doušnika? a gdje bi zaboga trebali biti? ), a osudila cijelokupna javnost, tadašnje SFRJ, ili SR BiH! ?
Moja satisfakcija je potpuna što se tiče te podijele, ja sam uvijek uz srpsku stranu, mada opet ponavljam nisam stranački opredjeljen, ali draži mi je jedan Radovan nego pedeset Milorada!!!

p. s. dostavio sam link ili fotografiju naših četnika, mogao je Željko i objaviti, ali nije, ne znam zašto, a na jednoj od tih fotografija je i Mijat Čolović, ali pazi nešto u "Rogatičkoj letećoj brigadi", dakle ne u sokolačkoj, jer takva nije ni postojala!!!
Pozdrav

Dd Nn : I Sa

18857

09.09.2008

Možda

Bilo bi zanimljvo porazgovarati sa sestrom Sava Derikonje.

Sva ova nagađanja bila bi razjašnjena, a svakako bi saznali kako su Savovi najbliži živjeli nakon rata.

O tome sam i ja razmišljao. Na žalost, nemam dovoljno vremena da stignem na sve strane. Nadam se da bi to Nedeljko Žugić, jedan od najvećih romanijskih pjesnika i novinara, mogao uraditi. Ili možda Zoran Janković iz Rogatice, moj bivši student, jedan od najboljih novinara u Republici Srpskoj. Ja ću da im to predložim, pa ćemo da vidimo šta će da bude.

Slavica Micic : Francuska

18844

08.09.2008

Ovaj Xxx laze o Savi Derikonji

Pozdrav Vama gospodine Tomiću i svim čitaocima ovoga sajta!

Nisam mogla da ne reagujem na ovo pismo od nepoznatog pod nazivom Xxx Xxx iz Bjeljine koji pise ovakvo besmisleno i lažno o velikom heroju Savi Derikonji.

Volila bi znati dali je ovaj nesretnik živio u Ilijašu i da li je poznavo Milana Ćebića i njegova sve tri brata koja su živila u Ilijašu kod "stare pilane" sve do ovog rata a Rajko Bajić je umro negdje 1985. i živio je kod Malešičkog mosta, partizanski pemzioner koji je moro da skine značku za odlikovanje jer je lažno okrivio nedužno djete i sud mu je oduzeo odlikovanje za lažno klevetanje.

Zato se grozim na pojedine kad pišu a nemaju na savjesti da ima negdje neko da zna istinu i da još ima negdje živih, jer stara je poslovica "na mlađima svjet ostaje" da se zna i piše o hrabrima i istini a ne o lažima.

Jos jedno da kažem za tog nesretnika da je Milan Ćebo i Rajko Bajić mnogo dobro živovali sa ženom jos slavnijeg heroja "Ðjurka Rajića"

Nemojte ići toliko nisko, ni ti nepoznati sa tvojim potpisom Xxx Xxx ako ne poznaješ istoriju i ljude a klevećeš, da li se bojiš grijeha i ostavi vječne heroje da na miru pocivaju. Čast i vječna im slava! .

Slavice,
nemoj da se uzbuđuješ, jer posjetilac iz Bijeljine je ustvari Bošnjak, tj. musliman. To znam po tome što je napravio jednu gramatičku grešku pri kraju članka, koju namjerno nisam htio da ispravim. Inače, dobro nam je svima poznato da su muslimani eksperti za izvrtanje istorije naopačke. Ništa drugo ne znaju ni da rade, jer svoju (h)istoriju nemaju.

Srbobran W. : Rakova Noga

18784

31.08.2008

RE: Jos nesto o Savi Derikonji

Tekst "potpisan" sa XX, koji se zasniva na "istinitom" događaju (vjerovatno po nečijem kazivanju) je istinit u onoj mjeri u kojoj je autor pismen i barata pravopisom i gramatikom.

Velika je srpska nesreća srpsko-srpski rat u periodu 1942. -1945. godine iniciran od strane antikrista u liku komunista i vječitog srpskog neprijatelja žuto-bijelog Vatikana, koji je uzeo strašan danak u srpskoj krvi.

II Sarajevska brigada jugoslovenske vojske u otadžbini pod komandom Save Derikonje je bila zaštitnik srpskog naroda i zahvaljujući njoj je sačuvan od istrebljenja srpski narod na velikom području koje zahvata prostor od palnine Zvijezda, preko Okruglice, Nišića, Draževića, Visojevice, Crnog vrha, Ozrena Vučje Luke, do planine Romanija.

U toku rata brigada je imala niz borbi protiv ustaških, domobranskih, njemačkih i partizanskih formacija i bilo je među ubijenim neprijateljima i onih koji su prije rata bili Srbi a u ratu na strani antikrista sa pentagramom na čelu.

U pomenutom tekstu XX-a su netačno navedeni podaci da je kuća u kojoj su navodno zapaljeni partizani bila kuće Raševića u Rakovoj Nozi što ne može biti tačno jer u tom selu nikada nisu postojale kuće Raševića.
Kuća Jefte Ikanovića nije na Vučjoj Luci nego na Vukinjači, što nije ni blizu.

U Rakovoj Nozi nikada nisu spaljeni partizanski ranjenici jer nisu tu mogli ni dospjeti, ko bi ranjenike nosio u štab neprijatelja?

Savo Derikonja nije nikoga lično zaklao a jeste kažnjavao one koji su to radili, batinama i konfiskovanjem stoke.

Bilo je u brigadi (koja je bila stacionirana na više lokacija istovremeno, kao teritorijalna odbrana) pojedinaca koji su na svoju ruku radili ovakve zločine ali su bivali sankcionisani.

Zato što nije istrijebljen i što je bio zahvalan svojim zaštitnicima narod ovog područja je mnogo propatio nakon rata izložen revanšizmu UDB-e koja je "pisala istoriju" i plasirala priče poput ove od XX-a. O zločinima udbaša Riste Lontoša, Ostoje Tubina i drugih antikrista može se pisati danima a Sudu Božijem niko nije promakao.

Xxx Xxx : Bijeljina

18768

29.08.2008

Jos nesto o Savi Derikonji

Čitajuci komentare o Savi Derikonji, posle dužeg vremena odlučih da napišem jedan istiniti događaj o hrabrosti i junaštvu dotičnog.

Posle napada partizana na Pajtov Han kod Vareša, mnogi su bili ranjeni i prebačeni u Rakovu Nogu u Raševića kuću gdje je bila bolnica. Bolnicu i sve ranjenike Savo Derikonja je zapalio tako da su svi živi izgorjeli, a među njima i Vladimir Ćebić, komadant Visočko-fojničkog odreda. Jedina je preživjela neka medicinska sestra po čijem je kazivanju posle rata nađeni njihovi posmrtni ostaci koji su sahranjeni u Ilijašu.

Milan, brat Vladimira Ćebića, je posle ranjavanja došao kući u Ilijaš kada se izliječio otišao je ponovo u partizane, u komandi odreda "Zvijezda" na Visojevici prilikom napada Save Derikonje, Milan Ćebic i Rajko Bajić su štitili odstupnicu Jefi Šućur koja je uspjela pobjeći a njih su uhvatili. Savo je njih dvojicu odveo u Vučiju Luku kod zeta Jefte Ikanovića i sestre Milice gdje su ih mučili i tukli kada je završio sa mučenjem poveli su ih od Jeftine kuće preko potoka da ih strelju Rajko Bajić i Milan Ćebić su pokušali pobjeći pa su Rajka odmah ubili a Milana uhvatili. Savo je Milana Ćebića lično zaklao. Po završetku rata porodica je sa vojskom i Brankom Adjicom išla na Vučiju Luku da traže grobove Milana i Rajka. Rajka Bajića su pronašli a Milana Ćebica nisu jer Jefto Ikanović nikada nije htjeo da kaže gdje ga je zakopao, u kući Jeftinoj i Miličinoj je nađen sat na kojem je pisalo Milan Ćebić Prag, koji je dobio kao student Mašinskog fakulteta u Pragu.

Djuka Popović : Banja Luka

18166

25.06.2008

Cetnik savo derikonja

Kao dete sam slušao priču jednog moga komšije koji je služio vojsku u Sarajevu 1945 - 1946. godine, a njegova jedinica je bila pri Ozni.
On kaže da je njegova jedinica, u ranu zoru na sam Božić 1946. godine, dobila naređenje za pokret. Niko od vojnika nije znao nista konkretno o predstojećoj akciji jer je Ozna vodila cjelokupnu operaciju. Negdje daleko van Sarajeva, u šumi, napravljena su dva obruča i nakon nekog vremena, posle kratke pucnjave saznalo se da je likvidiran Savo Derikonja. Poslije su saznali da je Savo pružio otpor iz zemunice gje je boravio.

Slavica Micic : Pariz

17183

03.02.2008

Savo Derikonja

Čitajući priče o slavnom četnickom vojvodi, Savu Derikonji, vidim da su samo nagađanja da je porodica Derikonja sa Vucije Luke istrijebljena. Nisu još iskorenjeni, niti će ikada biti, hvala Bogu. Najbolja su famelija uz Rajiće i neka im je Bog na pomoći. Pozdrav svim pravim Srbima!

Pozdrav mojim Vučilanima, a takođe i vama Željko! Sajt je odličan.

Janko Trifunovic : Pale

16038

18.11.2007

Odred sa Visojevice

Moj djed Ostoja Trifunovic je bio sa Savom i imam sliku odreda sa Visojevice.

Postovani,
bio bih ti jako zahvalan ako bi mi mogao poslati tu sliku, pa da je objavim.

Pitar : Sarajevo

15555

25.10.2007

Za Milorada

Ne mogu razumjeti čovjeka, evo sada iz toronta pita za Savu Derikonju, a cijeli zivot mu pred nosom bio njegov rodjak Radislav (čiko) koji je odrobijao 20 godina i mnogo je znao o Vučijoj luci. Ali tada se Milomiru nije družilo sa čikom, nije bilo isplativo, jer kako zaslužni komunista koji je bez škole dobio da snabdjeva bolnice u Sarajevu da se viđa sa onim koji je "odradio" narodnog odbornika i ratovao sa četnicima sa Okruglice.

A brate Milorade, ako su te baš zanimali četnici što ne ostade u Ilijašu, mogao si pitati vaskove sve što te interesovalo.

Laki : Pale

15498

23.10.2007

Savo Derikonja

Sestra Sava Derikonje se zove Milica. Živi na Palama.

Kako se preziva?

Pitar : Sarajevo

15360

18.10.2007

Derikonje mijenjali prezimena

ja sam cuo da su neke Derikonje zbog problema koje su imali nakon Drugog svjetskog rata mijenjali prezimena, odnosno da su zenidbom uzimali zenino prezime. Da li Sanja iz švajcarske zna nešto o tome?

Sanja Nahod : Svajcarska

15355

17.10.2007

Savo Derikonja

Htjela bih da vam obavjestim da Savo Derikonja ima sina Miomira i suprugu Bojku, koja je bila ziva za vreme ovoga rata i sestru. Da, on je sa Vucije Luke... Bio je cetnicki komadant.. Branio je srbe i srpski opstanak u tom kraju, i on je za vreme drugog svetskog rata zapalio Ophodju, posto su ustase spalila neka srpska sela... Sa mojim ocem je u drugom svjetskom ratu bio zatvoren u Luburica vili u Sarajvu. Moj otac je obecao ustaskom strazaru da ce mu dato 100 hiljada kuna da ga pusti, i toliku sumu je garantova i za Savu. Ustasa mu je povjerovo, jer je moj otac ipak bio iz poznate gazdinske kuce.
Njegov sin Miomir je divan covjek, kao sin cetnika i to jos komadanta cetnickog imao je problema kao osnovac, u vreme komunizma. A nisam ni u ovom ratu cula da se hvali sta mu je otac bio.. a mnogi su to isticali...

S. R : Sokolac

13832

27.07.2007

Komandant Savo Derikonja

Savo Derikonja bio je komandant Sarajevske brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini tokom II svjetskog rata. O njemu je vrlo malo zapisano, a ja iznosim neke podatke koje sam čuo od drugih.

Moj đed, koji je jedan od još živih boraca pomenute jedinice, kaže da je Savo ubijen 1946. godine od strane UDB-e i da se je izvjesni Marinko Gošić dugo hvalio da je on lično ubio Savu, pokazujući pištolj kojim je to navodno učinio.

Jedan drugi Savin borac, Prodo Trifunović sa Visojevice (mislim da je i on živ )pričao mi je da je Savo pobjegao za Ameriku i otud redovno slao pakete svojoj sestri, koja je živjela na Vukinjači. Navodno je u tim paketima redovno bila poruka "Pozdrav od Savice". Takođe, Savina majka nikad nije nosila crninu, tvrdeći da je on živ.

Biljana Derikonja : Stockholm

13797

26.07.2007

Savo Derikonja

Slucajno sam procitala o mom djedu Savi.
Hocu samo da prekomentarisem... da mi Derikonje sa Vucije Luke, nismo izumreli i da nas hvala Bogu jos uvijek ima i bice!
Pozdrav
Biljana Derikonja

Babaroga :

11439

30.01.2007

Neškoviću i Derikonji

Neškoviću Radomire,
tvoja vojska nema mire
krade telad i volove
pa se krije u dolove.

Evo jedna i o Derikonji:
Ženicu se sa Kobilje glave
Milom ćerkom Derikonje Save.

Zvrk :

10778

26.10.2006

Pukovnik Borota

Ovaj posjetilac nije pitao za sadasniji, nego za II svjetski rat i slavnog pukovnika Borotu (koji je uspio da ziv utekne svabama i ustasama kad su ga zarobili u maju 41. godine), pa ko zna malo vise o slavanim sprpskim braniocima, nega se javi

Cifra Sutra : Rs

10776

26.10.2006

Sarajevski cetnici

Molio bi one koji znaju o temi iz naslova da malo poblize objasne (ustrojstvo jedinica, operacije, dogadjaji i sl. ). Da li je istina da je komanda bila u Radavi (general Kuzmic i pukovnik Borota).

Do podataka je tesko doci.
Hvala unaprijed!

Zoran Djukic : Ottawa

10566

01.10.2006

Savo Drikonja

Derikonje zive na Vucjoj Luci. Moj deda po majci, Vlado Andric, je bio sa Savom. Ubijen je u ljeto 1952. Tako mi je pricala baba njegova snajka Milka Andric.

Sa mnom su radili 3-4ca. Derikonja u strojoradu u Sarajevu.

Pozdrav,
Zoran Djukic

9960

29.06.2006

Re:CETNICI ROMANIJE

Brate
na stranici www. srpskinacionalisti. com
ima dosta materijala o cetnicima, pa i o podrucju Romanije, Okruglice, Birca. . . . . a ima i na sajtu "crne ruke"

Miomir Eskic : Toronto

2536

05.11.2005

Derikonja Savo

Zeleo bih da saznam vise detalja iz zivota Derikonje save. Zapamtio sam i stih o njemu koji se pjevao po Srbskim kucama u vrijeme komunisticke diktature(nazalost veliki broj srba)
Ova moja subara sa glave uspomena Derikonje Save Pozdrav Miomir

Aleksandar :

2221

06.10.2005

SAVO

Postovani gospodine Tomicu!
Posto ste upuceni u istorijat romanjiskih Cetnika, zanima me koliko znate o jednoj "malenkosti"-Savo Derikonja! ?

Za sebe ne tvrdim da sam veliki poznavalac cetnickog pokreta, ali sam dosta citao o romanijskoj istoriji. O Savu Derikonji sam vec nesto napisao, i to se trenutno nalazi u "Knjizi gostiju".

Dragan Simendic : Lukavica

2114

15.09.2005

ponovo tomicu

Hvala na odgovoru. Posebno se radujem tim vasim novim tesktovima u kojima se vidi "sjaj istine" iz licnog iskustva. Ono sto bih posebno volio procitati je vas stav o Bori Radicu kojeg sam takodje licno poznavao. Vrlo malo znam o njegovoj smrti jer je puno kontradikotornih verzija o tome, volio bih imati njegovu sliku ako je moguce, a cuo sam da je lepi mica snimio i pjesmu o bori, ali ne mogu da dodjem do nje, niste mi odgovorili za vojvodu Derikonju sa Vucije Luke koji je bio komadant u Drugom svjetskom ratu, da li znate nesto vise i da li negdje postoje neki tekstovi ili slike o njemu-pozdrav.

Postovani prijatelju,
pricekaj malo, prica o Bori Radicu ce vjerovatno biti najzanimljivija stvar koju cu imati na internetu. Necu da otkrivam detalje, ali cu sigurno napisati samo istinu, ili ono sto sam licno cuo od Bore Radica. Mislim da ce to biti uskoro, jer vec odavno sam htio da se vratim na tu temu.

Sto se tice Save Derikonje, o njemu ne znam bas mnogo. Juna 1946. snage bezbednosti bile su na tragu ranijeg komandanta 1. sarajevske brigade Save Derikonje. Međutim, bolestan sklanjajući se od potjere, on je umro septembra 1946. Neki njegovi članovi grupe otkriveni su i likvidirani tek u ljeto 1952. godine, a tek u periodu 1953-1955. nestalo je četnika na Romaniji.

Savo Derikonja je sahranjen na tajnoj lokaciji, iz straha da komunisti ne oskrnave njegov grob. Mislim da ni vecina clanova njegove porodice nije znala mjesto njegovog vjecnog pocivalista. Pleme Derikonja je gotovo iscezlo sa podrucja Romanije.