Rat na Treskavici

Želio bih putem ovog teksta kontaktirati momke koji su u vreme 1994. godine služili u 1GMTB, oktobarska klasa. Sasvim slučajno sam naletio na ovaj forum tražeći turističke destinacije. Ne bih davio nekim(ratnim) momentima provedenim gore (ne daj Bože nikom), prvenstveno želim nekim informacijama (nadimcima, imenima, događajima) pobuditi sećanje u nekom od mojih saboraca kojim sam već imena zaboravio ali se nadam da će se neko pronaći u tekstu i kontaktirati me jer me žarko interesuje da li je neko preživeo jesen 1995.

Ja sam Boro "Zenica" izbjegao u Bijeljinu.

MAD - komadant porucnik po cinu(mislim) Tijo Puhalo inace iz Kalis cytyja.
lokacija donji logor
Momaka kojih se secam iz mog voda (imena i nadimci)

PuPeljić Mirko vezista) MAD (mjesovito artilj. divizion)

OZRENAC MIRKO moj najbolji frend inace poginuo:( upucao ga drugar(slucajno) RAKIC iz Sarajeva u spavaoni.

CULIBRK S. Most mislim

MIRKOVIC DRAGAN Brcko

KUZMANOVIC(KUZMO) Teslic

TRIPIC (starija klasa mislim jul)

SPECIJALAC :)))

BUHA Neaktivni oficir, rezervista vodnik po cinu iz Sarajeva

Momenti kojih se sećam

Treskavica, mislim da je bio decembar. Ja prekomandovan u artiljerijske izviđače sa gore navedenim momcima ne svim "bajta" podno Treskavice, sneg do koljena, magla 24 sata na dan. 20 dana bez vode, hrane ogreva. Lomimo daske sa spoljašnje strane da se ogrijemo i povratimo u život pravimo "eurokrem" od mleka u prahi šećera koji smo zatekli gore. Vezista PUSELJIC stupa preko rupovke u vezu sa muslimanima milina, da se malo dangubi, vređanje poput onog "Jebemo vam Lepu Brenu" itd. Samo što smo sišli u kasarnu posle 20 i neki dan, javljaju nam da se hitno podigne slobodno ljudstvo i nazad na Treskavicu, na Đokin toranj, da se povrati vrh pošto linije i nije bilo samo bajta pješadinaca. Muslimani su napravili diverziju zveknuli zolju i pobili većinu.. Preziveli iskomadani i izranjavani sa svojim desetarom( AVGUSTOVAC nosio je popularnu CECU poginuo:( Pružili su snažan otpor, ali bez tranšea, zaklona i rova nisu imali nikakve šanse pa je od njih 10-12 preziveo (mislim) svega 1-2 a među njima i moj drugar i klasić sa obuke Šiljak Slađan, svega 19 godina, inače iz Sarajeva.

Svi su manje-više bili 75-76. godište. Na predavanju posmrtnih ostataka roditeljima ispred Kalinovačke crkve, potpukovnik Jugović je plako kao dijete. :(

LUPOČ - februar - mart 1995. godine

Prisustvovao napadu muslimana, napad odbijen tada je poginuo nas oficir poručnik ili potporučnik znam da je rodom iz Teslića. Gačani i Fočaci su tada bili sa nama na liniji i odradili junački posao ;)

Ostali akteri: Jotanović iz Teslića (desetar) momak koji je sa nekolicinom uleteo u minsko polje i izgubio nogu, momka kojeg se sećam a bio je sa njim zvali smo Crni ili Mungos? On je bio iz Doboja i znam da je pričao da mu ćale drži zlataru.

Sigurno su neki culi za ozloglašene "Avgustovce" koji su po kasarnama pravili veći teror od Nasera Orića: RULJAK, TUTA, GROBAR te čuvenog Đoje Marinkovića VODNIKA PVO :))) i njegovog ratnog pokliča "Alah u gepek". :)

Ako se neko pronadje u ovim imenima i situacijama neka mi se javi.

Terminator Škile : Bih

53322

25.11.2011

Bitka za Lupoč

Namjera mi je da opišem događaje iz oktobra 1995 godine kada je došlo do pada cijele Treskavice. Naime moja jedinica je bila stacionirana na Lupoču i pokrivali smo vatrom iz PAM-a jedan dio Nikolinih stijena gdje su bile stacionirane muslimanske snage. Ujutro 3. oktobra oko šest ujutro dolazi do napada na naš položaj tako što nam muslimani iza leđa ubacuju jednu diverzantsku jedinicu. Tom prilikom gine jedan naš borac. Mi smo bili primorani da se pod jakom vatrom povlačimo ka ostatku naših jedinica i da oko kote Lupoč pravimo neku vrstu kružne odbrane gdje prihvatamo borbu.

Na samom početku borbe gine nam komandant interventnog voda, ali uspijevamo održati položaje cijeli dan. U toku noći dolazi do jakog ubacivanja neprijateljskih snaga, a u toku sutrašnjeg dana poslije cjelodnevne borbe pada Lupoč i ostale kote uz velike gubitke naših snaga tako da su muslimani u potpunosti ovladali Treskavičkim platoom 4. oktobra 1995. godine.

Razvigor :

31522

01.06.2011

Treskavica 1995

Zamolio bih gardistu da opiše neke od borbi u kojima je učestvovao na Treskavici, pogotovo ako je učestvovao u borbama u oktobru 1995.

Zamolio bih i pripadnika 65. zaštitnog puka da nam opiše detaljno bar taj kritični 16. jun 1995, šta se sve to dešavalo na Treskavici i kako su ti napadi zaustavljeni i odbijeni.

O svemu tome nema nigde ništa da se pročita, pa ne bi bilo naodmet malo truda da jer ovo ne bi trebalo da padne u zaborav, a ima veliku istorijsku vrednost.

75zmtpvrs : Crna Gora

31462

31.05.2011

Treskavica

Malo objašnjenje u vezi Treskavice i Zaštitnog puka. Kada ga Rammstain spomene, trebalo bi da ustane jer smo mi bili djeca od 18 godina. Bili smo na braniku otažbine 16. 05. 1995. godine, zajedno sa našim generalom. Umjesto slanine i pasulja smo jeli ikar i djelili teglu džema na nas dvadeset. Tog nesretnog dana kad je sve padalo, LPA iz Lukavice je nagulila niz stranu i sve ostavili. Nas su taj dan Džamijski golubovi nagrdili - imali smo 104 ranjena i jednog zarobljeno. Da taj dan nije bilo "Vukova sa Drine" ni jedan se ne bi vratio živ a da ne spominjemo očađalo 22-gog i šta mislite imamo li danas ikakvih posledica od toga Hrvati imaju ptsp a ja od moje države ni bijednih 40 maraka invalidnine za geler u glavi.

Neba Bak : Smederevo,Srbija

31362

30.05.2011

Treskavica

Javljam se povodom teksta Gardiste pod brojem 31102. Naime, pošto je prošlo dosta vremena od pomenutih događaja, nisam bio siguran u vezi datuma, kao i kod polemisanja sa gospodinom Razvigorom. Ispričao sam svoje viđenje pomenutih događaja, pa tako smatram da ih ne treba ponavljati.

Rajak Siniša je poreklom iz Zenice, pod nadimkom Zenica, u pomenutom vremenu koje sam provodio u Semizovačkom interventnom vodu rame uz rame sa njim. Siniša je bio nerazdvojan drug sa dugokosim momkom po nadimku Ðošla, pa tako smatram da ne pričamo o istom momku. Siniša je bio bokser, krupan momak oko 180 cm visine, kratko podšišan, sa plavim očima. Znam i to da je imao sestru a živeli su u Svrakama, nedaleko od famozne Planjine kuće.

U mojoj priči sam dosta toga opisao, tako da se možete vratiti na nju i pročitati je ponovo. Ne mogu vam reći tačna imena mesta koja opisujete, vec samo da je to najverovatnije bila akcija vraćanja Huma. Bar se toliko sećam iz priča ostalih učesnika.

Da se nadovežem i na izjašnjavanje ostalih forumaša. Ostaće nam žal za generalom Mladićem i šta napraviše ovi naši političari sa ovim svojim izdajama. Naša zemlja sve dublje tone i ova vlast nas tera u propast, jedino sto mogu reći da general Mladić i gos. Karadžić mogu uvek računati na podršku.

Pozdrav svim pravoslavnim čitaocima foruma, kao i gospodinu Željku.

Gardista : Srbija

31102

28.05.2011

Treskavica

Povodom tekstova koje su napisali "Neba Bak" i "Mrki Vuk", zamolio bih da mi napišu svoja viđenja vremena oko kojeg su polemisali, jer ja pouzdano znam da je Siniša Rajak bio na Treskavici odnosno na službi u 1. GMTBR u Kalinoviku u vremenu od 29. 08. 1993. godine pa do polovine jula 1994. Kasnije je dobio prekomandu zajedno sa svojim pretpostavljenim na više radno mesto, ne bih da navodim tačno gde, sta, kad i kako... To znam zato što sam taj vremenski period (do mog ranjavanja) proveo služeći vojni rok u Kalinoviku i sa Sinisom sam se svakodnevno susretao. Znači, od polovine jula, kretanje Siniše Rajaka je meni nepoznanica. Ujedno ga ovom prilikom puno pozdravljam.

Moj povratak u jedinicu obeležila je upravo pogibija mojih saboraca iz jedne zemunice, datum i vreme su ispravni. Došli su im iza leđa. Uzgred, mesto pogibije je u blizini mesta zvanog Katun, koji pripada Bjelašnici a ne Treskavici iako je sve to relativno blizu, ako se gleda po liniji odbrane, kako rece g-din Mijatović.

Tačno je, prosek godina je bio 19 do 20. U to vreme smo bili vojnici na odsluženju vojnog roka. Taj dan je na njihovo mesto došlo nas 20 plus pojačanje da bismo sprečili dalje napade na taj deo linije.

Mnogo toga u vezi 1. GMTBR je namerno zaboravljeno, ali ne bih sada pisao o tome, naviru mi sećanja i lepa i ružna...

G-din Razvigor je u pravu! U oktobru 1995. godine je sve bilo gotovo. Što se tiče nekih bitnijih dejstava na području same Treskavice, bar na ovom potezu Lupoč, Nikoline stijene, pa prema Pašinoj planini... 15. novembra sam se i ja konačno oprostio od 1. GMTBR... Kažem, oprostio, nikad se neću oprostiti od Garde i njenog ratnog puta i mojih nastradalih drugova... Pozdrav svim učesnicima teme, drago mi je da se neko setio Treskavice i Garde.

Neba Bak : Smederevo, Srbija

27175

07.03.2011

Sinisa Zenica

Povodom teksta 27159 mogu da kažem da je Rajak Siniša zvani Zenica bio na Treskavici u pomenutom periodu i da mu je najbolji drug bio Ðošla dugokosi srpski junak koji me je oduševljavao svojim stavom kao i pomenuti Siniša, koji je inače bio bokser. Ako gospodin iz Australije misli na istu osobu za koju kazem da grešite jer pomenuta osoba je bila na pomenutom mestu u pomenuto vreme pa nema potrebe da me demantujete. Pozdrav.

Neba Bak : Smederevo

27161

07.03.2011

Sarajevske Laste i Zaim Imamovic

Hteo bih najpre da se izvinem g. Razvigoru zbog pogrešnog tumačenja teksta na koji sam malo žustrije reagovao. Bio sam na Treskavici, baš kao što sam i napisao, kao i na mnogim drugim mestima samo što mnoge stvari nisu za javnost jer razni ljudi pilotiraju po ovom forumu pa mogu zloupotrebiti bilo koju priču a ne samo moju.

Zaimovu pogibiju sam gledao kroz vojnički durbin. Inače, čuo sam da je bio veliki krvolok, baš kao što g. Razvigor i navodi. Mogu vam reći da sam od očevidaca slušao da je lično učestvovao u mučenjima naših civila. Toga dana, kao što sam i napisao, sa njim su bili i plavi šlemovi i koliko sam mogao videti kroz durbin, gledali su nekakve mape. Tek kasnije sam na Palama saznao da su toga dana planirali zajedničku agresiju po svim linijama fronta ali to niko nikad nije pomenuo kao ni mnoge druge stvari koje su ostale tajne koje verovatno nikom nisu bile "interesantne".

Mi smo đavolski narod, kao što su nas nazivali neki unprofoci, jer kako Vi kazete g-Razvigore, to je tačno da su muslimani bili brojniji i da su njihovi rovovi bili na udaljenosti od svega 25-30 metara dok su naši bili mnogo udaljeniji. Naši rovovi su popunjavala 2-3 čoveka a muslimanske rovovima se nalazili po 5 boraca.

A da smo mi đavolski narod kažem zbog toga što smo mi mnogo neustrašiv narod u odnosu na muslimane i Hrvate i da mnogo odskačemo od njih jer su oni bili heroji koji su pod uticajem droga jurišali na naše rovove a trezveni su bili kao miševi. Ovo kažem jer sam se lično uverio u to - u njihovim rovovima smo pronalazili razno-raznu drogu, isto tako i kod zarobljenih.

Kad sam već spomenuo drogu moram da kažem i to da su muslimani na Treskavici nosili ženski donji veš kao amajlije, verovatno od svojih žena i lične karte svojih žena su čuvali kod sebe. Eto, takva je bila elitna jedinica sarajevskih "Lasta", em drogirani, em plašljivi sa ženskim vešom kod sebe, i za tili čas su zgulili sa Huma za nekih 45 minuta, što je za mene bila najbrža akcija u kojoj sam učestvovao.

Ovom prilikom bih hteo da pozdravim Raduljicu Roberta, ako je među živima i da mi se javi. Inače momak je rodom iz Bosne a živeo je u Beogradu i 1995. godine je krenuo put domovine da pomogne svom narodu kako kaže to je osećao i zato je pošao na ratište. Pozdrav za braću Srbe.

Mrki Vuk : Australia

27159

07.03.2011

Re:Treskavica

Malo je nelogično da Siniša Zenica (ako mislimo o istoj osobi) bio na Treskavici u to vrijeme. Ko ga poznaje znaće i zbog čega ovo tvrdim. Pozdrav!

Razvigor :

27147

05.03.2011

RE: Treskavica

Nisi me dobro razumeo, pitao sam samo za godinu, pošto je 9. oktobra 1995. sve završeno na Treskavici. Znam da si bio tamo, zato sam te i zamolio da to opišeš, hvala puno za tekst. Inače, to su bile dosta teške borbe, gde su muslimani imali veliku prednost i u ljudima i municiji, sreća što im je poginuo general Zaim Imamović, komandant čitave te operacije, pa su tad stali. Inače Zaim je najverovatnije bio njihov najopasniji komandant. Tačno si naveo, dobio je geler pravo u srce.

Neba Bak : Smederevo, Srbija

27094

04.03.2011

Treskavica

Javljam se povodom pisanja g-Razvigora i odmah da kažem da je godina tačna, ali da sam mesec sam najverovatnije pogrešio i da je verovatno to bio oktobar kao rekoste. Kažete da li sam pogrešio ili sam "stvarno bio", Jedam bio tamo, inače o tome ne bih ni pisao, jer nisam kao neki sa foruma koji nisu ni videli liniju nego samo prepričavaju što su čuli od pravih boraca.

Retko se javljam ali pomno pratim pisanje na ovim stranicama. Znam toliko toga jer sam proveo dosta vremena "kod Vas" tako da nema potrebe za sumnjom. Pisao sam malo i o Žuci jer sam i tamo učestvovao ali sam prekinuo jer mnogi na forumu pišu "jer puno znaju" i sa njihovim prepucavanjima se ne slažem. Puno je "heroja" u Vašem ratu, ali po meni pravi heroji su niko i nista, u smislu toga da za njih niko ne vodi računa i ne brine, a toliko su učinili za svoj narod. Ne želim da veličam sebe pa sam zbog toga samo pisao o drugima.

Ne znam kako da Vam opišem Treskavicu, samo mogu da kažem da je bilo strašno, bak kao i svuda gde se ratovalo. Kao što sam već ranije pisao, došli smo tamo jedne noći u oktobtu, što se pokazalo kao tačnim jer kad sam vratio film video da ste u pravu jer mi je tad rođendan.

U Trnovo smo stigli pred jutro i kad smo konsolidovali redove krenulu put položaja. Na liniju smo došli ujutru oko 10-11 sati, ne znam tačno, raspremili se i obilazili liniju, bar ja da se upoznam sa svim što bi mi pomoglo ako dođe do okršaja. Tu na liniji je bio lično gospodin Dragan Josipović, koga sam tom prilikom i upoznao. Pošto smo zemljaci, imali smo dosta toga da pričamo. Ovo se ispostavilo dobrim potezom jer me je čovek uveo u male tajne ratovanja, što svakako nije moglo da mi škodi.

U pripremi smo proveli dva dana iza linije i na tom mestu je postojao mali izvor iz koga su borci točili svežu vodu. Jeste da je sporo tekla ali zamislite da su čekali intendanta da na konju donese vodu kad i hranu.

Za taj period postoji jedna anegdota. Pošto smo pored izvora spavali po dvoje u jednu vreću, što je živa istina i kad je g-Josipović naredio da se donesu još odmah se postupilo po naređenju. Tako ja ugledam čoveka zaduzenog za naše vreće kako na konjima uz brdo nosi deke, to se kod vas kaže a ja po srpski "idu ćebići". Mislio sam na ćebad, u tom su Ðošla i Siniša zvani Zenica skočili kao opareni pomislivši da idu muslimani, što smo kroz priču posle i uz smeh polemisali i da su ono pomislili da su ćebići srbijanski naziv za muslimane.

Tako smo lezali prvi dan u pripremi kad je krenulo granatiranje, ne po našim položajima, već uopšteno oni nas a mi njih. Tad sam prvi i poslednji put video da se granate sudaraju u vazduhu. Zato Trnovo dobilo od boraca nadimak Tanegrad.

Drugi dan sam sa naše linije gledao kroz vojnički durbin kako je poginuo muslimanski pevač Zaim Imamovic. Sa njim su bili i plavi šlemovi a o njima nikad ništa nisam čuo da su javljali, verovatno su nešto zataškali. Tamo gde je pala granata kad su poginuli ima neko odmaralište i verovatno su tu navraćali turisti.

Trudim se da se prisetim svih detalja kako bih Vas razuverio Vasih misli g-Razvigore da mozda nisam učestvovao. Ja stvarno ne znam toliko heroja se javlja na forum i nemoguće a nemoguće da niko od njih nije bio na Treskavici pa Vam toliko manjkaju priče o borbama već ja stranac kome Vi baš ne verujete treba da vam to opisuje.

Jedna stvar, pisanjem se ne može izraziti sve ono što sam ja proživeo. Pišem a stalno se prisećam novih stvari, a kada završim pisanje setiću se još mnogo toga. U jednu ruku se rado prisećam a u drugu kamo lepe srece da nikad nisam učestvovao ni u jednom ratu.

Da se vratim na priču. Drugi dan su javili da su muslimanske snage udarile na Hum a ne kod nas kao što je najavljivano. Odmah smo se spremili i krenuli, ali posle dužeg pešačenja javljaju da se akcija vraćanja Huma odlaže za sutradan. U Trnovu smo prespavali i ujutru krenuli transporterima put Huma.

Nismo jos ni izašli iz transportera kad su nas posuli granatama, i tu smo imali koliko se sećam dva mrtva i nekoliko ranjenih. Izašli smo iz transportera i krenuli put linije. Tu u podnožju linije su nas sačekali ostali, među kojima je bilo civilne policije koja je zgulila sa linije. Tu smo dobili dodatne informacije i krenuli put linije.

U toku dana smo stigli ispred linije i tu se pripremili za borbu, Naša linija ljudi je postavljena u trouglu i ja sam sa komandantom interventnog voda Simićem bio na vrhu. Ja sam po običaju u ranijim okršajima voleo sam da istrčavam na šta je Simketa na to upozorio moj nekadašnji komandant, Buca. Simke mi je objasnio situaciju da za takvim stvarima nema potrebe i da je akcija od velikog značaja tako da sam ja poslušao pretpostavljenog.

Polako se spustao mrak kad je naša artiljerija počela da dejstvuje. Dobrih pola sata otprilike su poklapali muslimanske položaje. Ja taman počeo da večeram, onako u ležećem stavu, kad su muslimani opleli i tad su mi probušili balon sa vodom tako da sam ostao žedan bar 3-4 sata.

Kad je artiljerija završila mi smo krenuli i za tili cas vratili liniju, meni se to činilo veoma lako i brzo u odnosu na borbu 1992. godine na od Hotonje ka Kobiljoj glavi.

Zauzeli smo naše prvobitne rovove odakle su muslimani oterali naše. Imali smo gubitak jednog borca i to Rusa a Vi verovatno znate o kome je reč pošto je bio veoma hrabar i neustrašiv, laka mu zemlja.

Nastavio ja da jedem i našao neko italijansko jelo, i dok sam jeo ništa kad je udarilo ljuto hteo sam da umrem a vode nigde, pa su mi se svi smejali jer za njih to nimalo nije bilo ljuto, zajebancija u mraku. Morao sam vodu da pronađem jer sam bio žedan ko nikad u životu. Pretražujuci rovove koje su oni iskopali za 24 sata, nađem vodu ali i ranjenog muslimana koji je kasnije kako kažu podlegao jer je bio teško ranjen u leđa.

I tu nije kraj smeha, kako nas troje idemo od rova do rova tražeći vodu, taj isti ranjeni musliman pruzio ruku u mraku i ja sam se odsekao. Kada sam vrisnuo svi su se poplašili i dotrčali, i tek onda me otkinuli od zezanja. Tako dok smo čekali sedeci u rovu da stigne popuna i pričali, najednom ugledamo u šumi kako šaraju baterijske lampe u mraku. Muslimani se sredili i po mraku krenuli u kontranapad. Međutim, naša artiljerija ih je poklopila tako da smo kasnije na motoroli pratili njihove vesti i čuli da su maltene svi koji su krenuli ostali mrtvi u šumi. I to nije sve, cula se eksplozija u toku noći i kasnije smena nam kaže da smo im pogodili glavni magacin municije i da su tu pretpeli velike gubitke.

Kad je stigla smena, kazaše nam da smo sa linije oduvali poznatu sarajevsku elitu, takozvane "Laste", od kojih nije ni pera ostalo.

U tom se kroz šumu začu ogromna buka od uzvika naših boraca. U jednom rovu je pronađen automat Hekler i Koh sa kundakom od lovačke puške, sličan onome sa kojim je kasnije upucan srpski premijer Ðinđić. Kasnije je u Trnovu organizovan turnir, i niko od 50-tak boraca nije znao da ga rasklopi vec je došla jedna dama iz naših redova i za 15-tak sekundi održala lekciju našim borcima, među njima i meni.

Nakon prespavane noći na liniji, vratili smo se u Trnovo i zatim za Semizovac odakle smo i došli. To je g. Razvigore ta priča sa Huma i uveravam da je istinita a ljudi koji su bili tamo mogu da to i potvrde.

Ovom prilikom pozdravljav sve žive pripadnike Semizovačkog interventnog, kao i borce Vogošćanske brigade. Pozdravljam i sve Srbe, našu braću, a pokojnima nek je laka zemlja. Veliki pozdrav i g. Željku kao i Vama g. Razvigore, i do skorog pisanja.

Razvigor :

27084

03.03.2011

O borbama na Treskavici

Pošto nije bilo nikakvih priča o završnim borbama na Treskavici u oktobru 1995. zamolio bih Nebu Baka da kaže da li je pogrešio godinu ili stvarno govori o dogadjajima iz 1995, pošto su zadnje borbe na Treskavici, izmedju ostalog i za Hum, bile u oktobru, a ne u novembru 1995. I zamolio bi ga, ako pročita ovo da malo opširnije opiše te borbe, sa više detalja, pošto ništa do sada o tome nije pisano, ni na netu, ni u literaturi, bar da ja znam.

Neba Bak : Smederevo,Srbija

26637

25.02.2011

Treskavica

Pozdrav braci Srbima i g. Željku. Reših da se javim jer u arhivi nedostaju priče o Treskavici. U septembru '95 sam stigao u Vogošću sa nekolicinom drugara iz Srbije i pošto im "nije trebalo ljudstvo" uputio me moj nekadašnji komandant Buca u Semizovački odred. Tamo smo prespavali noc kod pokojnog Zvonka Blaževića, inače Hrvata u našoj vojsci, a potom nekoliko dana proveli u toliko spominjanoj "Planjinoj kuci".

Uniforme smo zaduzili u kasarni pored osnovne škole. Interventni vod nam je pronašao stan na prvom spratu iznad doma u koji smo se preselili. Odmah su doneti kreveti, ceo vod je ostavio svoje naoružanje u stanu pa je on ličio na malu kasarnu.

U tom periodu nije bilo akcija pa smo išli na straže. Par puta sam bio na straži kod repetitora, ne znam gde se nalazi jer mi je sve u tom kraju bilo nepoznato. Par puta sam bio na straži i iznad neke napuštene klanice. Ništa neuobičajeno ne bi bilo da nas nisu svi upoznali po tome da smo po celu noć pucali i da je bio neki napad ne bi ni ptica prošla. Jednostavno na svaku stražu smo nosili po sanduk municije pri čemu bi se svi smejali. Ostalo slobodno vreme smo provodili u bilijar klubu u domu koji je držao izvesni Miša a konobarica bila Semka.

U novembru dođe vreme da se krene u akciju na Treskavicu, za koju su me uveravali da je najgora ratna zona u celoj Bosni. Smestili smo se u Trnovu, koga su borci u šali zvali Tane-grad. Sutradan smo krenuli put šume na položaje. U tom periodu od dva dana je poginuo i muslimanski pevač Zaim Imamović od naše granate iz minobaca.

Dva dana smo proveli u pripremi iza linija i ništa se nije desilo već je muslimanska vojska udarila na Hum i milicija "zgulila" sa linije, kako se kaže u Bosni. Krenuli smo odmah niz šumu dole, pa zatim u oklopnim vozilima do Huma. Već po izlasku iz transportera zasuli su nas granatama gde smo imali mislim dva mrtva i nekoliko ranjenih. Nastavili smo pešice prema liniji. Pred liniju smo se pripremili i čekali prvi sumrak, potom je naša artiljerija počela da dejstvuje sa svih strana dobrih 20-tak minuta a onda smo mi krenuli u napad.

Komandir voda je bio Simke, ja sam išao odmah iza njega jer mi je naredio da ne izlećem pred rudu jer to nisu akcije poput onih u kojima sam navikao da idem. Bilo je strašno. Neprijatelj na sve strane leži dok je kod nas (koliko sam ja upoznat) poginuo samo jedan borac. Bio je to neki Rus, koga sam lično video. Rekli su mi da je bio izuzetno hrabar momak, laka mu crna zemlja. Tu smo se rasporedili na našu liniju i čekali da dođe ljudstvo koje će istu popuniti.

Te večeri naše granate su muslimanima pogodile glavno skladište municije pa su oni imali mnogo žrtava. Noć se uveliko spućtala i mi sa baterijskim lampama pretraživali liniju i ti pronašli jednog živog muslimanskog borca koji je kasnije podlegao jer je bio teško ranjen u leđa.

Muslimani se nisu pomirili sa porazom, pa su u toku noći krenuli ponovo prema nama, i to slučajno videvši da su počele da sevaju baterije i sveće u mraku. Nije mi bilo svejedno, jer sta da ih nismo videli bilo bi svašta, ali smo ih primetili pa je stvar preuzela naša artiljerija. Poklopili su ih i to im je bio kraj, onda su se čuli jauci na motorolama a kasnije i vesti da ih je puno ostalo u šumi.

U toku noći je stigla smena pa smo mi ujutro nastavili ka Trnovu a potom i ka Semizovcu. U mom interventnom vodu su bili sve prekaljeni borci, od komandanta Simketa, Ðuke, Gojle, Makse, malog Mikija, Peke, Keleta i još nekih kojima se nažalost više ne sećam imena. Neka mi na ovome oproste jer mnogo je godina prošlo od tada.

Olovkom se ne mogu opisati svi događaji, a ni naša osećanja koja smo mi preživeli prolazeći kroz sve te muke koje nam je rat doneo. A u ratu neme ničega dobrog.

Ovom prilikom pozdravljam sve preživele saborce a pokojnima neka je laka zemlja. Veliki pozdrav za g. Željka.

Dezerter :

26626

25.02.2011

Milorad

Znam kada je Milorad poginuo. Ali vidiš ne znam dali je bilo Hrvata zajedno sa muslimanima. Ja koliko znam to su bili "Crni labudovi" iz Stoca. Nalazio sam na netu nešto o tom njihovom napadu na Crni vrh.
Dosta labudova je bilo uhvaceno poslije tih dešavanja. Čak smo ih dosta nalazili da je izvršilo samoubistvo sa odžinim zapisima u rukama. Sjećam se da je jedan od njih stopirao naš autobus, vozač mu stane, on uđe u autobus pa tek onda naši borci vide da on nije naš.

O tome bi mogao knjigu napisati, ali sam se ovaj put javio samo da ti kažem da je Milorad, taksista koji je vozio kombi, bio velika ljudina.

Russianspace : Pale

26624

24.02.2011

Rat, ko ga želio u kući mu bio

Zima hladna, godina ratna 1992. , mjesec decembar, dan 21. Jahorinu i Crni Vrh prekrio bijeli prekrivač.

Panto i Milorad cijelu noć diminjali nekakvu krdžu, san nikako da dođe na oči jer u rovu na položaju teško je zaspati. Kada dođe vrijeme da se pravi smjena, nekako na nesreći, odlučiše da krenu koju sekundu prije nego što na položaj dođoše odmorni i naspavani vojnici. Pru tome nisu znali da se u šumi nalaze i vojnici iz Banovića, Hrvati koji su takođe imali sivomaslinaste uniforme...

I tako, išli su Panto i Milorad uskom prtinom u susret ustašama koje su čekale iza visokih jela jahorinske visoravni. Jedan Hrvat im je išao u susret i zatražio vatru da bi zapalio cigaretu. Kada mu je prišao sasvim blizu, Panto je primjetio oznaku na uniformi, drugačiju od one koju su nosili njegovi saboraci pa upita: ¿A kakav vam je to znak na uniformi? "

U tom trenutku su saborci ovoga Hrvata osuli paljubu po Pantu i Miloradu. Tata je pao, pokošen rafalnom paljbom preko prsa.

Marinko Mijatovic : R.Srbska

25656

28.11.2010

Mladi vojnici 1. gardijske brigade

Mnogo mi je žao što niko do 2010. godine nikada nije spomenuo 15 vojnika 1. gardijske brigade koji su poginuli 15. apr. 1994. godine u 6:00 i to u istoj minuti. Svi ti momci su imali su bili između 19 i 21 godinu. Zaslužili su bar spomen ploču na toj prokletoj planini koja je progutala mnogo mladih života.

Ratko Obrenovic : Detroit, Usa

25472

07.11.2010

Biografija

TAJNA SREĆE JE U SLOBODI, A TAJNA SLOBODE U HRABROSTI!

Rođen sam 1942. godine, kada je Jugoslavija gorela u ratu...

Potom sam živeo u jugoslovenskoj federaciji, u kojoj se živelo u miru.
U relativnom miru.

Znate li zašto? Zato što je i prva i druga Jugoslavija stvorena srpskim leševima i zalivena srpskom krvlju. Ali, srpski narod, sa tolikim brojem žrtava i sa toliko prolivene krvi nije napravio svoju državu - Srbiju, kao što su Italija, Francuska, ili Engleska, Španija, Peru, Švedska...

Da. Bio je u Jugoslaviji mir, ali, kakav mir! Na štetu Srba. Bila je tamnica. Goli otok. Zatvarani su Srbi, koji su u Drugom svetskom ratu izubili svoje i pitali zašto nisu kao Srbi u toj Ju-goslaviji. Svi drugi narodi su imali svoj integritet...

U Prvom svetskom ratu za odbranu jugoslovenskih prostora od svih izginulih, svaki treći bio je Srbin. U Drugom svetskom ratu izginulo je oko milion i 400. 000 Srba.

Mi opraštamo suviše brzo. To je mana naše prirode. Prema studiji CIA-e, u drugom svetskom ratu Nemci su ubili 78. 000 Srba, Italijani 28. 000, a Hrvati i muslimani 750. 000! Ustaše su zapanjile čak i naciste!

Posle Drugog svetskog rata - jugoslovenski režim je od muslimana napravio naciju! Od njih, koji su pod turskom vlašću primili islam za veru, a pre toga bili ili Srbi, ili Hrvati!

Kada govorim o Srbima, ja ne delim srpski narod na Srbe u Kninu, u Beogradu ili mom Kalinoviku. To je sve jedan narod. Ali, Srbi, koji žive u Rimu ili Falkoneu, na primer, nemaju pravo na sopstvenu državu u Italiji. Zato Srbi, koji žive na svojoj vekovnoj teritoriji imaju pravo na svoju nacionalnu državu. Mi jesmo jedan narod i hoćemo svoje. Tuđe - nećemo.

Srpsko se zna: ne daje se na sablji uzeto.

Srbi ne drže ništa što je tuđe. Šta više, u Sarajevu i oko njega ne držimo ni sve što je naše. U Sarajevu su najviše uložili Srbi, jer je ovaj grad podignut na srpskoj teritoriji... A sarajevski Srbi su mučenici 20. veka. Tamo se sve vreme rata u privatnim zatvorima Srbi muče, siluju naše žene, sestre i majke. Srbi se ubijaju ili izlaze kao kosturi, kao leševi. Oni su ostali bez imovine, decenijama i vekovima sticane. Sve što su njihovi pre-ci i oni posle njih stvarali - uništeno je, oteto i opljačkano.

Mi, Srbi, smo se opametili. Nećemo više dozvoliti da nas razdvajaju ni simboli, ni obeležja, a ni ciljevi, pa ni bilo čiji crteži - mape. Moramo učiniti sve da više nikada u istoriji Srbin ne okrene oružje na Srbina, ma šta jedni o drugima mislili.

Naš cilj jeste i ostaje ujedinjenje svih srpskih zemalja, od Knina preko Banjaluke i Sarajeva do Beograda. Ono što je dopušteno, na primer, nemačkom narodu - da živi u jednoj državi - ne može biti uskraćeno srpskom narodu. Nedopustivo je da mi Srbi jednim ugovorom budemo razbijeni na tri dela.

Drina nikad nije bila granica, niti će biti. Drina je naša kičma. Ona protiče kroz centar srpskih teritorija. O njoj treba da pevamo bar onoliko koliko pevamo o Moravi. Znate li kako je nastala Drina? Od suza srpskih majki.

Mi ne želimo da nestanu muslimani i Hrvati. Svugde gde je njihovo, neka žive u miru. I mi sami ćemo im to omogućiti. Hoćemo samo da raščistimo neke stvari iz istorije, da im kažemo: to ste nam dužni, ali vam opraštamo zbog toga i toga. I živite tu gde ste. Ne smetajte nam, nećemo vam smetati.

Ja ne radim za platu. Moja zarada ima cenu u opstanku naroda... Ali, verujte, ja sam bogat, zato što svoje mogućnosti mogu da dam mom narodu, a ne da uzimam od njega. Narod ceni one koji mu daju. Moj osnovni smisao življenja je da dam narodu ono što mogu u ovim teškim trenucima.

Nikad ne želim da se izdignem iznad naroda. Sve potiče i proizilazi iz naroda - sve što je dobro i sve što je loše.

U ovom ratu postigli smo već najvažniji uspeh: da Srbi nisu okrenuli oružje jedni na druge i da Srbe nisu stavili u red za klanje! Moja osnovna strategija i mojih saradnika, i želio sam da taj duh prođe i kroz Vrhovnu komandu i Skupštinu RS, jeste da je bitno sačuvati narod. Da narod pretekne, a on će roditi i novog Karadžića i Mladića, kada mu budu trebali!

¿Ja sam srećan čovek!. Mislim da je na zemlji jedino žena sve-ta! Ja imam majku, sestru, suprugu i kćer. I, što je podjednako važno - imam otadžbinu. Sve što sam imao i sve o čemu sam sanjao uložio sam u svoju rodnu otadžbinu. "- Ratko Mladić Arnoldu Šer-manu, oktobra 1993. godine. (Nepunih godinu dana docnije smrću su mu oteli 23-godišnju kćer. Ana se zvala. I majka Stana je umrla. Od velikog rada, od brige i patnje, koja je pratila, otkako je iz Lalovića došla u Mladiće. Od ponosa i strepnje za sina Ratka. Rat-ko Mladić je razapet neprebolnim sećanjem na kći, koju je sinom zvao. Jednu ratnu operaciju njoj je posvetio i nazvao je ¿Zvezda 94"! )

¿... Oče Savo, zaklinjem se ja na svakom teškom zadatku. I možda mi je Bog dao snage. I ono moje dete, po kojem sam krstio operaciju za Goražde - ¿Zvezda 94"! A ušao sam u borbu četvrti dan posle njene smrti. Pošto sam je položio u zemlju. Tada su srpske novine pisale da sam na nekom devetom ili ko zna kom spratu Vojno-medicinske akademije i da se lečim... ! "

Nažalost, politika 'kreni - stani' nije mu dozvolila da ¿Zvezdu 94" zasluženo stavi na pobedničku zastavu Vojske Republike Srpske. ¿To je bilo 20. jula 1993. godine. To je rođendan moje pokojne ćerke i moje supruge. Mi smo bili na položaju na Treskavici, na Đokinom tornju. Iznad Kalinovika.

Pozvao sam pilota da mi dotera municiju i vode. On mi reče da su stigle i moja supruga i moja ćerka. Pita me šta da radi. Ja rekoh da stavi i njih, ako ima mesta.

Izlazi moje dijete iz helikoptera i pita me: 'Koji je danas dan? ' 'Sine, ne znam ni koji je dan, ni koji je datum'. A supruga mi, gospodine Predsjedniče (obraćao se dr Karadžiću, prim. LJ. B. ), reče: 'Na ovaj dan si nas uvek nečim lepim iznenadio! '

Setih se, sagoh se, ubrah planinsko cveće i dadoh im. Onda ćerku postavih za pomoćnika na minobacač, ja nišandžija, supruga dodavač, a Avram osmatrač. "

¿Svaku aferu u koju je umešan Ratko Mladić postavite na Skupštinu i ako za srpsko jedinstvo treba moja glava i moja smrt - izvolite. Ovde sam ja spreman dati i život, a siguran sam, kao što sam to rekao i na osnivačkoj skupštini 12. maja 1992. godine da neću stradati (kao što ni moje dete nije stradalo) od ustaške, već od srpske ruke! Spreman sam da se borim za svoj obraz i za svoj narod, makar milion života izgubio! "

General-pukovnik Ratko Mladić

Ivana [Ajatovic : Beograd,Srbija

25296

23.10.2010

Treskavica

Poštovani,
prvi put sam na Vašem sajtu. Tražeći informacije o borbama na Treskavici 1994. godine, kada je poginuo moj najbolji prijatelj, pronašla sam članak "Treskavica" koji potpisuje Glasinac 20727 21. 02. 2009. Da li je moguće stupiti u kontakt sa autorom teksta?

Ivana,

nije moguće jer osoba koja je napisala taj članak nije ostavila nikakve informacije o sebi. Ti si uradila jedinu stvar koja je moguća u ovom trenutku - objavila si da tražiš tu osobu. Međutim, još je mnogo Sokočana (a i drugih) bilo u to vrijeme na Teskavici, pa bi pomoglo da si navela ime tog tvog najboljeg prijatelja. Vrlo je moguće da bi se javio i neki drugi borac koji je u to vrijeme bio na toj planini.

Rammstein : Republika Srpska

21415

18.04.2009

Zgode i nezgode Zaštitnog puka

Mislim da sada znam ko je "Jevđa", ali generalno nisam imao pozitivno mišljenje o tim instruktorima za obuku mlade vojske, iz nekoliko razloga.

Kao prvo, smučili su mi se u svom ne baš ljudskom odnosu prema tim golobradim momcima na ratištu Treskavice i Trnova. Tamo su znali držati jednu smjenu i preko 25 dana u rovovima.

Druga scena, je događaj u kome umalo da nije došlo do obračuna između mene i nekoliko mojih drugara sa jednim od njih. Mislim da se taj zvao Puhalac. Na početku jedne akcije, provodi on jednog mladog vojnika kroz naše redove, sa našeg boka gdje nam je bila mlada vojska, a pošto je džefa tek počela, pitam ga ja: ¿Šta je bilo, jel ranjen? ¿

Ovaj nabusito odgovori, šutnuvši malca nogom u dupe:¿ Ma goni ga u pizdu materinu usr'o se (uplašio se)! ¿

Pogledah malo bolje momka, koji je kontuzovan, puščanom paljbom i artiljerijskim detonacijama, blijed u licu, povraća, tek mu je možda nekih 19 godina, uz mene plamen uzleće, skupih vilice i dreknuh :

¿Ma nemoj da ga biješ, majmune, kako te nije sramota bijdeniče, na njihovim životima ti zarađuješ platu? ¿

Instruktor začuđeno zinu, i htjede nešto odgovoriti, ali se i ostali iz moje grupe umješaše:

¿Šta je, šta hoćeš? ¿

Smiri se instruktor, ko bubica, ali pita:

¿Gdje ja sad njega da vodim? ¿

¿Imaš petsto metara niže našu nivu i sanitet, i nekoliko naših ljudi. Odvedi ga do njih, ili pošalji nekog da ga proprati¿

Tako je i uradio, a meni je gorčina ostala u ustima, jer zamislim, jadni nečiji roditelj, da zna kako mu se stoka iživljava na djetetom!

Evo još jedne, pomalo smiješna scena iz rata u vezi Zaštitnog puka, odnosno instruktora. Na jednom ratnom pravcu, prethodno dogovorivši se sa Savčićem, naša grupa je krenula u osmatranje i izviđanje terena, turskih linija, i pravaca mogućeg napada!

Pošto je Savčić bio ljudeskera koji je volio i popiti i počastiti raju, s tim što je vinjak, kojeg mu je vozač donio u naš rov, ponajviše sam popio!

Ujutro smo mi krenuli, svojim poslom, obišli smo, osmotrili, i vratili se nekoliko stotina metara nazad, da se odmorimo i prezalogajimo, naš veličanstveni SDO, a svako ko je imao priliku da jede danima onaj upakovani izbljuvak u NATO-foliji, zna da je naš sdo, ručak ko iz Hajata prema tom njihovom sranju, naročito pasulj sa hamburškom slaninom, koji je za mene bila gozba.

Naložim malu vatricu, između tri kamena, otvorim konzervu i podgrijavam svoj omiljeni pasulj.

U taj čas, zazvrča neki auto u pravcu nas, i istog sekunda se pomoli Pinc, bez cerade, pun vojnika, sa automatskim puškama i pancirima. Sjedio sam zabezeknut. Pinc se nije ni zaustavio, a ovi počeše da iskaču sa karoserije. Jedni na jednu, drugi na drugu stranu, u onom fazonu, salto, prevrtanje... Jedan se dokotrlja do pod moje noge, i poče oštro da razmahuje puškom lijevo-desno, kao da će nekog upucati!

Ja se naljutih: ¿Alo, šta to radiš čovječe, prosućeš mi pasulj! ¿

On me netremice gleda, misli dal' sam ja lud. Ja mu opet rekoh:

¿ što ne silazite sa Pinca ko ljudi, nego skačeš na vrat, hoćeš da se polomiš sav? ¿

Njemu je već prekipjelo, vidim, bijesno planu pa upita:

"Iz koje ste vi čete? ¿

¿Iz zadnje¿ odgovorih cereći se, on se još više smrko, ali mu moja hladnokrvnost, drži jezik za zubima!

Prosikta samo: ¿Kako ste došli ovdje? ¿

Moj drug, Keša se umiješa:

¿Autobusom jarane, onim jutarnjim, i evo čekamo onaj radnički za Kakanj! ¿

Svi prasnusmo u smijeh.

Instruktor odmahuje glavom:

¿Koji fakinski ludaci¿, sigurno misli u sebi, al se pribra brzo i oštro upozori, ajde sklonite se, ide iza nas ¿Glavni¿!

E Bogami, kad pomenu ¿Glavnog¿ nije se šaliti, osim strahopoštovanja prema njemu, imao sam i duboko uvažavanje, ipak svako od nas u ratu misli prvenstveno na svoju glavu, kako je sačuvati, pa na glavu bližnjih svojih, od kojih i tvoj život zavisi, i naravno na one što su ti ostali kući, ali On misli na sve nas skupa, i to nije nimalo jednostavno.

Utabao sam vatricu, đonom čizama, ali se od svog omiljenog pasulja nisam mogao rastati, zauzeo sam neku bolju poziciju, da ga onako sa apetitom smažem na miru, dok sam u gomili iza sebe zadovoljno slušao jedan prepoznatljiv glas.

Glasinac :

20727

21.02.2009

Treskavica

Treskavica je mnogima poznata po planinarenju i prirodnim ljepotama ali u ratu je bila poprište žestokih borbi. Zbog nedostatka boraca linije nisu bile povezane a problem je predstavljala i konfiguracija telena.

U jesen 1994. godine, muslimani su krenuli u ofanzivu. Bile su to za njih odlučujuće borbe.

Posebno mi je ostao u sjećanu 29. oktobar 1994. godine. Moja jedinica je čekala na kamione u Trnovu, koji su trebali da nas odvezu na odredište, koje nam je bilo nepoznato s obzirom da nam je to bio prvi dolazak na taj teren. U gradu se osjećala neka napetost u vazduhu, jer je se vrhovima Treskavice prolamala artiljerijska paljba. Imali smo i informaciju da su naše linije pomjeraju i da to "naše" haubice rade svoj posao.

Kada su kamioni stigli, krenuli smo kanjonom koji je napravila rijeka spuštajući se Treskavice ka Trnovu. Naše prvo iznenađenje smo doživjeli na samo par kilometara izvan Trnova. U susret su nam dolazili kamioni puni vojnika, koji se se povlačili u pravcu Trnova. Put je bio uzak i dok smo se mimoilazili, pošto naš TAM nije imao ceradu, saznali smo da su naše linije probijene i da se naša vojska povlači. Bilo nam je jasno da idemo u pakao, ali o povratku nazad niko nije pomišljao.

Nastavili smo dalje, i nakon par kilometara smo na jednoj oštroj krivini susreli kolonu tenkova, na čijim su kupolama bili nakačeni vojnici. Naša kolona, od nekih pet kamiona, se zaustavila. Vozač našeg kamiona je izašao, popeo se na tenk i pricao sa vozačem koji je bezuspješno pukušavao da se pomjeri u stranu tako da mi možemo proći.

Sjedio sam leđima okrenut ka litici. Ispred mene se nalazio duboki kanjon, čije su dubine u mom stomaku stvarale nekakav čudni osjećaj. Miris nafte i tenkovski dim pomješan sa bukom motora stvarali su mučninu. I baš kada sam okrenuo glavu u pravcu kabine ugledah tog našeg vozača kako pada na put. Začula se i rafalna paljba, koja nije bila glasna i činilo se da dolazi iz daljine. Počela je da se diže i prašina sa puta, i ja ugledah krv pored vozača. Munjevitom brzinom sam napravio kolut unazad i prebacio se preko ograde kamiona shvativši da smo napadnuti. U tom trenutku smo bili zasuti bombama.

Tenk je bio pogođen i počeo je da gori. Muslimani su se nalazili na litici, tačno iznad nas. Imali su naše položaje kao na dlanu i zasuli su nas svim raspoloživim sredstvima. Sa lijeve i desne strane su padali borci po putu, i u tom trenutku sam shvatio da im ne možemo pružiti otpor. Jedini spas iz tog pakla je bio skok u ambis, što sam ja i još nekolicina boraca uradili. Tu smo imali kakav-takav zaklon, i odatle smo se polako izvlačili jedan po jedan. U pauzama dok se "hladilo" naše oružje izvlačili smo se nas osam iz te dvije kolone.

Kada smo već bili dovoljno daleko od neprijateljske vatre, naletjeli smo na grupu vojnika i otvorili smo paljbu jedni na druge ne znajući da su to naši borci. Nekako smo se ipak prepoznali i obustavili paljbu.

Bio je to ostatak jedinice iz Goražda. Oni su imali ranjenika sa sobom. Geleri od bombe su ga dobro iscjepali, pa je krvario obilno. Neko je imao nož, pa smo odsjekli dvije grane i od šatorskih krila napravili nosila. Zavili smo mu nekoliko rana, sve što smo mogli. Bio je povrijeđen i u oko, i imao je nesnosne bolove.

Počela je da pada i kiša. Kako niko nije poznavao teren, nismo znali gdje da idemo. Nosili smo tog ranjenog borca cijeli dan, pokušavajući da se orijentišemo. Plan je bio da idemo ka Trnovu, ali nam je riječica bila nepremostiva prepreka.

Borac je počeo da se trese od hladnoće. Nismo znali hoće li preživjeti. Kiša nikako nije prestajala da pada. U sami mrak smo se domogli nekog razrušenog sela. Nastavili smo putem i izašli na put Sarajevo-Trnovo gdje smo zaustivili neko vozilo i ubacili ranjenika. Kasnije nas je pokupio neki kamion i prevezao nazad u Trnovo.

U tom napadu, četvorica boraca iz mog kamiona su ranjeni ali nismo imali poginulih. Svi smo se nekako izvukli. O broju poginulih u toj zasjedi nikada nisam uspio saznati, a ranjeni borac čije ime nikada nisam saznao je ostao živ.